Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Parmenid
Milan Uzelac Istorija filozofije I
39
kod ovog mislioca imamo pokušaj da se ne samo usput misli smisao čovekovog postojanja (kao što to beše slučaj kod Mi- lećana), već da se čovek postavi u središte istraživanja. U čoveku se, po mišljenju Heraklita, ponavlja suprotnost između čiste vatre i nižih stvari u koje se ona pretvara; kao životni princip duša je vatra; ona je zarobljenik tela koje je sastavljeno od vode i zemlje i koje je duši ne tako drag predmet. Tu je izgleda Heraklit prihvatio učenje o putovanju duše, čime je blizak Pitagori i nekim miste- rijama. Uopšteno gledano, ako je na religioznom planu Heraklit bio blizak Pitagori, bio je daleko od narodnih verovanja približavajući se monoteizmu koji je imao etički karakter. Besmrtnost duše i njeno savršenstvo Heraklit je tumačio time što ona svoju hranu dobija od svetske vatre, od sveopšteg uma, od logosa koji joj je svojstven (B 115); to se zbiva i fizički - disanjem, čije zaustavljanje prekida svaku delatnost, a i psihički - radom čula koja usisavaju večnu vatru pomoću unutrašnje (to je razlog što duševna delatnost slabi za vreme sna, premda "i oni koji spavaju radnici su i saradnici onog što se zbiva u kosmosu" (B 75)). Što je duša "vatrenija" i suvlja, tim je bolja i umnija ("Suva duša je najumnija i najbolja" (B 118)) i time više učestvuje u svetskom umu. Ali, kako je svetski um istovremeno svetski zakon, umnost čoveka je u zakonitosti, u svesnom potčinjavanju čoveka tom zakonu. Zato Heraklit vidi etički i politički život čoveka u vladavini zakona i zato je on protiv anarhije masa (koju donosi demokratija); potčinjavanje svetskom zakonu je potčinjavanje poretku; na taj način duša dolazi do jasnosti i sreće. U tome Heraklit vidi teorijski zadatak čoveka koji se ne može dostići ako je čovek vođen samo čulima a ne umom: "Oči i uši su loši svedoci lju- dima ako imaju varvarske duše" (B 107).
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 40
Jedinstvo i jedinstvenost onog identičnog sebi sa božanskim svetom, o čemu je na religiozan način već učio Ksenofan, razvija Parmenid (oko 500. 3 ), sin Piretov iz Eleje. Slušao je Ksenofana a učio i od pitagorejca Aminija. Prvi je navodno učio da je zemlja loptastog oblika, da je u centru sveta i da postoje dva počela, odnosno elementa: toplo i hladno koje on naziva vatra i zemlja; jedan ima funkciju stvaraoca a drugi materije. Isto tako, rekao je da postoje dve filozofije: jedna koja se zasniva na istini, a druga na mnenju, da je razum kriterijum, a da čula nisu pouzdana. Svoju filozofiju izlaže u stihovima i sačuvano nam je nekoliko odlomaka iz njegove poeme O prirodi. Pojam koji je Parmenid postavio u centar svojih istraživanja i uzdigao ga nad sve druge pojmove jeste pojam bivstvovanja /eînai/ a do tog je došao razmišljanjem koje ima čisto logički karakter. Još relativno nejasno vidi on odnos saznanja i bivstvovanja: svaka misao odnosi se na nešto što je mišljeno i na taj način misao za svoj predmet ima nekakvo bivstvovanje; misao koja se ni na šta ne bi odnosila bila bi bez sadržaja i ne bi mogla postojati. Zato je nemoguće misliti nebivstvovanje, a još je manje moguće da ono postoji. Parmenid ide i dalje: nemoguće je govoriti o nebivstvujućem uopšte, jer kad o njemu tako govorimo, go- vorimo kao o nečem što je sadržaj misli, kao o nečem što postoji a to je već po prirodi stvari protivrečno. Na taj način
3 Po nekim svedočenjima Parmenid je imao akme (dakle bio je u punoj zrelosti - 40 godina) oko 500. godine, pa bi to značilo da je rođen oko 540. i da je bio Heraklitov vršnjak; ali moguće je da je istinito i Sokratovo (469-399) svedočenje o tome kako je kao mlad upoznao Parmenida u Atini gde je ovaj došao sa Zenonom i tada imao oko 65 godina. U tom slučaju Parmenid je rođen oko 515. godine a njegov spis kao odgovor Heraklitu nastao je 470. ili nešto kasnije.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
41
Parmenid kritikuje Heraklita koji je pripisivao stvarima koje su u procesu da istovremeno postoje i ne postoje. Ako se svako mišljenje odnosi na nešto postojeće, to znači da je bivstvovanje uvek jedno i isto; bivstvovanje jeste - to je poslednji rezultat apstrakcije koja poredi pojedine sadržaje mišljenja; ostaje jedino bivstvovanje ako se odstrane svi pojedinačni sadržaji stvarnosti, a iz toga sledi da samo Jedno jeste apstraktno bivstvovanje. Tim stavom: bivstvovanje jeste (estín eînai) bila bi i završena filozofija Parmenida kada, s jedne strane, iz tog određenja pojma bivstvovanja ne bi sledili neki, pre svega negativni predikati postojećeg (bivstvovanja), a koji mogu pozitivno biti određeni samo disjunktivnim putem i kad, s druge strane, filozof ne bi odstupio od posledica izvedenih iz svog sopstvenog postulata. Što se prvog tiče trebalo bi, s obzirom na bivstvovanje, poricati svako vremensko i kvali- tativno razlikovanje; ono je nenastalo i nepromenljivo: ono nije bilo niti će biti, postoji samo u bezvremenoj večnosti, jer, vreme nije ništa različito od nečeg postojećeg u čemu bi postojeće kad bi bilo na početku bivalo i menjalo se. Bivs- tvovanje je i neizmenjivo, naskroz jednorodno i kvalitativno jedno (jedinstveno); ono nema mnoštvenost, već je samo Jedno koje je jedinstveno i nedeljivo, apsolutno nepokretno bivstvovanje. Svaka mnoštvenost, svako kvalitativno raz- likovanje, svako nastajanje, izmena u sebi ili nestajanje, isključeni su iz istinskog bivstvovanja. Tako je Parmenid ideju bivstvovanja doveo do pune jasnosti i razgovetnosti. Ali, stvar je u tome što je ta apstraktna Parmenidova ontologija sa svim njenim određenjima ipak smeša činjenica /datosti/ unutrašnjeg i spoljašnjeg iskustva i to se zbiva u dva smera zavisno od načina na koji je Parmenid dobio po- jam bivstvovanja iz identiteta objekta mišljenja sa samim mišljenjem. To bivstvovanje, na koje se po elejskim predstavama odnosi mišljenje kao prema svome Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|