Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 60 tečnosti u organizmu, treba ipak istaći značaj Alkmeona koji ukazuje na mozak kao središte mišljenja, na nervna vlakna kao puteve organa čula i koji prvi uvodi seciranje leševa. Nasuprot u to vreme snažnih naturfilozofskih tendencija, Hipokrat (460-377) izdvaja medicinu iz filozofije i shvata je kao veštinu (teсhné), kao umeće kojim se telu vraća lepota koja je izgubljena usled bolesti. On naglasak stavlja na empirijske uzroke bolesti i u tome ga sledi Diokle iz Karista koji kao uzroke ističe klimu, vodu, godišnja doba, kao i način života. Hipokratova škola je znatnu pažnju posvećivala anatomiji i fiziologiji. Zadatak prve je izučavanje mozga i nervnog sistema, dok se druga bavi organizmu urođenom toplotom u kojoj su videli uzrok života a čiji je nosioc bio duh (pneûma) - tvar obrazovana vazduhom što se kreće žilama (u ovoj hipotezi kao i onima Diogena iz Apolonije treba videti intuitivno naslućivanje značaja kiseonika). Slično prirodnim naukama u V stoleću pre n. e. se intenzivno razvija istorija. Ako se kod Herodota činjenice još uvek prepliću sa mitovima i pričama, ovo poslednje je potpuno otklonjeno kod Tukidida čijim delom vlada atička prosvećenost. Nakon ratova s Persijancima naglo se razvija grčki nacionalni duh, a nauka izlazi iz zatvorenih društvenih krugova u kojima je ranije negovana i prodirući u praktični život ljudi postaje deo društvenog ži- vota. Dok je pogled na svet u pesništvu Eshila, Sofokla, Pindara i Simonida pod uticajem ranije gnomske poezije, Empedokle i Epiharm, koji su bili bliski pitagorejskoj školi, već izražavaju filozofske stavove svojih savremenika, dok su komediografi Epiharm i Kratin počeli da napadaju antropomorfne prikaze bogova i sve više se nastoji da se verovanje zameni pravim znanjem. Sve to dovodi do rasta potrebe za obrazovanjem, do sve veće želje za prosvećenošću, do saznanja što su ga davale škole koje su mišljenjem nastojale da prodru u prirodu
Milan Uzelac Istorija filozofije I
61
stvari. Tada su se pojavili ljudi spremni da saopšte rezultate do kojih su dospele nauke: filozofija je iz škola izašla na trg a njeni javni učitelji behu sofisti koji su kao svoj zadatak videli rasprostiranje grčke prosvećenosti i sto- ga je njihovo vreme - vreme širenja kruga obrazovanja.
Sokrat, Platon i Aristotel kritikovali su sofiste jer su ovi nauku pretvorili u zanat i oduzeli joj dostojanstvo bezinteresnog istraživanja; ako se i ne složimo s njihovim kritikama, činjenica da su sofisti prvi koji su podučavanje naplaćivali, jasno govori da je nauka zauzela sasvim drugačiji društveni položaj. Ovo se najviše osećalo u Atini koja je sredinom V st. pre n.e. postala središte grčkoga sve- ta gde su se slili svi umetnici, arhitekte i zanatlije da bi učestvovali u obnovi Atine razorene u ratu s Persijancima. I najobičniji građanin u to vreme oseća potrebu za obrazovanjem; znanje postaje društvena i politička snaga, a pre svega prosvećenost otelotvorena u Periklu. Već je Anaksagora živeo u Atini; verovatno su u njoj boravili Parmenid i Zenon a predstavnik Heraklitovog učenja u Atini bio je Kratil. Za sve velike sofiste to je bio grad u kome su morali zadobiti uspeh i slavu i sa njima počinje atički period grčke filozofije. Ako sofistiku i ne odlikuje veliko originalno stvaralaštvo, treba reći da je ona svu svoju energiju usmerila na obradu i sažimanje već postojećih teorija. Sofisti su kao svoj osnovni zadatak videli saopštavanje rezultata nauka širokim masama ljudi i prilagođavanje tih rezultata njihovim potrebama. U tome je njihov značaj i njihova opravdanost, ali i opasnost u koju su dospevali svojim delovanjem. U početku reč sophistés je oznaka za "čoveka od nauke", ali posle Protagore koji je prvi sebi pripisao taj naziv, reč je
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 62 dobila značenje "učitelj nauke" i politički dobročinitelj; još kasnije taj naziv se koristi u govoru o plaćenim učiteljima retorike. Negativno značenje ovog pojma je rezultat polemike Sokrata i Platona sa sofistima i tek nakon dva milenijuma, Hegel je ukazao na istorijski značaj sofista. Ako u Platonovom dijalogu Protagora imamo relativno vernu opštu sliku delatnosti sofista i plastičnu karakteristiku predstavnika sofistike, u dijalogu Sofist slika (kakvu će preuzeti i Aristotel (Met., IV 3; VI 2; IX 3) je izrazito negativna. Sofistika se pokazuje kao prividna a ne istinska mudrost a sofist je pohlepan čovek koji se služi lažnom a ne pravom mudrošću. Kada je reč o popularizaciji naučnih znanja tako nešto najizrazitije nalazimo kod polihistora Hipije iz Elide koji je nastojao da okolinu zaseni svojim znanjima iz oblasti matematike, istoriografije gramatike i prirodnih nauka. U Platonovom dijalogu Hipija stariji vidno je nastojanje sofista da se dođe do jeftinog uspeha kod običnog sveta a što je karakteristično i za Prodika sa Keosa. Obuka koja se mogla dobiti kod sofista imala je sasvim određen karakter i stremila je sasvim konkretnom cilju; demokratska vlast u Atini i drugim gradovima zahtevala je aktivno učešće u javnom životu a ovo je zavisilo od govornič- ke sposobnosti. Sa povećanjem obrazovanosti širih društvenih slojeva povećavali su se i zahtevi za onog ko je želeo da deluje na njih; mladići su od sofista očekivali da ih ovi nauče lepom govoru i osnovna delatnost sofista sad je bila retorička priprema za političku delatnost pri čemu se sofistička obuka usmeravala na tehničko, formalno razvijanje govora, ali i na saopštavanje onih znanja koja su bila najkorisnija za tu svrhu. Praktično-politički ciljevi vaspitanja udaljili su sofiste od metafizičkih razmišljanja te su se oni počeli zadovoljavati popularnim izlaganjima raznih teorija kako bi postigli kod slušalaca što veći efekat.
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|