Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Antisten iz Atine
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 72 Antistena i Aristipa), da takozvane "sokratovske škole" pre treba videti kao posledicu razgranavanja sofistike no kao nastojanje da se dalje ide putem na koji je ukazivao Sokrat. Postojale su četiri škole: megarska, elidsko-eritrejska, kinička i kirenska. Sokratovske škole a. Megarska škola. Osnivač Megarske škole bio je Euklid iz Megare koji je smatrao da se elejskom pojmu bića može pridati sadržaj ako se biće identifikuje sa sokratovskim pojmom dobra; u svakom slučaju, pokazalo se da nije uspeo da prevlada apstraktnu prazninu parmenidovskog principa. Odredio je dobro kao jedino postojeće, večno, jednako sebi, premda ga ljudi različito nazivaju; različite vrline tumačio je jednom jedinom vrlinom koja samo menja nazive a ta vrlina je znanje koje je identično s bićem (kao kod elejaca); odbacivao je biće svega osim dobra. Sve to nije pomoglo ni razvoju etike ni razvoju teorije saznanja već samo svedoči o produženju besplodne dijalektike sofistike koja zadržava elejski smer. U oblasti etike megarani nisu uradili skoro ništa; jedino Stilponu (380-300), koji je na kraju postao vođa škole, pripisivana je etička teorija; on je spojio megarsku dijalektiku i etiku kinika i time je uticao na osnivača stoičke škole - Zenona. U metafizici megarani su se ograničili na utvrđivanju jedinstva sveg postojećeg i svojim dokazima sledili su argumentaciju elejaca. Ono što je istinski doprinos megarske škole sastoji se u razvijanju sofističkog umeća - eristiké. Njihovo apstraktno učenje o jedinstvu postojećeg imalo je za posledicu skeptički pogled na sva pojedinačna saznanja a isto tako i negativni odnos spram učiteljske delatnosti. Za Euklida kažu da je u opovrgavanju protivničkih stavova koristio poseban postupak: nije
Milan Uzelac Istorija filozofije I
73
napadao pretpostavke nego je dokazivao apsurdnost zaključaka (deductio ad absurdum). Ovde treba još jednom pomenuti Stilpona (koji je smatrao da na osnovu principa identiteta nijednom subjektu ne treba pripisati predikat koji je od njega različit), kao i Eubulida i Aleksina koji su bili veoma popularno tzv. "začarano zaključivanju" u kome sve mislivo i uzajamno isključujući odgovori na pitanja moraju u sebi sadržati protivrečnost (najpoznatiji su sofizmi: lažljivac, rogati, gomila...).
Megarske škole imala je Elidsko-eritrejska škola koju je osnovao Sokratov učenik Fedon iz Elide u svom rodnom gradu a koju su potom Menedem i Asklepijad preselili u Eritreju gde je škola kratko trajala i ugasila se već početkom trećeg stoleća pre n.e. Ova se škola, u svojoj biti eklektička (oslanjajući se na pojedina Sokratova učenja), razvijala slično megarskoj. Mada od Fedona ništa nije sačuvano (pa je već Panetije sve spise njemu pripisivane smatrao neautentičnim), čini se da je u onom bitnom Fedon bio saglasan sa Euklidom, a Menedem, koji je prošao Akademiju i školu Stilpona, zajedno sa ovim poslednjim posvetio se etici kinika te su se tako obe škole, zajedno s Kiničkom, slile u stoičku. Daleko veći značaj imale su Kirenska i Kinička škola u kojima su pod neposrednim uticajem Sokrata i njegovog etičkog učenja protivrečja u moralnim i socijalnim pogledima Grka poprimila sasvim određene forme. Obema školama je svojstvena ravnodušnost spram teorijske nauke i shvatanje filozofije kao životnog iskustva. Učenje i jedne i druge škole izrasta iz sofističkog vidokruga i tek se povremeno oslanja na Sokrata. Kada je reč o određenju čoveka i odnosu individue spram društva, ovde je reč o smeru koji je suprotan onom uobičajenom koji srećemo u antičkom svetu. Oba učenja su posledica kulturno-filozofs-
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 74 kog pokreta sofistike i sadrže u sebi razmišljanja drevnih Grka o vrednosti civilizacije za pojedinca. Ovaj opšti pogled zbližio je ove dve orijentacije bez obzira koliko su im bili različiti odgovori na postavljena pitanja.
smrti Sokrata otvorio školu u Kinosargu u Atini. Ona je svoju veliku popularnost stekla zahvaljujući originalnoj ličnosti Diogena iz Sinope (404-323) koji je zbog falsifikovanja novca morao da pobegne iz svog rodnog grada da bi u Atini praktikovao filozofiju Antistena. Treba još pomenuti Krateta, savremenika Stilpona, koji je razdelio svu svoju imovinu kako bi se mogao posvetiti kiničkom načinu života, zatim njegovu suprugu Hiparhiju, bogatu i učenu, koja je s njim negovala kinički način života i njenog brata Metrokla o kome svedočenja imaju isključivo anegdotski karakter. Kao što su megarani postojećem pripisivali isključivo dobro, tako je za kinike jedinstveni sadržaj i cilj života bila vrlina i s elejskom isključivošću su odbacivali sve druge ciljeve. Ako su i smatrali da se vrlina sastoji u znanju, oni su najveći značaj pridavali praktičnoj strani - dobrim postupcima i sistematskom sprovođenju moralnih pravila u život; naučnim zahtevima pripisivali su značaj samo u onoj meri u kojoj su služili ostvarenju etičkih ciljeva. To je, uostalom, bila posledica i toga što je s obzirom na gnoseologiju Kinička škola stajala na tlu sofističkog skepticizma. Objašnjavajući bit stvari pomoću određenja, Antisten je sledio Sokrata, ali se kasnije, razvijajući svoje stavove, približavao Gorgijinoj tvrdnji da je nemoguće pripisivati nekom subjektu predikate različite od njega te da su mogući samo stavovi identiteta. Odredljivo može biti samo ono što je složeno, dok se sve prosto (pojedinačno) može odrediti samo pomoću njegovog naziva kojim se ne može dosegnuti suština stvari. Tako je kinička teorija saz-
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|