Ursula Legvin, leva ruka tame
Yüklə 2,7 Kb. Pdf görüntüsü
|
Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 154 kuhinja bolja od orgotske. Dok sam obedovao, setio sam se Estravenove opaske o tome kada sam ga upitao da li mrzi Orgorein; isto mi je tako pao na um njegov glas od pro{le no}i kada je kazao neizmerno blagim tonom: "Radije bih ipak ostao u Karhidi..." I tada se zapitah, svakako ne prvi put, {ta je, u stvari, rodoljublje, iz ~ega se sastoji ljubav prema zemlji, kako ni~e ta ~e`njiva privr`enost od koje je glas moga prijatelja zadrhtao: i kako jedna tako stvarna ljubav mo`e, tako|e ~esto, da postane budalasta i podla zaslepljenost? Kako objasniti tu prelomnu ta~ku. Posle ru~ka nastavio sam da tumaram Sasinotom. Gradska vreva, prodavnice, tr`inice i ulice, pune `ivota uprkos vejavici i temperaturi koja je pala na nulu, li~ile su mi na kakvu igru, nestvarnu i zbunjuju}u. Jo{ se nisam sasvim odvikao od samotnosti Leda. Ose}ao sam se nelagodno me|u neznancima i neprekidno mi je nedostajalo Estravenovo prisustvo. Kada je po~eo da se hvata mrak, popeo sam se strmom ulicom, prekrivenom utabanim snegom, do u~ili{ta, gde su me primili i uputili me u to kako se rukuje oda{ilja~em za javnu upotrebu. U zakazani ~as poslao sam signal za bu|enje relejnom satelitu koji se nalazio na stacionarnoj orbiti oko tri stotine milja iznad ju`ne Karhide. Taj relej predvi|en je upravo za ovakvu priliku, kada vi{e nisam u posedu ansibla, tako da ne mogu da nalo`im Olulu da po{alje signal brodu, i kada nemam ili vremena ili opremu da uspostavim neposrednu vezu sa brodom na solarnoj orbiti. Sasinotski oda{ilja~ bio je vi{e nego pogodan, ali kako program satelita nije predvi|ao nikakav odgovor, ve} samo prosle|enje mog signala do broda, preostalo mi je jedino da ga po{aljem i da stvari prepustim svom toku. Nije bilo na~ina da saznam da li je moja poruka primljena i prenesena brodu. ^ak nisam znao ni da li sam uop{te dobro postupio time {to sam je poslao. No, ve} sam se navikao da takve neizvesnosti prihvatam mirne du{e. Kako je vejavica postajala sve gu{}a, bio sam primoran da no} provedem u gradu, budu}i da nisam u dovoljnoj meri poznavao puteve da bih se odva`io da se otisnem u sneg i tamu. Preostalo mi je ne{to novca i po~eo sam da se raspitujem za neko svrati{te, na {ta su svi navalili da preno}im u u~ili{tu; ve~erao sam sa ~itavom mno`inom veselih u~enika i oti{ao na po~inak u jednu od spavaonica. Utonuo sam u san sa prijatnim ose}anjem bezbednosti koje mi je ulivala karhidska izuzetna i neizostavna ljubaznost prema strancu. Iz prve sam se spustio u pravu zemlju i sada sam se vratio u nju. I tako sam zaspao; ali ustao sam veoma rano i jo{ pre doru~ka krenuo na Tesi~erovo dobro, ostaviv{i za sobom nelagodnu no} punu snova i bu|enja. Sunce koje se ra|alo, malo i hladno na svetlom nebu, bacalo je senku u pravcu zapada sa svake naprsline ili izbo~ine u snegu. ^itav put bio je i{aran tamnim i svetlim prugrama. Nije bilo nikakvog pokreta na sne`nim poljima; ali tamo daleko niz drum jedna mala prilika i{la je ka meni uzletnim, kliskim korakom skija{a. Znatno pre no {to sam bio u stanju da razaberem crte lica, shvatio sam da je to Estraven. "[ta se dogodilo, Tereme?" "Moram da se dokopam granice", re~e on, ~ak se i ne zaustaviv{i kad