Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
146 
}e neprestano biti krt i pun raspuklina. Kada bismo mogli da vidimo, jo{ bi nekako i i{lo: 
ali neizvodljivo je pri nesenci." 
 
"Ali kako onda da se spustimo do [en{ejskih mo~vara?" 
 
"Pa, ako ponovo po|emo na istok umesto da nastavimo na jug, bi}emo na 
dobrom ledu sve do Guten{kog zaliva. Video sam jednom u leto Led iz broda u zalivu. 
Pru`a se do bedema Crvenih bregova, a u zaliv sti`e u vidu ledenih reka. Ako se 
spustimo jednim od tih gle~era, mogli bismo da nastavimo pravo na jug, preko 
smrznutog mora, do Karhide i tako da u|emo u nju sa obale, a ne preko granice, {to je 
mo`da jo{ i bolje. To }e nam, dodu{e, malo odu`iti put... negde izme|u dvadeset i 
pedeset milja. [ta ti misli{ o tome, D`enri?" 
 
"Mislim da vi{e ne mogu da pre|em ni ciglih dvadeset stopa dok traje ovo belo 
vreme." 
 
"Ali ako bismo napustili podru~je pukotina..." 
 
"Oh, ako bismo napustili podru~je pukotina, onda bi sve bilo u redu. A ukoliko 
se jo{ i sunce ikada ponovo pojavi, slobodno uska~i u sanke i ima}e{ besplatan prevoz 
sve do Karhide." Bio je to tipi~an poku{aj da budemo duhoviti, u sada{njem delu 
putovanja; ovakve {ale bile su veoma glupe, ali bi se onaj drugi ponekad osmehnuo na 
njih. "Sve ostalo je u redu sa mnom", nastavih ja, "osim {to me mori silan hroni~ni 
strah." 
 
"Strah je veoma koristan. Kao i tama; kao senke." Estravenov osmeh bio je 
ru`an prorez na ispucaloj, sme|oj obrazini koja se lju{ti, prekrivenoj crnim krznom i 
dvema mrljama od crnog kamena. "^udno je da nam dnevna setlost nije dovoljna. Da 
bismo mogli da idemo, potrebne su nam senke." 
 
"Daj mi tvoju bele`nicu za trenutak." 
 
Upravo je zavr{io zapis o na{em dana{njem putovanju i obavio neke prora~une 
vezane za milja`u i zalihe. Pru`io mi je oko ~abe-pe}i notes i olovku. Na ~istom listu 
zalepljenom na unutra{njem delu stra`njih crnih korica nacrtao sam krug sa dvostruko 
zakrivljenom linijom u njemu, zacrnio jinovu polovinu simbola i vratio bele`nicu mom 
sadrugu. "Poznaje{ li ovaj znak?" 
 
Dugo ga je posmatrao neobi~nim pogledom, ali ipak re~e: "Ne." 
 
"Prona|en je na Zemlji, Hain-Davenantu i ^ifvoru. Predstavlja jin i jang. 
Svetlost je leva ruka tame... kako ono be{e? Svetlo, tamno. Strah, hrabrost. Hladno}a, 
toplota. @ensko, mu{ko. To si ti, Tereme. Oba i jedno. Senka na snegu." 
 
Narednog dana s naporom smo krenuli prema severoistoku kroz belo odsustvo 
svega, dok vi{e nije bilo nijedne napukline na patosju ni~ega: dan ispunjen tegljenjem. 
Uzimali smo samo po dve tre}ine sledovanja, nadaju}i se da nam zbog du`eg puta ne}e 
pre vremena ponestati hrane. ^inilo mi se da bi ~ak i u tom slu~aju bilo svejedno, zato 
{to je razlika izme|u malo i ni{ta bila gotovo zanemarljiva. Estraven je, me|utim, i dalje 
i{ao za svojom sre}om slede}i ono {to je izgledalo kao predose}anje ili intuicija, premda 
je moglo da bude i primenjeno iskustvo i razmi{ljanje. ^etiri dana smo i{li na istok, 
~etiri najdu`a vu~na dana na celom putu, prevaljuju}i dnevno od osamnaest do dvadeset 
milja, a onda se be{umno, nulto vreme razbilo, oti{lo u komadi}e, pretvorilo u 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
147 
vrtlo`enje, vrtlo`enje, vrtlo`enje si}u{nih sne`nih ~estica ispred nas, iza, s bokova, pravo 
u o~i, oluja koja po~inje sa zamiranjem svetlosti. Tri dana smo proveli u {atoru dok je 
me}ava zavijala na nas: tri duga dana nemu{tog, mr`njom ispunjenog zavijanja koje je 
dopiralo iz plu}a {to ne di{u. 
 
