Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 36 samo predmet interesa klasičnih filologa već temelj iz kog izrasta čitava filozofija. Milećani su govorili o tome kako je svako kretanje i svaka promena pod uticajem toplote; to je uticalo na Heraklita da kretanje sveta vidi kao vatru; tako je za njega vatra počelo (arché), no ne neka vatra kao konkretna stvar (vatra u peći, ili plamen zapaljenog drveta), već vatra kao nešto što uvek ostaje identično sebi, kao proces, u kome uvek nastaju i iznova nestaju stvari; vatra je svet u njegovoj nenastaloj i nedovršenoj promenljivosti. Sve ovo već je za stare mislioce predstavljalo veliku teškoću i zato su Heraklita još u stara vremena nazivali
kraljevskog porekla i kažu da se prestola odrekao u korist svog brata; u Efesu je vladala demokratija koju Heraklit nije cenio; bio je ponosan i ohol, govoreći da "mnogoznalaštvo ne uči mudrosti jer bi naučilo Hesioda i Pi- tagoru, Ksenofana i Hekateja" (Diels, 22 B 40). Kada su ga molili da napiše zakone, nije za to mario rekavši da je grad već u vlasti loše uprave pa se radije sa decom igrao kocke u Artemidinom hramu. Kad su Efežani stali oko njega posma- trajući igru on je navodno rekao: "Šta se čudite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem učešća s vama u državnim poslovima?" Heraklit je za sebe govorio da nije imao učitelja, da sam istražuje i da je sve naučio od sebe sa- ma. Dok je bio mlad govorio je da ništa ne zna, a kao odrastao govorio je da zna sve. Heraklitu se pripisuje spis O prirodi koji je navodno imao tri dela: O kosmosu, Politika i Teologija i koji je on, po predanju ostavio u Artemidinom hramu potrudivši se da ga nejasno napiše kako bi mu mogli pristupiti samo sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog naroda (Diels, 22 A 1). Dok je Teofrast smatrao da je Heraklitov spis teško razumljiv zbog njegovog melanholičnog karaktera, Sokrat je
Milan Uzelac Istorija filozofije I
37
navodno rekao Euripidu: "Ono što sam razumeo izvrsno je; a mislim da je tako i ono što nisam razumeo: samo je za to potreban delski ronilac kako bi se došlo da njegovog dna". U svakom slučaju, spis koji je do nas došao u fragmentima izazivao je nedoumice već u antičko vreme. Danas ne znamo ni oblik u kome ga je Heraklit pisao; da li ga je pisao u afo- rizmima, ili su sačuvani fragmenti samo delići teksta koji su kod savremenika izazivali najviše sporova. U ovom drugom slučaju, ako je tačno da su do nas došla samo ona mesta koja nisu bila predmet opšteg slaganja (a tako je izg- ledala i sa većinom fragmenata presokratovaca), istorija filozofije presokratovaca bila je u najvećoj meri istorija "pogrešnih" mesta, istorija onog što je vodilo u sumnju, a van našeg domašaja ostaje sve ono u čemu je postojala opšta saglasnost. Konačno, možda je ta Heraklitova tajanstvenost posledica neke čudne mešavine apstraktnog i konkretnog, neposrednog i simboličkog; možda to nije neka namerna tajanstvenost već se javlja kao posledica njegovog slikovnog mišljenja koje mi uporno pretačemo u pojmove. Heraklit nije bio u mogućnosti da misli koja stremi apstrakciji nađe uvek i adekvatnu formu; zato kod njega nalazimo i svečani sveštenički ton kao i onaj retorički, s mnogo slika koje su izraz veličanstvene fantazije. Ako se pođe od toga da vatra/kretanje jeste počelo svih stvari, moglo bi se pomisliti da je Heraklit samo na mesto jednog počela (voda, vazduh, apeiron) stavio drugo, no nije tako; kod Heraklita počelo (arché) ima drugi smisao no kog Jonjana, jer vatra je s jedne strane identična sa kosmosom, a s druge s božanstvom, premda kod njega možemo naći i izrazite elemente hilozoističkog panteizma. Mada Heraklit kao krajnji uzrok svih stvari, kao počelo, ističe vatru u čijoj osnovi se ne nalazi neko neprolazno biće, on ipak u njoj vidi i nešto što ostaje bivajuće u svakoj
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 38 promeni, te ona i može biti predmet naučnog istraživanja upravo stoga što nema ničeg postojanog osim promene, kao što se i večno kretanje odvija u određenim oblicima koji se uvek ponavljaju. Iz toga sledi metafizički zadatak: naći trajni poredak promena, ritam kretanja, zakon promene. Tu se, u još nerazvijenom obliku javlja pojam zakon prirode u liku mitolološkog heimarmene (sudbina, kob) kao što su sve određene sudbine, ili u obliku svevladajuće díke (pravda, sud) koja kažnjava za svako odstupanje/prekoračenje. Za Heraklita najopštija forma postojanja jeste suprotnost i njeno prevladavanje. Iz toga što "sve stvari teku" sledi da svaka pojedina stvar pri svom neprestanom menjanju sjedinjuje u sebi stalno suprotstavljene atribute. Sve je samo prelaz, granična tačka između nastajanja i nestajanja, a život prirode je trajno preplitanje suprotnosti u čijem sukobu nastaju pojedine stvari (sukob je otac svega i svega kralj; B 53). No, kao što te suprotnosti nastaju, na kraju krajeva iz žive vatrene svetske moći, tako isto u njoj nalaze ravnotežu i spokoj. Vatra je nevidljiva harmonija: "suprotno se sjedinjuje i iz različitog nastaje najlepša har- monija" (B 8); vasiona je jedinstvo koje se raspada i potom vraća u sebe; ona je u isto vreme i razdor i mir - nedostatak i obilje (B 67). Prelazak jedne stvari u drugu i obratno odvija se tako što oba procesa delujući, neprestano prelaze jedan u drugi. Tako se kod pojedinačnih stvari, misli Heraklit, dobija privid trajanja, a to je u slučaju kad dve suprotne sile čuvaju ravnotežu u svojim rezultatima, na primer: reka se čini nepromenljivom, jer koliko vode otekne, toliko i dotekne. Ritam promene Heraklit vidi kao dva puta pa stoga i kaže: "Put prema gore i put prema dole jedan je i isti" (B 60). Pri tom treba imati u vidu da ovde izrazi "gore - dole" imaju prostorni, ali isto tako i vrednosni smisao. Ako je verovati onom što kaže Diogen iz Laerta, da je Heraklitov spis imao tri dela od kojih je srednji o "politici", onda već
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|