Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
69
(epistême), i to ne znanje koje bi se moglo pomoću nauke predati drugima, već znanje kao ideal kojem se trajno mora težiti zajedničkom delatnošću. Ta delatnost nije bila usmerena na saopštavanje znanja drugima, već na zajedničko traženje istine; u njenoj osnovi ležalo je ubeđenje da postoji neko merilo koje nadilazi individualne razlike. To je za posledicu imalo da se Sokratova delatnost odvijala u formi dijaloga gde se posredstvom uzajamne kritike i razmene misli dolazi do onog što su svi obavezni da prihvate. U vreme kad su sofisti izučavali psihološki mehanizam koji stvara lična mnenja, Sokrat ukazuje na zakon uma koji određuje istinu te svoje savremenike stalno nagoni da mu pomažu u traženju istine. U tome treba videti njegovo isticanje sopstvenog neznanja čime se on istovremeno i distancira od ideala mudrosti (sophía). On takvo samosaznanje ne traži i od drugih zato što ništa ne kvari istinsko znanje kao prividno znanje koje se kod ljudi rađa kao posledica sofističkog poluobrazovanja. Zato on u svojim razgovorima snagom neumoljive logike razara ona mnenja koja u početku nalazi kod sabesednika; u tom vladanju dijalektikom se i krije ona čuvena Sokratova
daljem razgovoru iz sveg što je rečeno izdvoji neko zajedničko stanovište. U tome bi se sastojalo zapravo sokratovsko istraživanje. Cilj njegove naučne aktivnosti bio je pojam suprotstavljen pojedinačnim predstavama do kojih se došlo individualnim opažanjem; određujući značenje pojedinim rečima, Sokrat se nalazio na istom tlu na kome i sofisti, ali je bio vođen drugom nadom: smatrao je da će na taj način pomoću opšteg pojma dospeti i do same suštine predmeta i zakona koji vlada svim pojedinim slučajevima i tako, na mesto metode nagađanja Sokrat postavlja metodu sistematskog istraživanja.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 70 Oblast u kojoj je Sokrat koristio svoju induktivnu metodu određivanja pojmova, kao i kod sofista, beše pitanje ljudskog života a opšteobavezujuća istina koju je trebalo naći u dijalogu nalazila se u jasnosti moralne svesti dok se krajnji cilj nauke video u moralnom samousavršavanju. To je razlog tome što su već i stari autori isticali kako se kod Sokrata filozofija ograničava na etičku problematiku, na pitanje čoveka i to je razlog što s njim počinje jedno novo poglavlje u istoriji filozofije - antropološki period. Ta etička usmerenost Sokratova sledi osnovnu psihološku tezu koja jasno izražava racionalistički karakter celikupne epohe prosvećenosti a to je teza o identitetu vrline i znanja. Usled usložnjavanja kulturnih odnosa i mnoštva različitih običaja u raznim krajevima helenskog sveta osetila se potreba da se racionalnim prosuđivanjem načini pravi izbor a u tome su najviše uspeha imali oni koji su bili pritom i najobavešteniji. To je uticalo na Sokrata da utvrdi kako se istinska vrlina sastoji u znanju i da istinsko znanje već samo po sebi vodi ispravnom postupanju. Na taj način znanje o dobru postalo je vrlina a promišljanje - princip života. Filozofija se sastoji u promišljanju dobra koje bi bilo opšteobavezujuće. Saznanje je isto što i ovladavanje moralnošću, a saopštavanje znanja izraz posebnog odnosa među ljudima koji je Sokrat video kao ljubav (éros). Tako su bili spojeni determinističko i intelektualističko posmatranje na voljnu delatnost; moralna svojstva našla su se u zavisnosti od intelektualne razvijenosti, a odluke u zavisnosti od jasnosti i zrelosti intelekta. Ako je Sokrat tvr- dio da su svi negativni postupci posledica neznanja i nepro- mišljenosti, tada je bilo potpuno u duhu prosvećenosti proglašavanje znanja etičkim idealom. Sve ostale vrline deo su naučnog znanja (epistême) i mogu se dosegnuti izučava- njem nauke. Tako se sa Sokratom završava proces koji je započeo sa sedmoricom mudraca a koji se nalazio u
Milan Uzelac Istorija filozofije I
71
opasnosti da se pod udarem individualne kritike razore sve norme; sada se, zahvaljujući metodskom mišljenju iznova počelo težiti nečem što je bilo opšteobavezujuće. Sokrat nije sistematski izložio znanje iz kog bi se sastojala vrlina. Polazeći uvek od date situacije bio je prinuđen da pitanje: šta je dobro? - zameni pitanjem: šta je dobro u određenim uslovima za određenog čoveka? Odgovor bi uvek bio: dobro je ono što je saglasno s našim ciljevima, ono što zadovoljava čovekove težnje i što čini njegovu sreću. Ako kod Ksenofonta etički pogledi Sokrata prelaze u teoriju koristi, kod Platona, koji je daleko suptilniji, korisno se identifikuje s lepim i dobrim i odnosi se na duševno zdravlje, na brigu o stvarnom dobru duše. U oba slučaja, vrlina koja se sastoji u znanju, identifikuje se s blaženstvom i osnovna pozicija Sokrata ostaje eudaimonistička, a to nije mogla da prevlada sva antička filozofija. Nepoverenje u metafizičke i fizičke teorije Sokrat je kompenzovao dubokim verovanjem u vladavinu božanskog bića nad prirodom i čovekom dok se racionalistička jednostranost njegove etike dopunjavala njegovim poverenjem u unutrašnji glas (daimónion) koji je video kao božanski. Suprotstavljajući ideal uma tada vladajućem relativizmu Sokrat teži moralnom preobražaju života uz pomoć nauke i ta je tendencija kasnije dala značajne re- zultate; međutim, princip razmišljanja o unutrašnjem svetu i oduševljenje s kojim je Sokrat odbacivao draži realnog sveta bili su novi i strani grčkom duhu i to je možda i osnovni razlog što je njegovo učenje kod njegovih nastavljača dobilo tako različite oblike. Već činjenica da su nakon njegove smrti nastale četiri različite filozofske škole više no jasno govori da njegovo učenje nije bilo jednoznačno i da se moglo na više načina interpretirati. Isto tako činjenica je da su Sokratovi učenici više imali sofističkog no sokratovskog duha (koji se još osećao kod Euklida, Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|