"Nagna}e me da i ja po~nem da urlam na nju", rekoh Estravenu govorom uma, 
na {ta mi je on uzvratio, uz formalno oklevanje koje je predstavljalo obele`je njegovog 
mentalnog op{tenja: "Nema svrhe. Ne}e te slu{ati." 
 
Spavali smo satima, malo jeli, vidali promrzline, upale i modrice, op{tili umom, 
pa ponovo spavali. Trodnevno urlikanje preto~ilo se u mumlanje, zatim u jecanje i na 
kraju u ti{inu. Razdanilo se. Kroz otvorena {atorska vrata zasijala je blistavost neba. Ona 
je obasjavala srce, premda smo bili odve} iscrpljeni da bismo mogli da ispoljimo 
olak{anje koje nas je obuzelo u `ivahnosti ili radosti kretanja. Pokupili smo bivak - za 
{ta su nam bila potrebna gotovo dva ~asa, zato {to smo se vukli kao dva starca - i uputili 
se dalje. Put je vodio nizbrdo, sada ve} sasvim izvesnim blagim nagibom; povr{inska 
kora savr{eno je pogodovala skijama. Sunce je blistalo. Termometar je sredinom jutra 
pokazivao -10 stepeni. Izgledalo je da nam se od kretanja vra}a snaga, tako da smo i{li 
brzo i lako. Napredovali smo tog dana sve dok se nebo nije osulo zvezdama. 
 
Za ve~eru, Estraven je poslu`io puna sledovanja. Pri ovoj koli~ini, hranu smo 
imali jo{ samo za sedam dana. 
 
"To~ak se okre}e", re~e on vedro. "Da bismo dobro putovali, moramo dobro i 
da jedemo." 
 
"Jesti, piti i biti veseo", rekoh ja. Hrana me je osokolila. Sam sam se 
neobuzdano nasmejao vlastitim re~ima. "Sve ujedno: jedenje - pijenje - veseljenje. Ne 
mo`e se biti veseo bez jela, zar ne?" To mi se u~inilo kao tajna sasvim ravna onoj iz 
kruga jina i janga, ali nije potrajalo. Odagnalo ju je ne{to u Estravenovom izrazu lica. 
Onda sam po`eleo da briznem u pla~, ali uspeo sam da se obuzdam. Estraven nije bio 
tako jak kao ja i to ne bi bilo po{teno, zato {to bi se na to i on rasplakao. Ve} je spavao: 
utonuo je u san sede}i, sa zdelom u krilu. Nije li~ilo na njega da bude tako nehajan. Ali 
ni sama pomisao o spavanju nije bila r|ava. 
 
Probudili smo se prili~no kasno narednog jutra, pojeli dvostruko sledovanje 
doru~ka, a zatim se upregli u ham i stali da vu~emo lake sanke pravo prema rubu sveta. 
 
Ispod ruba sveta, koji je, pri bledom podnevnom svetlu, predstavljao strmi, 
kr{eviti obronak belog i crvenog, pru`alo se smrznuto more: Guten{ki zaliv, zale|en od 
obale do obale i od Karhide sve do severnog pola. 
 
Bili su nam potrebni to popodne i ceo naredni dan da se spustimo do morskog 
leda kroz razvaljene ivice, izbo~ine i useke Leda gusto zbijene me|u Crvenim 
bregovima. Tog drugog dana rastali smo se od sanki. Na~inili smo ran~eve: u prvom je 
glavni tovar bio {ator, dok su u drugi stale vre}e; hranu smo ravnomerno raspodelili; 
ukupna te`ina pojedina~nog tereta nije dostizala ni dvadeset pet funti; ja sam mom 
tovaru dodao jo{ i ~abe-pe}, ali on opet nije prema{io trideset funti. Bilo je dobro {to 
smo se otarasili onog ve~nog vu~enja i guranja, tegljenja i potiskivanja sanki, i ja to 
rekoh Estravenu kad smo se ponovo dali na put. On se osvrnu i baci pogled na sanke: 

---