Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 78 zadovoljstvu, to znači da je zadovoljstvo (hedone) jedini cilj (télos) svih naših želja - blaženstvo, najviše dobro. Ono što donosi zadovoljstvo to je dobro, ono što stvara nezadovoljst- vo to je loše; sve je ostalo - indiferentno.
dobra; na to pitanje Sokrat principijelno nije odgovorio; Aristip vrlinu identifikuje sa sposobnošću uživanja i vrednost nauke bila bi u tome da ona priprema čoveka za istinska zadovoljstva. Istinsko uživanje postiže se samo posredstvom phrónesis; za to je neophodan razum koji oslobađa od predrasuda i uči kako da se koristimo dobrima života na najrazumniji način. Na taj način mudrac dolazi do uverenosti u sebe samog koja mu ne dozvoljava da se zadovolji nezadrživim tokom spoljašnjeg sveta; to znači da i u uživanju mudrac mora biti svoj gospodar i gospodar onog što ga okružuje. I Kirenjani i Kinici nastojali su da čoveka oslobode od toka svakodnevice: prvi su zahtevali vladanje nad uživanjem a drugi sposobnost samoodricanja; Aristip je prvo smatrao težim no drugo. Naspram kinika koji se udaljavaju od sveta, kirenjani slikaju ideal mudraca kao svetskog čoveka koji uživa u životu, ceni telesna zadovoljstva, duhovne radosti, bogatstvo, ugled i promišljeno koristi predmete i ljude, a da pri tom u svom uživanju nikad ne želi nemoguće, dok u manje srećnim trenucima ume da sačuva mir, spokojstvo i vedrinu duha. Izdvajanje individuuma iz života karakteristično je ne samo za kinike već i za Kirenjane; to se posebno manifestuje u njihovoj ravnodušnosti spram života u državi. Aristip je voleo lutalački život sofiste koji ga je oslobađao učešća u državnim poslovima. Teodor je svojom otadžbinom nazivao svekoliki svet, a patriotsko samopožrtvovanje glupošću nad koju se mudrac mora uzdići; svi ovi stavovi u saglasju su s kiničkim i izraz su dekadencije grčkoga duha.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
79
Epoha grčke prosvećenosti potkopala je naivno uverenje u mogućnost čovekovog saznanja i tako zaustavila razvoj istraživanja prirode. Nauci je pretila opasnost da izgubi svoj ugled i upravo zadobijenu samostalnost u pripremi za praktični život. S druge strane, krug naučnih radova sve se više širio pa su od preovlađujućeg značaja bila psihološka istraživanja; fizici su se pridružile logika i etika. Osnovni pojmovi psihičkog života našli su se u istoj ravni s pojmovima fizičkog postojanja. Došlo se do saznanja o značaju subjekta u formiranju čovekovog pogleda na svet; istraživanje pojmova otkrilo je suštinu naučnih zahteva ko- ja je formulisana kao zakon podvođenja pojedinačnog pod opšte. Došlo se do svesti o tome da nauka ne može pružiti zadovoljstvo ako čoveka ne nauči tome da razume određenje njegovog života u odnosu na spoljni svet. U početku se razvoj subjektivnog momenta odvijao samostalno kao suprotnost objektivnom; potom, ova dva monenta počinju da prožimaju jedan drugi i principi formulisani u ovim dvema orijentacijama streme svojoj sintezi. To je vreme kad grčka nauka dolazi do svojih najdubljih uvida, vreme između Peloponeskih ratova (431- 404) i vladavine Filipa Makedonskog, vreme kada je grčki život bio blizu svog raspada, vreme kad nastaju tri velika sistema oličena u imenima Demokrita, Platona i Aristotela. Demokrit
Na najvećeg prirodnjaka antičkog doba Demokrita iz Abdere (460-353) uticala je Leukipova škola, verovatno u vreme kad je toj školi pripadao i Protagora koji je bio dvadesetak godina stariji od Demokrita. Osetivši sklonost za prirodnjačka istraživanja Demokrit je otišao na dugogodišnji put: pet godina je bio u Egiptu (gde uči geometriju), upoznao je veći deo tadašnje Azije, bio je kod
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 80 Haldejaca u Persiji, zatim na Crvenom moru, kod gimnosofista (indijski učitelji mudrosti koji su živeli asketskim životom i pripadali svešteničkoj kasti bramana) u Indiji, potom u Etiopiji. U Abderu se verovatno nije vratio pre 420. godine pre n. e. Demokrit je sav svoj život posvetio istraživanju, ali nije postao ni poznat ni slavan; Sokrat ga u Atini nije zapazio, a Platon ga nigde ne pominje, najverovatnije stoga što su se u vreme sofista i Sokrata Atinjani krajnje ravnodušno odno- sili prema prirodnjačkim istraživanjima. Demokrit je poznavao Leukipa i Protagoru, bilo mu je poznato i učenje elejaca kao i sva učenja ostalih istraživača prirode a što se vidi po njegovom filozofskom sistemu. Učenje pitagorejaca o brojevima bilo mu je strano a eventualno druženje s njima ticalo se najverovatnije samo matematike; pred kraj života družio se najviše s lekarom i prirodnjakom Hipokratom. U svakom slučaju, može se reći da je Demokrit bio dobro upoz- nat s ranijim filozofijama prirode, premda su za izgradnju atomističkog sistema još od veće važnosti bila njegova sopstvena prirodnjačka istraživanja, kao i teorija opažanja koju je našao kod Protagore. Ostali sofisti teško da su imali veći uticaj na Demokrita - bili su suviše daleko od njegovih metafizičkih i prirodnjačkih interesovanja ali okolnosti u kojima je izgrađivao svoju antropologiju ukazuju da je bio zahvaćen i duhom svog vremena: premda je u vreme do- minacije subjektivnog smera u nauci Demokrit bio vatreni pobornik kosmološke metafizike a uvodeći u nju nove elemente i njenim poslednjim predstavnikom; to je osnovni razlog što njegov veliki savremenik Sokrat nije na njega os- tavio nikakav uticaj. Demokrit je pisao mnogo i premda nam njegovi spisi najvećim delom nisu sačuvani, iz njihovog popisa možemo zaključiti da su oni kasnije podeljeni na one iz oblasti matematike i medicine, metafizike i fizike, fiziologije i psi-
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|