Beleška o piscu


mu  neka  misao  padne  na  pamet.  Svaki  takav  doživljaj  može  doduše



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə56/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   52   53   54   55   56   57   58   59   ...   125

mu  neka  misao  padne  na  pamet.  Svaki  takav  doživljaj  može  doduše 
biti  oštar  ili  neoštar,  tačan  ili  netačan,  ali  konkretni  su  svi  do 
jednog.
Svi  mentalni  sadržaji  su  posebnosti  čak  i  kada  su  u  isti  mah  i 
univerzalije,  to  jest,  čak  i  kada  su  pojmovi  koji  se  odnose  na  jednu 
vrstu  predmeta  ili  ideje.  Ovo  zapažanje  prvi  je  veoma  jasno  izrazio 
Berkli  (Berkeley),  a  Hjum  (Hume)  ga  pozdravio  kao  »jedno  od  naj­
većih  i  najdragocenijih  otkrića  koja  su  poslednjih  godina  učinjena 
u  naučnom  svetu«.  Berkli  je  shvatio  da  »jedna  ideja  koja  posmatrana 
za  sebe  jeste  posebna  postaje  opšta  time  što  joj  se  omogućuje  da 
predstavlja  ili  zastupa  sve  druge  posebne  ideje  iste  vrste«;  i,  dalje:
». . .  Univerzalnost,  koliko  ja  to  mogu  da  razumem,  ne  sastoji  se  u 
apsolutnoj,  pozitivnoj  prirodi  ili  koncepciji  bilo  koje  stvari,  nego  u  od­
nosu  prema  posebnostima  koje  označava  ili  predstavlja:  time  se  stvari, 
imena  ili  pojmovi  koji  su  po  svojoj  prirodi  posebnosti  pretvaraju  u  uni­
verzalije.«
Drugim  recima,  pojam  sto  je  isto  tako  konkretan  i  individualan 
mentalan  sadržaj  kao  i  upamćeni  lik  stola  ili  opažaj  fizičkog  stola 
koji  se  nalazi  pred  posmatračem.  Prijateljstvo  je  isto  tako  konkretno 
kao  i  svaki  poseban  prijatelj.  Bog  i  pojam  boga  su  isto  tako  kon­
kretni  kao  pojam  otrovnog  bršljana  ili  svaki  pojedinačni  primerak 
te  biljke.  Ali,  svaki  predmet,  događaj  ili  ideja  postaje  nešto  opšte 
kada  stoji  umesto  čitavog  niza  pojedinačnih  slučajeva.  Jedna  stvar 
postaje  apstrakcija  kada  se  posmatra  kao  destilat  neke  složenije  stvari 
ili  mnoštva  takvih  stvari.
Nipošto  ne  mogu  izrazi  konkretno  i  apstraktno  da  služe  tome 
da  se  sadržaj  doživljaja  raspodeli  u  dve  posude.  Oni  nisu  ni  anto- 
nimi,  niti  se  odnose  na  grupe  koje  se  međusobno  isključuju.  Kon­
kretnost  je  svojstvo  svih  stvari,  fizičkih  ili  mentalnih,  te  mnoge 
od  tih  istih  stvari  mogu  da  se  upotrebe  i  kao  apstrakcije.
Koliko  je  nužno  da  se  raščisti  zbrka  koja  vlada  u  ovoj  oblasti 
postaje  očigledno  kada  se,  kao  u  jednom  dobro  poznatom  i  tipičnom 
uvodu  u  logiku,  naiđe  na  sledeću  rečenicu:  »Priznajmo,  stoga,  kao 
što  to  svi  možemo,  da  apstrakcije  nisu  stvarne,  ako  se  stvarno  defi- 
nišu  kao  ono  što  je  konkretno  a  ne  apstraktno.«  Ovde  se  dva  pri- 
deva  tretiraju  kao  nešto  što  je  oprečno,  kao  da  jedna  stvar  ne  bi 
mogla  da  bude  i  apstraktna  i  konkretna  u  isto  vreme;  a  konkret­
nost  se  poistovećuje  sa  materijalnim  postojanjem.  Nešto  kasnije,  ista 
ta  knjiga  nas  upozorava  da  shvatimo  »da  apstraktni  predmeti  misli, 
kao  što  su  brojevi,  zakon  ili  savršeno  prave  linije,  jesu  stvarni  delovi 
prirode  (iako  ne  postoje  kao  posebne  stvari,  već  kao  odnosi  ili  trans- 
formacije  takvih  posebnosti)...«   Ova  formulacija  brka  ono  što  jedna 
stvar  jeste  sa  onim  što  bi  ona  mogla  da  označava,  te  tvrdi  da  nešto 
može  da  postoji  a  da  ne  bude  posebno.
Svaki  misaoni  fenomen  može  da  stekne  apstraktnost  ako  se 
sagledava  kao  ekstrakt  nečega  složenijeg.  Takav  jedan  fenomen  može 
da  bude  krajnje  netelesan  spreg  sila  ili,  pak,  događaj  ili  predmet 
u  kome  se  bitna  svojstva  neke  vrste  događaja  ili  predmeta  ubedljivo 
ovaploćuju.  Koristeći  se  terminologijom  uvedenom  u  prethodnoj  glavi, 
možemo  da  kažemo  da  jedan  fenomen  jeste  apstrakcija  kada  služi 
kao  slika.  On  ovu  funkciju  može  da  ispunjava  za  jednog  čoveka,  ali
9*
131


