Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 48 tajanja i iščezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni činjenicu nastajanja i nestajanja i objašnjenje vidi u tome da svako nastajanje treba shvatati kao spajanje a svako nestajanje kao razdvajanje; te osnovne elemente naziva korenima svega; još uvek nije koristio izraz stihija (stoicheîa, elemenat). Elementima pripadaju svojstva (predikati): neponiklost, neprelaznost, neizmenjivost, oni su večno bivstvovanje a raznovrsnost i smena pojedinih stvari treba da se objasni kretanjem u prostoru gde se ti elementi mešaju jedan s drugim u različitim odnosima. Empedoklu pripada prvenstvo u tome što uvodi pojam elementa kao pojam o jednorodnoj stvari kvalitativno nepromenjivoj i do koje se dolazi samo promenom stanja kretanja i mehaničkim delenjem. Do tog pojma on je došao nastojeći da Parmenidovu ideju o bivstvovanju učini pogodnom za objašnjenje prirode. Daleko manje sreće je imao u određivanju koja su to četiri elementa; polazeći od tradicije imenovao je: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Voda, vazduh i vatra igrali su važnu ulogu kod Jonjana, zemlja se javlja u hipotetičkoj fizici elejaca, a kako je Empedokle vatru suprotstavljao trima ostalim elementima, to podseća na heraklitovski pokušaj da se očuva dvojstvo. Konačno, kako je Empedokle bio odista i interesantna pojava, lekar i pesnik, ova četiri elementa mogu se zamisliti i pesnički: postoji zemlja kojom hodamo, okružena vodom, nad njom je vazduh a dalje, na nebeskom svodu - sjaj zvezda. Problem koji je odmah iskrsao pred Empedokla glasio je: kako različiti kvaliteti pojedinih stvari nastaju iz mešavine ova četiri elementa; na to on verovatno nije mogao ništa da kaže. Empedokle je naglasak stavljao na proces spajanja i razdvajanja, jer što je više pomenutim elementima pripisivao karakter elejskog bivstvovanja, tim je manje u njima samima uspevao da nađe osnov kretanja u
Milan Uzelac Istorija filozofije I
49
kome su oni morali biti po njegovoj teoriji spajanja i razdvajanja. Kao čista nepromenljiva bivstvovanja elementi ne mogu da se kreću već mogu samo da budu pokretani; zato je za objašnjenje sveta bilo neophodno da teoriji o četiri elementa budu dodate i pokretačke sile. U tome se zapravo vidi razli- ka koja postoji između Empedokla i hilozoizma Milećana. Empedokle je prvi mislilac kod koga su razdvojeni sila i tvar; ako je i uveo taj dualizam, ovaj još uvek nema naučno- apstraktnu već mitsko-poetsku formu pošto je on kao svets- ke sile koje uzrokuju spajanje i razdvajanje imenovao ljubav i mržnju. Mitski i poetski karakter tih sila ne ogleda se samo u njihovim nazivima, već u tome što njihova predstava nije dospevala do potpune pojmovne određenosti, nego se mešala s čulnim slikama. Kod Empedokla ostaje nejasno delovanje pomenutih dveju sila kao i njihov karakter, jer one ne samo da su sile spajanja i razdvajanja, već, istovremeno, i uzroci dobra i zla. Na taj način Empedokle je nastojao da objasni sâmo bivanje i da zadovolji heraklitovski zahtev da u svetu postoji kružni tok u kome stvari periodično nestaju i iznova se rađaju. Četiri elementa delovanjem mržnje (neîkos) potpuno se razdvajaju a delovanjem ljubavi (phylótes) dospevaju u stanje potpunog prožimanja. Tako kružni tok sveta ima četiri faze: (a) neograničena vlast ljubavi i potpuno sjedinjenje svih elemenata što Empedokle naziva lopta (sfaîros), jedno (to hen) ili bog (théos); (b) proces postupnog razlaganja koji je posledica delovanja mržnje; (c) apsolutna razdvojenost sva četiri elementa kao posledica potpune vladavine mržnje; (d) proces postupnog ponovnog mešanja elemenata usled prevage ljubavi. Svet poje- dinačnih stvari postoji samo u drugom i četvrtom slučaju (b, d) i odlikuje se suprotnošću i borbom između načela spajanja i razdvajanja; ovde je vidan uticaj Heraklita - reč
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 50 je o svetu ispunjenom polemosom; ali u preostala dva sluča- ja (a, c) imamo jedno akosmičko tumačenje sveta u duhu elejaca. Anaksagora Jednu stranu tog racionalnog kretanja o kome je govorio Empedokle doveo je do kraja Anaksagora iz Klazomene (500/497-428) koji je svojom otadžbinom smatrao nebo a svojim životnim zadatkom izučavanje zvezda. Smatrao je da nije ispravno govoriti o nastajanju i nestajanju jer masa sveta mora ostati ista i jednaka sebi, već da je bolje govoriti o spajanju i razdvajanju. Ono što ulazi u proces spajanja ili trpi razlaganje nazivao je stvarima ili semenima (hremata,
elementa na osnovu kojih se ne može razumeti kvalitativna razlika među stvarima. Budući da Parmenid poriče nastajanje novih kvaliteta, Anaksagora smatra da postoji kvalitativno toliko međusobno različitih prvobitnih stvari (hremata) koliko u empirijskim stvarima ima različitih svojstava. Sve stvari dostupne našim čulima sastavljene su od osnovnih elemenata i dobijaju naziv po onom koji u njima preovladava; kvalitativno se mogu izmeniti ako se pomešaju s drugim stvarima ili neke stvari istupe iz njih. To znači da prvobitne stvari (hrèmata) treba da budu misaono deljive ali, nasuprot čulnih stvari koje su izgrađene iz raznih elemenata, ovi sastojci stvari moraju biti jednaki sebi ma koliko se delili; zato ih je kasnije Aristotel nazvao homeomerijama (čestice jednakih delova) koje se međusobno razlikuju po izgledu, boji i ukusu; tako Anaksagora anticipira hemijski pojam elementa. Što se tiče kretanja tih počela, Anaksagora odbacuje mitska i poetska tumačenja Empedokla i naspram heraklitovske ideje o borbi suprotnosti obnavlja misao o Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|