Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Aristip iz Kirene
Milan Uzelac Istorija filozofije I
75
nanja završila u skepticizmu pa je Antisten zastupao sofističko shvatanje o nemogućnosti protivrečnosti. Ovo sofističko ograničavanje saznanja granicama jednostavnih naziva, kao nominalizam, dobilo je polemičku dimenziju istupanjem protiv teorije ideja. Za Antistena i Diogena postojali su samo pojedinačni predmeti, dok su rodni pojmovi bili reči bez sadržaja. Smatrajući da se logički ne može odrediti suština predmeta već samo čulno, za stvarno su priznavali samo ono što se može dosegnuti rukama.
Ovo je uticalo na njihovo učenje o vrlini: vrlina je dovoljna da bi se zadovoljio nagon za blaženstvom; vrlina nije samo najviše već i jedino dobro, jedino sredstvo za dostizanje sreće. Osim ovog duhovnog dobra koje nije podložno spoljnim uticajima, kinici su odbacivali i prezirali sve ostale vrednosti koje su cenili drugi ljudi. Jedino vrlina ima vrednost i jedino porok treba izbegavati - sve ostalo je beznačajno, indiferentno. To je razlog što su kinici prezirali bogatstvo, raskoš, slavu, čast, čulnu nasladu i patnju; sledeći ovu misao do kraja, oni su prezirali i svaku radost, stid i običaje, porodicu i otadžbinu. To je razlog što nam je sačuvano mnogo anegdota (posebno o Diogenu), a malo ozbiljnih razmišljanja. Osnovna misao kinika bila bi u tome da pojedinac zavisi jedino od sebe i da mudrac, ovladavši vrlinom koja se sastoji u samodovoljnosti, stoji nasuprot ogromne mase glupaka. Da bi što manje zavisio od spoljnih dobara, mudrac do krajnosti ograničava svoje potrebe: što manje želja to više sreće. Isto tako slobodnim oseća sebe mudrac i spram društva: može da sagleda društvene predrasude i zato ga ne obavezuju ni običaji, ni moral, ni zakoni. Mudracu koji poseduje vrlinu civilizacija nije potrebna i on je se odriče. Sofističko suprotstavljanje prirode i zakona (phýsis - nómos) pretvara se u princip: sve što je stvorio čovek smatra se
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 76 neprirodnim i izlišnim te kinici propovedaju povratak prirodnom stanju koje oslobađa od opasnosti što ih donosi kultura kao i njena dobra. Ako se danas neki teoretičari 4 okreću kiničkoj filozofiji, to je delom zasluga i cinizma koji se nalazi u temelju savremene politike. Reč je o sasvim određenoj filozofiji života koja je sâm život smatrala nečim daleko važnijim od pisanja knjiga. Da li je Diogen iz Sinope napisao Politiku i sedam parodija na tragedije, to je manje važno od anegdota 5
koje govore o njemu. Svojim postupcima je zgražavao svoje sugrađane; nazivali su ga psom, što je on s ponosom prih- vatao, ali Aleksandar je rekao "da nije Aleksandar voleo bi da je Diogen", a najlepša hetera antičkog sveta Mnesareta, zbog bledoće kože prozvana Frina, činila mu je ono što drugima, normalnim građanima, nije ni za pare. Diogen živi na kraju helenske epohe; on svet više ne shvata tragično i nije melanholičan; njegovo oružje je smeh; on prezire sve ono što njegovi savremenici vide kao izraz visokih vrednosti; boreći se protiv svakog društvenog kon- formizma, odbacuje stid. U svetu gde slučajnost obesmišljava svako planiranje i gde stari poredak postaje
4 Sloterdijk, P.: Kritik der zynischen Vernunft, Suhrkamp, Frankfurt/M., 1983. 5 Anegdote o Diogenu daju ne samo ključ za razumevanje egzistencijalizma, feminizma (kao neokinizma), kao i savremene politike, već i vremena u kome danas živimo budući da kinička tradicija od Diogena do nas nije prekinuta iako se manifestovala na najrazličitije načine (srednjovekovni karnevali, univerziteti, dendizam – u svemu tome prebiva znatna količina kinizma). Treba razlikovati kinizam i cinizam; izraz
na kiničku provokaciju. U tom smislu fenomen kinizma razlikuje se od svoje polazišne tačke i javlja se tokom čitave istorije u kriznim situacijama kad se sudaraju različite vrste svesti. Kinizmom i cinizmom se označavaju dve različite polemičke svesti: "donja" i "gornja", sukob suprotstavljene narodne i visoke kulture.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
77
tesan a politika jedina prava opasnost, Diogen sebe od- ređuje kao građanina sveta jer je otadžbina uveliko izgubljena. Na njegovom tragu biće nekoliko stoleća kasnije neuspeli skulptor, retor, potom satirički pisac eseja na moralne teme, savremenik velikog rimskog istoričara i cara Marka Aurelija - Lukijan iz Samosate (120-180).
kinika je kirenska filozofoja puna životne radosti. Njen vođa je Aristip iz Kirene (435-360) koga je u mladosti u Atinu privukla Sokratova slava. Pred kraj života u svom rodnom gradu je osnovao školu; njegovo učenje oslanja se na Protagoru, kao što se Antistenovo oslanja na Gorgiju. Aristip je razvio relativizam Protagorine teorije opažanja u jednu izuzetnu teoriju osećanja. Čulno opažanje svedoči sa- mo o našim sopstvenim stanjima /tà páthe/ a ne o predmetima koji ta osećanja izazivaju i koji su nedostupni saznanju. Naše znanje tiče se samo promena u našem sopst- venom biću i samo to je i važno za nas. Osećanja, kojima saznajemo sopstvena stanja uvek su istinita. Zato su se kirenjani skeptički odnosili prema prirodnjačkim istraživanjima. Sledeći Protagorin individualizam kirenjani tvrde da svako može znati samo sopstvena osećanja. Osnovno pitanje kirenjana (kao i mladih kinika) bilo je pitanje u čemu se sastoji blaženstvo. Zato oni, istražujući duševna stanja, istražuju samo osećanje zadovoljstva i nezadovoljstva. Kao što je Protagora teoretske sadržaje opažanja objašnjavao različitim kretanjima, tako su i kirenjani nastojali da osećanja objasne iz različitih kretanja u kojima se nalazi onaj koji ta osećanja ima: laganom kre- tanju odgovara zadovoljstvo, a brzom nezadovoljstvo; spokojstvo se postiže odsustvom zadovljstva i nezadovoljstva. Na osnovu ove tri mogućnosti postoje: pri- jatna, neprijatna i srednja stanja. Kako uvek treba težiti
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|