Beleška o piscu

tra  talasa,  onu  usku  traku  talasnih  dužina  od  380  do  760  milionitih 
delova  milimetra,  na  koju  ono  jedino  može  da  reaguje.  Filter  ne 
apstrahuje,  a  to  ne  čini  ni  mašina  za  sortiranje  kovanog  novca.
Međutim,  ljudski  i  životinjski  mozak  najčešće  nije  u  ovoj  situ­
aciji  kada  prikuplja  osnovne  opštosti  iz  sveta  vizuelnog  iskustva. 
Bergson  smatra  da  se  u  opažanju  ne  događa  nikakva  apstrakcija. 
Kao  opažaji,  tvrdi  on,  svi  posebni  slučajevi  koji  se  sreću  u  iskustvu 
potpuno  se  međusobno  razlikuju;  ali,  na  neke  od  njih  organizam 
reaguje  na  isti  način  i  istu  korist  izvlači  iz  njih;  na  primer,  svi  oni 
označavaju  stvari  koje  su  dobre  za  jelo.  Stoga,  »nešto  što  im  je 
zajedničko  izdvojiće  se  od  njih«.  Raspiavljati  na  ovaj  način  znači 
izvrtati  činjenice  na  glavu.  Na  opažaje  reaguje  se  slično  zato  što  su  u 
njima  otkrivene  sličnosti.  Mehanizam  ovog  otkrića  sličnosti  zahteva 
da  se  objasni.
Apsurdnost  Bergsonove  tvrdnje  trebalo  bi  da  je  očigledna,  pa 
ipak  je  ta  ideja  privlačna  za  teoretičare  koji  nisu  voljni  da  prihvate 
apstrakciju  u  opažanju.  Na  primer,  Žan  Laport  (Jean  Laporte)  je 
tvrdio  da  se  apstrakcije  izvlače  iz  opažajnog  materijala  pomoću  imi- 
tativnih  gestova,  koji  su  već  bili  razrađeni  na  drugim  sličnim  pred­
metima,  pa  se  sada  ponovo  primenjuju.  Na  primer,  kružni  pokret 
opcrtavanja  biće  reakcija  na  nešto  okruglo,  pa  se  na  taj  način  pred­
met  uklapa  u  »neku  već  postojeću  shemu  (quelque  schème  préexi­
stant),  kao  što  su  okruglost  ili  pravougaonost.  Laport  upotrebljava 
apstraktnost  opisnih  pokreta,  o  kojima  sam  već  govorio,  a  da  ne 
ukazuje  na  to  da  ona  pretpostavlja  prethodno  opažanje  apstraktnog 
oblika.
Ne  može  se  zaobići  činjenica  da  apstraktivno  poimanje  struk­
turalnih  odlika  sačinjava  samu  osnovu  opažanja  i  početak  svakog 
saznanja.  Grupisanju  posebnih  slučajeva,  što  je  navodno  nužna  prip­
rema  za  apstrakciju,  mora  da  prethodi  apstrakcija,  jer,  inače,  odakle 
bi  dolazila  merila  za  odbir?  Pre  nego  što  može  da  se  uopštava, 
moraju  da  se  izdvoje  karakteristike  koje  će  poslužiti  za  to  da  se 
odredi  koje  stvari  treba  da  pripadnu  pod  koji  imenitelj.  To  će  reći; 
uopštavanje  pretpostavlja  apstrakciju.
Filozof  Suzana  K.  Langer  (Susanne)  tretira  te  osnovne  apstrak­
cije  kao  »princip  automatski  apstrahujućeg  viđenja  i  čuvenja«.  Ona 
piše:
»Ovde  postignuta  apstrakcija  forme  verovatno  se  ne  zasniva  na 
poređenju  nekoliko  primera,  kao  što  su  to  pretpostavljali  klasični  bri­
tanski  empiristi,  niti  na  ponavljanim  utiscima  koji  pojačavaju  tragove 
sećanja,  kako  predlaže  novija  psihologija,  već  potiče  od  nekog  jedinstve­
nog  slučaja  pod  povoljnim  uslovima  koje  stvara  spremnost  uobrazilje;  čim 
se  vizuelna  forma  apstrahuje  na  ovaj  način,  ona  se  nameće  drugim  da­
tostima,  to  jest,  upotrebljava  se  interpretativno,  gde  god  bude  odgovarala 
i  dokle  god  je  od  koristi.  Postepeno,  pod  uticajem  drugih  interpreta tivnih 
mogućnosti,  ona  može  da  se  pretapa  i  menja,  ili  iznenada  odbacuje  i 
zamenjuje  drugim  geštaltom  koji  je  ubedljiviji  ili  više  obećava.«
Na  žalost,  vrednost  ovog  veoma  korisnog  opisa  se  u  velikoj  meri 
poništava  kada  Suzana  Langer  tvrdi  da  se  takva  »prikazivačka  ap­
strakcija«  ograničava  na  umetnosti  i  da  je  treba  razlikovati  od  »uop- 
štavajuće  apstrakcije«,  koju  ona  smatra  za  naučni  metod:  »U  nauč-
135

---

nome  mišljenju,  pojmovi  se  čitavim  nizom  sve  širih  uopštavanja 
apstrahuju  od  konkretno  opisanih  činjenica;  sistematska  primena  pro­
gresivnog  uopštavanja  daje  sve  one  moćne  i  razređene  apstrakcije  u 
fizici,  matematici  i  logici.«  Ovo  je  nesrećno  i  varljivo  ograničenje. 
U  naukama  i  drugde,  ima  slučajeva  u  kojima  se  za  grupu  pojedinač­
nih  primeraka  istražuju  zajednička  svojstva,  ali  oni  nisu  tipični  za 
način  na  koji  se  apstrakcija  obavlja.  Na  osnovu  neke  zajedničke 
karakteristike,  naučnik  zaista  može  da  za  grupu  slučajeva  istražuje 
druge  osobine  koje  mogu  da  im  budu  zajedničke  —  kao  što  je  odre­
đeni  virus  u  krvi  svih  bolesnika  od  raka  —  ali,  on  neće  da  pri- 
begne  takvom  mehaničkom  ispitivanju  samo  zato  što  mu  za  neki  bolji 
postupak  privremeno  nedostaju  potrebni  podaci.  I  ovde,  takođe,  pre 
no  što  je  počeo  da  istražuje,  grupa  slučajeva  koji  će  se  proučavati 
bila  je  odabrana  apstrakcijom.  Niko  ne  analizuje  grupe  pojedinačnih 
slučajeva  a  da  ih  prethodno  ne  odabere  prema  određenim  osobinama. 
Um  se  uvek  upravlja  nekom  svrhom.
Odnos  između  apstrakcije  i  uopštavanja  odražava  se  u  staroj 
raspravi  o  prirodi  i  vrednosti  indukcije.  Indukcija,  koja  se  obično 
definiše  kao  »postupak  otkrivanja  opštih  načela  posmatranja  i  po­
vezivanjem  pojedinačnih  slučajeva«,  sastoji  se  u  izvlačenju  opštih 
zaključaka  iz  onoga  što  se  zapazilo  u  jednom  broju  slučajeva.  Danas 
bi  se  većina  teoretičara  složila  sa  filozofom  Morisom  R.  Koenom 
(Morris  Cohen)  da  »nauka  nikada  ne  izvlači  nikakve  zaključke  iz 
čulnih  podataka  sem  ako  se  u  njima  već  ne  vidi  ovaploćenje  ili 
ilustracija  izvesnih  opštih  pojmova«.  To,  dakle,  znači  da  nauka  u 
punoj  meri  primenjuje  »prikazivačku  apstrakciju«,  koju  Suzana  Lan­
ger  smatra  za  privilegiju  umetnosti.  U  jednom  vrlo  informativnom 
predavanju  na  radiju  pod  naslovom  »Da  li  su  naučne  publikacije 
prevara?«,  britanski  fiziolog  i  medicinski  naučnik  P.  B.  Medavor  (Me­
dawar)  žalio  se  da  čak  i  danas  uobičajeno  prikazivanje  naučnih 
nalaza  ima  tendenciju  da  se  drži  pogrešnog  uverenja  kako  se  činje­
nice  prikupljaju  bez  ikakve  prethodne  pretpostavke  o  tome  šta  bi 
one  mogle  da  znače.  »Treba  se  tako  ponašati  kao  da  vam  je  mozak, 
takoreći,  devičanski  sud,  prazna  posuda,  u  koji  se  slivaju  informacije 
iz  spoljašnjeg  sveta  bez  ikakvog  razloga  koji  ste  vi  sami  otkrili.« 
Prihvaćeni  stil  pisanja,  objašnjava  on,  potiče  otud  što  se  indukcija 
tradicionalno  smatra  za  jedini  zaista  činjenični  naučni  postupak,  ne­
zagađen  unapred  stvorenim  mišljenjem:
»Naučni  način  pisanja  počiva  na  pretpostavci  da  su  naučna  otkrića 
induktivan  proces.  Ono  što  indukcija  podrazumeva  u  svojoj  sirovijoj  formi 
jeste,  grubo  rečeno,  ovo:  naučno  otkriće,  ili  formuMsanje  naučne  teorije, 
počinje  nelabovanim  i  neobrubljenim  podacima  čula.  Ono  počinje  jedno­
stavnim  posmatranjem  —  jednostavnim,  nepristrasnim,  bez  predrasuda, 
naivnim  ili  nevinim  posmatranj em  —  pa  iz  tih  čulnih  podataka,  ovaplo- 
ćenih  u  formi  jednostavnih  predloga  ili  objava  o  činjenicama,  izrastaju  i 
uobličuju  se  uopštavanja,  gotovo  kao  da  se  događa  nekakav  proces  kri­
stalizacije  ili  kondenzacije.  Iz  neuredne  gomile  činjenica,  izroniće  nekako 
jedna  sređena  teorija,  jedan  sređen  opšti  iskaz.  Ovo  shvatanje  naučnog 
otkrića,  u  kome  inicijativa  dolazi  od  neobrubljenog  čulnog  materijala,  u 
suštini  je  delo  jednog  jedinog  velikog  i  mudrog,  ali  u  ovom  slučaju,  po 
mom  mišljenju,  veoma  zabludelog  čoveka  —  Džona  Stjuarta  Mila  (John 
Stuart  Mill).«
186

---