Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
156 
stvorilo privid da smo ponovo u {atoru na Ledu, samo sada bez zaklona, bez hrane, bez 
po~inka: ni{ta drugo nije preostalo do na{e drugovanje, a i njega je uskoro ~ekao kraj. 
 
Nebo se prevuklo skramom izmaglice tokom popodneva i temperatura je po~ela 
da pada. ^ak i u zavetrini udubljenja postalo je odve} hladno da bi se nepomi~no sedelo. 
Morali smo da se razmrdavamo, ali i pored toga mene je u sumrak po~ela da obuzima 
drhtavica, sli~na onoj koju sam iskusio u zatvorskom kamionu na putu kroz Orgorein. 
Izgledalo je da }e pro}i ve~nost pre no {to padne no}. U pozni plavi~asti suton napustili 
smo dol u kome smo se krili i uspuzali se izme|u stabala i grmlja uz brda{ce, odakle smo 
mogli da razaberemo liniju grani~ne ograde, nekoliko tamnih ta~kica spram bledog 
snega. Nije bilo nikakvog svetla, ni{ta se nije micalo, ni{ta se nije ~ulo. U daljini, prema 
jugozapadu, sjajilo je `u}kasto treperenje neke varo{ice, odnosno nekog malog 
satrpezni~kog sela Orgoreina, gde je Estraven mogao da ode sa svojim neupotrebljivim 
ispravama i da ra~una u najmanju ruku na obezbe|eno preno}i{te u satrpezni~kom 
zatvoru ili mo`da na najbli`em satrpezni~kom dobrovolja~kom dobru. A onda, 
odjednom - tek tog poslednjeg ~asa, ne ranije - ja shvatih ono {to su moja sebi~nost i 
Estravenovo }utanje tajili od mene, kuda on to zapravo ide i u {ta se upu{ta. "Tereme... 
~ekaj..." rekoh. 
 
Ali on je ve} krenuo niz brda{ce: veli~anstveno brz skija{ koji vi{e nije morao 
da usporava zbog mene. Stu{tio se u duga~kom, strmom, zavojitom spustu me|u 
senkama poleglim po snegu. Odjurio je od mene, ali pravo pred pu{ke grani~ara. Mislim 
da su mu doviknuli ne{to u znak upozorenja, mo`da nare|enje da stane, i odnekud 
blesnu svetlost, ali nisam siguran u to; no, on se nije zaustavio, ve} je nastavio da 
strelovito hita prema ogradi. Oborili su ga pre no {to je stigao do nje. Nisu upotrebili 
soni~ni o{amu}iva~ ve} napada~ke pu{ke, starisnko oru`je, koje ispaljuju snop metalnih 
komadi}a u jednom plotunu. Pucali su da bi ga ubili. Bio je na izdisaju kada sam do{ao 
do njega; le`ao je opru`en i ~udno izvijen, a skije su mu malo dalje {tr~ale iz snega. 
Paljba mu je raznela polovinu grudnog ko{a. Uzeo sam mu glavu u naru~je i pozvao ga, 
ali mi on nije odgovorio; jedino je na izvestan na~in uzvratio na moju ljubav prema 
njemu, procvilev{i kroz be{umno slamanje i rastakanje svog uma, dok mu se svest 
gasila, samo jednom, jasno, na bezglasnom jeziku: "Are~e!" Ni~eg vi{e nije bilo. Dr`ao 
sam ga, ~u~e}i u snegu, dok nije izdahnuo. Dopustili su da to u~inim. A onda su me 
pridigli i poveli - mene na jednu stranu, a njega na drugu, mene u zatvor, a njega u tamu. 
 
 
 
20. UZALUDNI POHOD 
 
Negde u svojim zabele{kama Estraven je napisao, tokom na{eg pohoda preko 
Gobrinskog leda, da se ~udi za{to se njegov sadrug stidi da pla~e. Jo{ onda sam mogao 
da mu ka`em da tu nije toliko bio u pitanju stid koliko strah. Sada sam i{ao kroz 
Sinotsku dolinu, kroz ve~e njegove smrti, u hladnu zemlju koja se pru`a s one strane 
straha. Tu sam shvatio da se mo`e plakati do mile volje, ali da nema nikakve koristi od 
toga. 
 
