Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Gorgija iz Leontine
Milan Uzelac Istorija filozofije I
63
S druge strane, usled zadatka koji su sebi postavili (obučavanje veštini ubeđujućeg govora) sofisti su počeli više da se bave samim čovekom i njegovom psihološkom strukturom; za razliku od ranije nauke sofistika se obraća unutrašnjem iskustvu i raniju nauku dopunjuje učenjem o ljudskoj duši. Usled ove antropološke tendencije sofistika je usmerila filozofiju na put subjektivizma. Ova nova delatnost počela je od jezika i u tome je posebno zaslužan bio Protagora iz Abdere (oko 480-411) koji je pošao od stava da je teorija bez praktičnih vežbi beskorisna kao što su beskorisne i vežbe bez teorije, pa je praktično obučavanje (na kojem se zaustavio Gorgija iz Leontine (483-375)) spajao s naučnim istraživanjima jezika te u svojim radovima razmatra pravilnu upotrebu govora (Phaedr., 267c). Protagora je bio blizak atomistima iz Abdere; bio je mlađi od Leukipa a dvadesetak godina stariji od Demokrita te tako činio sponu među njima. Shvativši potrebe svoga vremena putovao je u mnoge grčke gradove kao proslavljeni učitelj mudrosti; u Atini je boravio više puta. Diogen Laertije ističe kako je "Protagora prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza" (lógous); on se njima i služio u svojim zaključcima a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela počinje ovako: "Čovek je merilo svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih što ne postoje da ne postoje" (D. Laertije, IX 8, 51), a jedno drugo delo počinje rečima: "Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskog života" (IX 8, 51-2). Zbog ovog dela Atinjani ga prognaše iz grada, a njegov spis spališe javno na trgu.
Sa izučavanjem gramatike usko je kod sofista bilo povezano i istraživanje logike jer je lepota besedništva
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 64 zavisila i od načina dokazivanja i opovrgavanja; to je razlog što se u početku formalna logika i razumela kao tehnika sporenja, opovrgavanja i dokazivanja. Ako danas raspolažemo sa premalo podataka da bismo mogli znati do kog je stepena logika bila razvijena, kod sofista daleko više znamo o njihovim pogledima na ljudsko saznanje. Sofist je morao da se oslobodi svake vere u neku sveopštu istinu i mogućnost pouzdanog saznanja i to pre svega stoga što je sve više i više napuštao pređašnje metafizičke i fizičke teo- rije i što je svoje slušaoce učio kako se o svakoj stvari može govoriti na dva suprotna načina: za i protiv, a to je sofiste vodilo u skepticizam. Protagora je svoje skeptičke poglede na čoveka zasnivao na Heraklitovom učenju o večnoj promeni stvari; odbacivanje apsolutnog bića stvari podrazumevalo je da svojstva svake stvari proističu iz njegovog prolaznog međuodnosa. Svako svojstvo je rezultat kretanja (tu Protagora misli potpuno u duhu Heraklita), rezultat dva kretanja koja se susreću, nakon čega jedno od tih kretanja je delovanje a drugo trpljenje. Zato se ni o jednoj stvari ne može govoriti šta je ona po sebi, već u najboljem slučaju može se reći šta ona postaje u svojim promenama pri susretu s drugim stvarima. Taj Protagorin relativizam ima veliki značaj jer on pod svoje učenje o sveopštem kretanju podvodi i čovekovo opažanje. Kako je, po mišljenju Protagore, čulno opažanje jedini izvor saznanja i celokupnog duhovnog sveta, on ne go- vori o nekoj (od opažanja nezavisnoj) suštini stvari niti o stvarima šta bi one mogle biti same po sebi; stvari su takve kakve se čoveku pokazuju i to je smisao njegovih reči o tome kako je čovek mera svih stvari. Ako se Protagora približava Heraklitu, Gorgija inspiraciju nalazi u učenju predstavnika elejske škole; ako je prvi došao do uverenja da je svako saznanje relativno,
Milan Uzelac Istorija filozofije I
65
drugi je nastojao da dokaže nemogućnost saznanja uopšte. Ali, ako je istraživanje Protagore obogatilo potonju filozofiju (Demokrit, Platon), Gorgija je ostao zarobljenik oštroumne ali besplodne dijalektike. U spisu O nebiću ili o prirodi razvija Gorgija tri temeljne postavke: (1) ničega nema; nepostojeće ne može postojati: a takođe ne može postojati i postojeće: ili postojeće ne može biti mislivo ni kao nenastalo i neprolazno, ni kao nastalo i prolazno. Takođe, ne može da se misli ni kao jedno, ni kao pokretno a da odmah ne nastanu protivrečja, a nemoguće je i da istovremeno bude nešto postojeće i nepostojeće. (2) Ako bi nešto i postojalo, ono bi bilo nesaznatljivo, jer postojeće i mislivo treba da budu različiti, inače, zabluda bi bila nemoguća. (3) Ako bi i postojalo saznanje, ne bi ga trebalo saopštiti drugom jer je saopštavanje moguće samo putem znakova koji se razlikuju od samog predmeta, a za njihovo jednako značenje kod dva čoveka ne može se jamčiti. Iako su skeptičke teorije, na primer, kod Protagore, izlagane u strogom naučnom duhu, ipak su one vodile razlaganju nauke i postale su igrarija u svakodnevnom životu; zato već Gorgija smatra sumnjivim svako suđenje u kome subjekt i predikat nisu međusobno identični, tj. odbacuje sve sintetičke sudove. Protagora je sumnjao čak i u matematičko saznanje; u duhu njegovog relativizma Eutidem zaključuje da je svemu svojstveno sve: zablude su nemoguće zato što sve zamislivo ipak postoji kao nešto mislivo. Stoga ne treba ni protivrečiti sebi; ako se ponekad i čini da protivrečimo sebi, to znači da govorimo o različitim stvarima. Umešnost govora pro et contra sofisti su prenosili na svoje učenike; cilj je bio da se slušalac izgubi u argumentaciji, da se nagna na suprotni odgovor i tako opovrgne. Ako su još od vremena sedam mudraca Grci i razmišljali o sadržaju i ispunjavanju građanskih i prirodnih Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|