Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 42 neophodnom sadržaju, jeste predmetna stvarnost. Tako je kod Parmenida bivstvovanje identično s apsolutnom stvarstvenošću, i polemika protiv priznavanja ne-stvarnog, dobija novi obrt: on (bivstvujuće) se identifikuje s pleón (pu- no, potpuno) a mè ón (nepostojeće, nebivstvujuće) sa kenón (prazno) i elejci su stoga tvrdili da prazan prostor ne postoji. Zato je bivstvovanje nedeljivo, i zato je nepokretno (jer nema u čemu da se kreće) i zato isključuje mogućnost svake promene mesta. Ta apsolutna stvarstvenost nije beskonačna, već je konačna u sebi, nepromenljivo određeno bivstvovanje, ograničeno u sebi kao ravnomerno okrugla, nepromenljiva lopta. S druge strane, za Parmenida nema bivstvovanja koje ne bi bilo i svesno, odnosno, koje ne bi bilo i mislivo (jer isto je misliti i ono što se misli); za njega, kao i za Ksenofana, u ovom svetu-božanstvu, u apstraktnom bivstvovanju pot- puno su podudarni stvarstvenost i duhovnost (i zato je misao punina). Ali, premda Parmenid još više nego Ksenofan ističe taj univerzalni princip nastao iz potrebe da se svet dokuči mišljenjem iz pojma, isto je tako svestan teškoća koje nastaju kad treba da objasni empirijski svet koji on u potpunosti poriče: svaka mnoštvenost i razlika, svako nastajanje, bivanje i iščezavanje samo je obmana čula i sve to samo su netačni pojmovi kojima smrtnici hoće da odrede istinsko bivstvovanje. Istina se može dokučiti samo mišljenjem iz pojmova ali ne u čulnom svetu. Reč je o ontologiji koja počiva na svesnom racionalizmu a odbacuje svako iskustvo i svaki njegov sadržaj. Nezavisno od toga Parmenid je smatrao da uporedo s ontologijom (koju je izložio u prvom delu svoje poeme o prirodi) moguće je govoriti i o fizici i to čini u drugom delu svog didaktičkog spisa. Njegova fizička teorija je dualistička teorija suprotnosti, i ako i podseća na Heraklita još je s njim u većem saglasju kad izjednačava postojeće sa svetlošću a
Milan Uzelac Istorija filozofije I
43
nepostojeće s tamom. Ako se taj par kasnije identifikuje s parovima retko-gusto, lako-teško, vatra-zemlja, to znači da je tu uzeto u obzir i učenje Anaksimandra, no u svakom slučaju prihvaćeno i učenje Heraklita koje je svim drugim elementima suprotstavljalo vatru kao određujući, formirajući elemenat. Ako time Parmenid i nije nameravao da odnos tih dveju suprotnosti tumači kao odnos delatnog i trpnog principa, Aristotel je, u svakom slučaju, tako tumačeći Parmenida bio u pravu rekavši da je za ovoga "po- stojeća" vatra imala značenje oživljujućeg, pobuđujućeg principa naspram "nepostojećoj" tami. Kad je reč o Parmenidovom astronomskom učenju, ono je u velikoj meri u zavisnosti od pitagorejskog; ali nepostojanje učenja o brojevi- ma govori da je ovo možda kasnije nastalo i razvijeno unutar pitagorejske škole.
Kao posledicu prihvatanja apstraktnog mišljenja, kod Parmenidovog učenika Zenona iz Eleje (oko 490-430) nalazimo potpuno odbacivanje tada vladajuće sklonosti za fizikalnim istraživanjima. Zenon ne teži tome da prihvati ili razume empirijsku stvarnost, već da pre svega najrazličitijim pojmovnim operacijama zaštiti Parmenidovo učenje i zato, kad analizira protivrečja na koja se nailazi u svakodnevnom mnenju o mnoštvenosti i promenljivosti stvari, on se ne koristi činjeničnim, empirijskim argumentima već isključivo formalnim i logičkim. Njegovo osnovno delo koje mnogi pominju bilo je napisano u prozi i podeljeno na poglavlja u kojima su pojedine hipoteze bile dokazivane svođenjem na apsurd (deductio ad absurdum); ako je to, shodno svom polemičkom karakteru bilo izloženo u obliku pitanja i odgovora, onda možda tu leži početak for- me poznate kasnije kao filozofski dijalog.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 44 Zenon iz Eleje bio je čestit čovek a velike je prezirao isto kao i Heraklit; kažu da je pogubljen nakon neuspele pobune protiv tiranina Nearha. Diogen iz Laerta kaže da su njegovi pogledi bili sledeći: "postoje svetovi (kósmoi), praznina ne postoji. Sve u prirodi sastoji se od toplog i hladnog, suvog i vlažnog, i ovo se pretvara jedno u drugo. Poreklo ljudi je iz zemlje, a duša je stvorena od svih ovih elemenata, koji su tako pomešani da nijedan nema prevagu" (Diogen Laert.; IX, 5, 29; Diels, 29 A 1). Ovde imamo niz stavova koje je Zenon preuzeo od Parmenida i on ne bi bio značajan u istoriji filozofije da to nije metodski razradio i sazdao jednu novu formu dokazivanja koja samostalnim isticanjem pro- tivrečja nastoji da pokaže kako se to protivrečje nikad ne ukida kod onog što nam izgleda očigledno. Možda je, zahvaljujući ovom načinu dokazivanja vođenom zakonom protivrečnosti, Zenon prvi došao do misli o formalno- logičkim odnosima pa ga stoga Aristotel označava kao tvorca dijalektike. Sve teškoće koje Zenon otkriva u pojmovima mnoštva i kretanja odnose se na beskonačnost prostora i vremena, delom na beskonačno malo, delom na beskonačno veliko; u poslednjoj instanciji on dokazuje samo nemogućnost da se predstavi neprekidna veličina prostora i vremena koji su podeljeni na odvojene delove, tj. dokazuje nemogućnost da se beskonačnost misli kao dovršena, onakva kakvu bismo hteli sebi da je predstavimo. Zato Zenonove aporije i nisu mogle da budu opovrgnute pošto se problemi koji se u njima izlažu nisu razmatrali s obzirom na račun beskonačno malih veličina. Postoje dva Zenonova dokaza protiv mnoštvenosti postojećeg i oni se delom odnose na veličinu a delom na broj postojećih. Ako se postojeće sastoji iz mnoštva, s obzirom na veličinu ono mora biti, s jedne strane, beskonačno malo, a s druge, beskonačno veliko. Prvo, što ukupnost bilo kog
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|