Odveli su me natrag u Sasinot i bacili u tamnicu zato {to sam bio u dru{tvu 
osobe koja je stavljena izvan zakona, a mo`da i stoga {to naprosto nisu znali {ta bi 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
157 
u~inili sa mnom. Jo{ od samog po~etka, ~ak i pre no {to im je to zvani~no nrare|eno iz 
Erenranga, postupali su prema meni dobro. Moj karhidski zatvor predstavljao je 
name{tenu sobu u kuli izbornih lordova u Sasinotu; tu sam imao kamin, radio, pet 
obilnih obroka dnevno. Nedostajala je, dodu{e, udobnost. Postelja je bila tvrda, pokriva~i 
tanki, pod nezastrt, vazduh studen... kao i u svakoj drugog prostoriji u Karhidi. Ali 
poslali su mi lekara, u ~ijim je rukama i glasu po~ivala znatno postojanija, znatno 
probita~nija udobnost od svih koje sam dobio u Orgoreinu. Od kada je on do{ao, mislim 
da su vrata ostavljena nezaklju~ana. Se}am se kako su jednom stajala otvorena, a ja silno 
`eleo da se zatvore, zato {to je iz predvorja dopirala prohladna promaja. Ali nedostajalo 
mi je snage, hrabrosti, da ustanem iz postelje i zatvorim svoja zatvorska vrata. 
 
Lekar, ozbiljna, materinski blaga, mlada osoba, obratio mi se sa izrazom 
spokojne pouzdanosti: "Pet ili {est meseci sasvim ste se nedovoljno hranili, a u isto 
vreme veoma naporno radili. Premnogo ste se istro{ili. A sad vi{e nemate {ta da tro{ite. 
Lezite tu i okrepljujte se. Lezite, kao {to le`e zamrznute reke po dolinama preko zime. 
Mirujte i ~ekajte." 
 
Ali kada bih usnio, uvek bih se nalazio u kamionu, na gomili sa ostalima, koji 
su, kao i ja, zaudarali, drhtali, bili nagi, sasvim pripijeni, da bi se zagrejali, svi osim 
jednoga. Taj jedan je sam le`ao uz vrata sa re{etkama, ve} ohla|en, sa ustima punim 
zgru{ane krvi. On je bio izdajnik. Hteo je da bude sm, napustio je nas, napustio je mene. 
Probudio bih se ispunjen besom, nemo}nim, drhtavim besom, koji bi se pretvarao u 
nemo}ne suze. 
 
Mora da sam bio prili~no bolestan, budu}i da se se}am nekih znakova visoke 
groznice, a i lekar je proveo pored mene jednu no} ili mo`da vi{e. Ne mogu da prizovem 
u se}anje te no}i, ali pamtim da sam mu jednom kazao svadljivim, srditim glasom: 
"Mogao je da se zaustavi. Video je ~uvare. Jurnuo je pravo na cev pu{aka." 
 
Mladi lekar je }utao neko vreme. "Ho}ete li da ka`ete da se on to namerno 
izlo`io plotunu?" 
 "Mo`da..." 
 
"Tu`no je to re}i za prijatelja. I ja to ne}u da poverujem o Hartu remi ir 
Estravenu." 
 
Kada sam ono kazao, izgubio sam iz vida da ovi ljudi ose}aju prezir prema 
samoubistvu. Za njih to nije, kao {to je za nas, stvar slobodnog izbora. To je, naprotiv, 
odustajanje od slobodnog izbora, ~in vlastitog izneveravanja. Ako bi neki Karhi|anin 
pro~itao na{u svetu knjigu, on bi Judin zlo~in video ne u izdajstvu Hrista, ve} u ~inu 
koji, predstavljaju}i krajnji izraz o~ajanja, odri~e mogu}nost iskupljenja, promene, 
`ivota: ~inu samoubistva. 
 
"Onda on za vas nije Estraven Izdajnik?" 
 
"Nije nikada ni bio. Mnogo je onih koji se nikada nisu obazirali na optu`be 
protiv njega, gospodine Ai." 
 
Ali ja nisam bio kadar da u tome vidim bilo kakvu utehu, ve} sam samo 
uzviknuo, pone{en pre|a{njim razdiranjima: "A za{to su ga onda ubili? Za{to je sad 
mrtav?" 

---