ne  i  za  nekog  drugog,  za  pripadnike  jedne  kulture,  ali  ne  i  za  čla­
nove  neke  druge;  takođe,  nekome  ko  dotad  nije  tako  gledao  iznenada 
može  da  sine  kako  jedna  određena  stvar  ukazuje  na  nešto  van  sebe.
DA  LI  SE  APSTRAKCIJA  ZASNIVA  NA 
UOPŠTAVANJU
Apstrakcija  se  tradicionalno  definiše  kao  zbir  svojstava  koja 
su  zajednička  izvesnom  broju  posebnih  slučajeva.  Lok  nam  pokazuje 
da  »čula  najpre  puštaju  da  uđu  posebne  ideje  a  zatim  njima  snabde- 
vaju  dotle  prazan  kovčežić«.  On  objašnjava  da  um  prirodno  teži  ka 
znanju,  ali  mu  je  odmah  jasno  da  mu  predstoji  beskrajan  posao  da 
će  vrlo  sporo  da  napreduje  ako  se  bude  bavio  samo  posebnostima. 
Stoga,  da  bi  skratio  put  ka  znanju  i  da  bi  svako  opažanje  učinio 
obuhvatnijim,  on  ih  pre  svega  »povezuje  u  svežnjeve  i  svrstava  ih 
tako  da  sve  što  sazna  o  jednome  može  bez  dvoumljenja  da  proširi 
na  sve  druge  od  iste  vrste«.
Dakle,  prema  tradicionalnom  načinu  mišljenja,  svaka  apstrak­
cija  se  zasniva  na  uopštavanju.  Toliko  smo  navikli  na  ovo  shvatanje 
i  toliko  ono  ubedljivo  zvuči  da  više  i  ne  primećujemo  koliko  je  ono 
u  raskoraku  sa  onim  što  se  odista  dešava  i  kakvu  teškoću  pred­
stavlja  čak  i  u  teoriji.  Naravno,  uopštavanje  postoji,  i  ja  ću  kasnije 
govoriti  o  tome  na  koji  način  ono  služi  apstrakciji.  Ali,  teško  je 
videti  kako  bi  ono  moglo  da  bude  prvi  korak  ka  znanju,  kako  se 
to  stalno  tvrdi  od  Loka  naovamo.
U  svojim  Načelima  psihologije,  Vilijam  Džems  uvodi  ono  što  on 
naziva  »zakon  disocijacije  promenljivim  pratećim  okolnostima«,  po 
kome  promenljive  veze  vode  razdvajanju.  Taj  zakon  kaže:  »Ono  što 
se  povezuje  čas  sa  jednom  čas  sa  drugom  stvari  ima  tendenciju  da 
se  odvoji  i  od  jedne  i  od  druge  i  da  se,  u  umu,  pretvori  u  pred­
met  apstraktnog  posmatranja.«  Džems  je  žurno  dodao:  »Zašto  pove­
zivanje  sa  različitim  celinama  jednu  stvar  navodi  na  to  da  se  od 
svih  njih  odvoji  i  da  se  sama  takoreći  otkotrlja  na  sto  svesti  —  to  je 
mala  tajna.«  To  je  zaista  tajna,  ali  problem  nije  toliko  u  pitanju 
zašto  nego  kako.  Zašto  je  umu  zgodno  da  uopštava,  Lok  je  to  vrlo 
lepo  objasnio.  Ali,  kako  um  može  da  dođe  do  opštosti,  ako  su  mu 
date  samo  posebnosti,  to  teško  može  da  se  zamisli.
Verovatno  da  nema  dve  stvari  na  ovom  svetu  koje  nemaju 
ništa  zajedničko,  a  većina  stvari  ima  veoma  mnogo  zajedničkog. 
Pretpostavimo  sada  da  nas  svako  zajedništvo  odlika  navodi  da  odgo­
varajuće  stvari  grupišemo  pod  jedan  pojam.  Očigledno,  rezultat  bi 
bio  bezbroj  grupisanja.  Svaka  pojedinačna  stvar  bi  se  izričito  dode- 
ljivala  onolikom  broju  grupa  koliko  ima  mogućnih  kombinacija  od­
lika.  Mačku  bismo,  na  primer,  ubrojali  u  materijalne  stvari,  kao  i 
u  organizme,  životinje,  sisare,  mačke  i  tako  dalje,  sve  do  one  eks­
kluzivne  grupe  kojoj  niko  sem  ove  određene  mačke  ne  pripada.  Šta- 
više,  naša  mačka  bi  spadala  i  u  crne  stvari,  dlakave  stvari,  domaće 
životinje,  teme  za  likovne  umetnosti  i  pesništvo,  egipatska  božanstva, 
mušterije  industrije  mesa  i  konzervi,  simbole  u  snovima,  potrošače 
kiseonika  i  tako  dalje  u  nedogled.  U  oblasti  teorijske  logike  sva  ta 
pripadništva  su  u  stvari  stalno  prisutna  kad  god  se  radi  o  pojmu 
mačka.  Ali,  stvarna  primena  čitavog  tog  beskonačnog  broja  grupi-
132




Dostları ilə paylaş:
1   ...   52   53   54   55   56   57   58   59   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə