Beleška o piscu

broj  gledalaca  prisustvuje  istoj  predstavi.  Korisno  je  da  se  na  stvar 
gleda  tako  opipljivo  zato  što  se  odmah  vidi  da  o  jednom  zajedničkom 
elementu  samo  onda  može  biti  govora  kada  se  svaki  pojedinačni 
primerak  očisti  od  individualnih  osobenosti,  kao  i  od  različitih  pri­
zvuka  i  nijansi  koje  dobij a  pod  uticajem  raznih  konteksta.  Van 
Gogo va  žuta  nije  u  svakom  pogledu  isto  što  i  Vermerova  žuta.
Druga  teškoća  koju  sam  pomenuo  sastoji  se  u  tome  što  proiz­
voljan  odbir  zajedničkih  crta  često  nije  koristan.  Mašina  za  sortiranje 
može da se  podesi  tako da izdvoji  zajednička svojstva bdio kog niza slu­
čajeva.  Ona  može  da  nam  kaže  da  neki  pas  ima  isto  onoliko  zuba 
koliko  neka  država  ima  pokrajina.  Cisto  logički,  to  bi  bila  jedna 
apstrakcija;  ali,  produktivnome  mišljenju  malo  može  da  koristi.
Treće,  prosto  nabrajanje  crta,  iako  može  da  bude  suštinsko,  ne 
stvara  integrisan  pojam.  Na  primer,  kada  psiholog  želi  da  opiše  ne­
čiju  »ličnost«,  on  će  možda  da  se  posluži  tradicionalnom  tehnikom 
uspostavljanja  »profila  ličnosti«  utvrđujući  do  kog  stepena  jedan 
čovek  poseduje  određene  karakterne  crte;  za  to  se  jedan  test  koristi 
sledećim  spiskom:  inteligencija,  govorna  spretnost,  autoritet,  samo- 
poznavanje,  trpeljivost,  izražajnost  osećanja,  konvencionalnost,  druš­
tvenost.  Do  koje  mere  neko  poseduje  svaku  od  ovih  crta,  moglo  bi 
da  sačinjava  upotrebljivu  apstrakciju  same  ličnosti  —  recimo:  on 
je  ponosan  čovek  —  ali  zbir  svih  tih  merenja  sigurno  nije  takva 
jedna  apstrakcija.  Psiholog  sačinjava  profil  spajajući  osam  tačaka 
dijagrama,  ali  taj  se  profil  sastoji  samo  od  linija  na  hartiji.  Da  bi 
dobio  pravu  sliku  o  čoveku,  morao  bi  da  tih  osam  njegovih  osobina 
poveže  u  organizovanu  celinu.  Još  jedan  primer  možda  bi  ovo  bolje 
objasnio.  Pre  nekoliko  godina  jedan  američki  esejist,  Džon  A.  Kau- 
venhoven  (John  Kouwenhoven)  napisao  je  knjigu  o  tome  »šta  je 
američko  u  Americi«;  u  njoj  se  pitao  šta  imaju  zajedničkog  sledeći 
simptomi:  obris  Manhatana  na  horizontu,  pravougaoni  raspored  ulica, 
oblakoder,  rani  modeli  Fordovih  automobila,  džez,  američki  ustav, 
spisi  Marka  Tvena,  Vitmenove  Vlati  trave,  stripovi  serijske  drame 
na  radiju,  beskrajna  traka,  žvakaća  guma.  U  ovom  profilu  ličnosti, 
svaki  član  bi  mogao  da  bude  važeća  apstrakcija  (»zemlja  Marka 
Tvena«,  »zemlja  oblakodera«),  ali  zajedno  oni  su  samo  gomila  poda­
nika  sve  dok  se  ne  povežu  u  jedinstvenu  celinu.  U  ovom  slučaju, 
to  je  postignuto  daljom  apstrakcijom,  koja  je  istakla  crtu  zajedničku 
za  svih  dvanaest  simptoma,  naime  »zanimanje  za  proces  a  ne  za 
proizvod«.  Ako  je  ova  dijagnoza  dobra,  apstrakcija  je  pružila  jedan 
upotrebljiv  pojam  koji  otkriva  nešto  suštinsko  o  apstrahovanoj  stvari.
143

---

10.  ŠTA  APSTRAKCIJA  JESTE
O  suštini  jedne  stvari  može  da  se  govori  samo  kada  se  radi  o 
organizovanoj  celini  u  kojoj  neke  osobine  imaju  ključna  mesta  dok 
su  ostale  drugorazredne  ili  slučajne.  Malo  ćemo  saznati  o  takvim 
organizovanim  celinama  ako  se  apstrakcija  sastoji  u  izvlačenju  nasu- 
mičnih  crta.  Geštaltni  psiholozi  ukazali  su  na  to  da  nas  tradicionalna 
logika  ovde  ostavlja  na  cedilu  zato  što  ono  što  nam  ona  pruža  jesu, 
kako  to  Maks  Verthajmer  kaže,  »pojmovi  koji,  kada  se  strogo  pogle­
daju,  predstavljaju  zbir  obeležja;  klase  koje,  kada  se  strogo  pogle­
daju  u  svetlosti  onoga  što  je  tradicionalna  logika  konkretno  postigla, 
predstavljaju  vreće  pune  tih  pojmova;  silogizme  koji  se  sastoje  od 
bilo  kojih  dveju  pretpostavki  nasumce  nabačenih  samo  ako  sadrže 
tu  osobinu  da ...« .
Ipak,  srećom  možemo  primetiti  da  se  logičke  operacije  uglavnom 
ne  primenjuju  čisto  mehanički.  Tradicionalni  postupak  da  se  jedan 
pojam definiše pomoću najbližeg  roda i specifične  razlike  može ovde  da 
posluži  kao  primer.  Rod  je  grupa  obeležja  kojom  se  određena  vrsta 
stvari  razlikuje  od  svojih  suseda;  a  razlika  je  ono  obeležje  kojom  se 
određena  vrsta  rada  odlikuje  od  drugih.  U načelu,  svaka  crta  ili  grupa 
crta može  da  se  upotrebi za takvu  definiciju,  bez  obzira  da  li  se te  crte 
odnose na suštinu  ili ne.  U  stvari, ljudski  um se  trudi  da stvari  definiše 
po  onome  što  je  važno  u  vezi  sa  njima.  Ako  se,  na  primer,  čovek  defi­
niše kao misleća  životinja ili, prema Hansu Jonasu,  kao biće koje stvara 
likove,  osobine  po  kojima  se  razlikuje  jasno  imaju  za  cilj  da  opišu  suš­
tinu  ljudske  prirode.  Ako  se,  pak,  definiše  kao  dvonožac  bez  perja,  to 
može  da  ga  odvoji  podjednako  dobro  ili  bolje  od  drugih  životinja, 
ali  takva  definicija  vara  ili  deluje  prosto  smešno  baš  zato  što  zanema­
ruje  ono  što  je  najvažnije.  Spinoza  je  rekao  da  »ako  jedna  defini­
cija  treba  da  se  nazove  savršenom,  ona  mora  da  izražava  najdublju 
suštinu  stvari  i  mora  da  nas  sprečava  da  određene  osobine  smatramo 
kao  samu  stvar.«
Ovo  može  da  se  izrazi  i  time  što  će  se  reći  da  radi  stvaranja 
razumne  apstrakcije,  pojam  treba  da  bude  generativan.  On  treba 
da  nam  omogući  da  razvijemo  potpuniju  sliku  od  one  koju  pruža 
sam  pojam.  S.E.  Aš  (Asch)  pokazao  je  u  svojim  psihološkim  ogledima 
da  kada  se  ispitanicima  podnese  kratak  spisak  dobro  odabranih  ka­
rakternih  osobina,  oni  na  osnovu  njega  mogu  da  načine  potpuni  opis 
ličnosti.  On  je  takođe  utvrdio  da  se  izvesni  pridevi,  kao  »topao«  i 
»hladan«,  odnose  na  ključne  atribute,  koji  će  uticati  na  druge  oso­
bine  pojedinaca,  dok  će,  na  primer,  »učtiv«  ili  »nabusit«  imati  manje 
odlučujuću  snagu.  Ako  se  za  nekoga  kaže  da  je  hladan  čovek,  onda
144

---