Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Sokrat
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 66 zakona, tek s pojavom sofista, u vreme jačanja individualizma, počinju postavljati pitanje o njihovoj pravilnosti; kako je sad čovek postao mera svih stvari, snaga zakona kao i teorijska istina postala je žrtva relativnosti. Sofisti postavljaju pitanje razlike između prirodnog i moralnog čovekovog određenja; uviđajući promenljivost ne samo zakona već i moralnih pravila, sofisti dolaze do zaključka da je većina njih uslovna i doneta uz saglasnost ljudi (thései) a da opšteobavezujući zakoni mogu biti samo oni koji su u ljude ugrađeni od prirode (phýsei). Tako je sve prirodno u čoveku dobijalo veće značenje i činilo se obaveznijim no ono društveno, pa se prirodno pravo smatralo pozitivnijim. Protagora je učio da su osećaj prava i savest (díke i aídos) dar bogova svim ljudima. Ali, kako su sofisti pod prirodom mislili pre svega na ljudsku prirodu shvaćenu kao izraz individualnih manifestacija, zakoni su se sve više tumačili kao og- raničenje, kao sputavanje prirodnog čoveka. Anaksagorin učenik Arhelaj govorio je kako do razlika u shvatanju morala dolazi ne po prirodi nego usled različitih tvrđenja, a Kalikle da je jedino pravo pravo jačeg koje priznaju slabiji jer očekuju zaštitu jačih. Tako je sofistika ustajala protiv mnogih ustaljenih običaja da bi na kraju težila uništenju svih moralnih temelja i običaja. Samostalnost individualnog mišljenja razbila je sve autoritete i dovela do raspada narodne samosvesti. Borbu protiv razarajućeg delovanja sofistike započeće Sokrat; istina, on će se sa svojim protivnicima naći na istom tlu prosvećenosti, zajedno s nji- ma isticaće princip samostalnosti mišljenja ali će, za razliku od njih, nepokolebljivo verovati u mogućnost da se mišljenjem dospe do istine koja će biti obavezujuća za sve.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
67
Sokrat Glavna svedočenja o Sokratu nalazimo kod Ksenofonta, Platona i Aristotela. Ksenofont je u Sokratovom životu i karakteru istakao trezvenu, praktičnu, popularnu crtu; ali dok on nastoji da dâ istorijsku i pravu sliku Sokrata, Platon u velikoj meri idealizuje svog učitelja, opisuje dubinu njegovog duhovnog života i snažno delovanje na mlade ljude, pa kad se čita njegov rani spis Odbrana Sokratova i nije uvek najjasnije da, ako je sve bilo odista tako, kako to on opisuje, zašto je Sokrat uopšte i bio osuđen; kad je reč o kasnijim njegovim dijalozima tu Platon u usta Sokrata stavlja svoja učenja sa kojima istorijski Sokrat nema mnogo zajedničkog. Zato je od odlučujućeg značaja ocena Aristotela koji o Sokratu piše sa dovoljne istorijske distance da je moguće jasno spoznati sve što je bitno u učenju ovog filozofa. Sokrat (469-399), sin Sofroniska, prvi je filozof rođen u Atini; u mladosti je učio vajarski zanat kod svoga oca ali je primio i sva druga znanja njegovog vremena; poznanstvo sa sofistima učvrstilo je Sokratovo uverenje o njihovoj štetnosti te se osetio pozvanim na samopreispitivanje i trajnu delatnost nad moralnim usavršavanjem kako sebe tako i svojih sugrađana; njegova istraživanja temeljila su se na dubokom religioznom osećanju i visokoj moralnosti što behu u osnovi celokupne njegove delatnosti na početku peloponeskih ratova. Sokrat nije pripadao nijednoj školi i sam nije težio osnivanju bilo kakve škole; ali, koristio se javnim karakterom atinskog života koji mu je omogućavao da dođe u priliku da sa svakim komunicira. Privlačio je pažnju drugih svojom ružnoćom, britkim humorom i nepobedivom oštroumnošću; njegovo ophođenje i njegova sr- dačnost, kao i velikodušnost, očarali su sve vodeće ličnosti Atine a posebno omladinu. Zapostavljajući domaće obaveze
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 68 predavao se višim zadacima i oko njega se uskoro obrazovao krug poštovalaca; u politici nije posebno učestvovao, ali je ispunjavao sve građanske dužnosti. Kada je imao sedamdeset godina okrivljen je da uvodi nova božanstva i da kvari omladinu. Prvobitno, optužba je bila posledica niskih strasti njegovih tužilaca, ali tokom suđenja na njega se, budući da je bio aristokratskih ubeđenja a i da se družio sa sofistima (bez obzira što se s njima sporio), sručila krivica od strane reakcionarnih demokrata da je odgovoran za opadanje moralnosti u narodu. Suđenje se po njega ne bi završilo pogubno da svojom gordošću nije razdražio sudije koje su ga u drugom glasanju osudile na smrt i on je ispio otrov maja 399. pre n.e. Iako nikog nije označavao kao svog učitelja, Sokrat je bio upoznat s mnogim učenjima, pre svega Heraklita i Anaksagore. Iako nam je, sem opisa života Sokrata od Ksenofonta u njegovom spisu Uspomene na Sokrata, sačuvana samo Platonova Odbrana Sokratova, iz činjenice da je u vreme neposredno nakon smrti Sokrata bilo napisano više odbrana ali i više optužbi Sokrata, biće da nije na sudu sve bilo baš tako kao što se navodi kod Platona. Sokrat je najverovatnije bio žrtva nezadovoljstva kivne atinske demokratije koja je nakon poraza Atine u peloponeskom ratu (431-404) morala u nekome naći krivca za sve nedaće, a Sokrat kao jedan od najviđenijih Atinjana koji je sve vreme raspravljao upravo o moralu a družio se s aristokratama i sofistima za to se našao najpogodniji. Tome je verovatno i nehotično doprineo i Aristofan koji je u komediji Oblaci (423. pre n.e.) Sokrata prikazao kao pobornika upravo onih sofističkih ideja protiv kojih se ovaj borio.
U vreme kad teorija saznanja sofista vodi u relativizam individualnih mnenja, Sokrat je težio trajnom sveopštem znanju; on ličnom mnenju (dóxai) suprotstavlja znanje
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|