smo se sreli. Bio je sav zadihan. Ja se okrenuh i obojica nastavismo na zapad; jedva sam Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 155 uspevao da odr`im korak sa njim. Na mestu gde je put skretao prema Sasinotu on si|e sa njega i po|e preko neogra|enih polja. Pre{li smo preko zale|enog Eja na oko jednu milju severno od grada. Obale su bile strme, tako da smo morali da zastanemo i da predahnemo kada smo se uspeli na drugu stranu. Nismo imali snage za ovakvu jurnjavu. "[ta se dogodilo? Tesi{er...?" "Da. ^uo sam ga kako {alje poruku preko radija. U svitanje." Estravenov grudni ko{ zadihano se dizao i spu{tao, ba{ kao i onda kada je le`ao na ledu pokraj plave raspukline. "Tibe mora da je raspisao nagradu za moju glavu." "Prokleti, nezahvalni izdajnik!" procedih kroz zube, ne misle}i pri tom na Tibea, ve} na Tesi~era koji je prodao prijatelja. "Da, to je", re~e Estraven, "ali i ja sam tra`io premnogo od njega, svalio sam prevelik teret na njegovu sitnu du{u. Slu{aj, D`enri. Vrati se u Sasinot." "Ne, pre nego {to vidim da si pre{ao granicu, Tereme." "Tamo mo`da vrebaju orgotske stra`e." "Osta}u na ovoj strani. Za ime Boga..." Osmehnuo se. I dalje veoma te{ko dolaze}i do daha, on se podi`e i nastavi put, a ja krenuh sa njim. I{li smo na skijama kroz smrznute {umarke i preko uzvi{ica i polja sporne doline. Nije bilo nikakvog skrovi{ta gde bismo se pritajili. Nebo je blistalo, svet se beleo, a na{e izdu`ene senke preletale su njime. Neravno tle skrivalo je granicu od nas, sve dok joj se nismo primakli na manje od osmine milje: a onda je iznenada jasno ugledasmo, obele`enu ogradom, ~iji su stubovi, sa crveno obojenim vrhovima, {tr~ali jedva dve stope iznad snega. Na orgotskoj strani nije se prime}ivao nijedan ~uvar. Sa na{e strane videli su se tragovi skija, a na jugu se kretalo nekoliko si}u{nih prilika. "^uvari sa na{e strane. Mora}e{ da sa~eka{ da padne mrak, Tereme." "Tibeovi inspektori", uzdahnu on ogor~eno i skrenu u stranu. Skliznusmo iza male uzvi{ice, na ~ijem smo vrhu upravo stajali i sakrismo se iza najbli`eg zaklona. Tu smo proveli ceo dugi dan, u dolu me|u gustim rastinjem hemena, ~ije su se crvenkaste grane nisko povijale oko nas pod teretom snega. Razmotrili smo mno{to planova o tome da krenemo severno ili ju`no naporedo sa granicom, kako bismo se izbavili iz ovog posebno nepovoljnog podru~ja, da poku{amo da se domognemo brda isto~no od Sasinota, pa ~ak i da se vratimo na sever u pusto{an predeo, ali svi su oni morali da budu odba~eni. Estravenovo prisustvo bilo je obznanjeno i mi vi{e nismo mogli neskriveno da putujemo Karhidom kao do sada. Isto tako vi{e nismo bili u stanju ni da kri{om prevalimo i najmanju razdaljinu: nedostajali su nam {atori, hrana i snaga. Preostalo nam je samo da pravo jurnemo preko granice, budu}i da nikakvog drugog puta nije bilo. Zbili smo se u tamnom udubljenju pod tamnim stablima, u snegu. Le`ali smo priljubljeni jedan uz drugog da bismo se grejali. Oko podneva, Estraven je malo otpo~inuo, ali ja sam bio odve} gladan i promrzao da bih mogao da spavam; le`ao sam pokraj prijatelja, pro`et izvesnom otupelo{}u, i poku{avao da se prisetim re~i koje mi je on jednom naveo: Dvoje su jedno, `ivot i smrt, {to le`e zajedno... To mi je nakratko Yüklə 2,7 Kb. Dostları ilə paylaş:
|