Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
33
broja, ali da se ne menjaju. Oblaci nastaju zbog podizanja isparenja koja struje od sunca kad izlazi nagore i podiže vazduh koji ga okružuje. Suština boga je loptastog oblika i nipošto ne liči na čoveka. On sav vidi i sav čuje, ali ne diše. On je u potpunosti i um (noûs) i razum (frónesis), i večan je. Ksenofan je prvi učio da sve što se stvara biva osuđeno na propast, i da je duša - duh (pneûma). Isto tako, rekao je da su sve stvari u poređenju s umom (noûs) manje vredne, a da sa tiranima treba biti ili ni u kakvim odnosima ili u najboljim. Kad mu je Empedokle rekao da je nemoguće naći mudra čoveka, odgovorio je: "Razume se, jer je potreban mudar čovek da bi prepoznao mudra čoveka" (D. Laert., IX, 3, 18-20). Ksenofan je značajan po svom posve novom teorijskom utemeljenju monoteizma koji razvija polazeći od rezultata koje su postigli miletski fizičari; ako bismo sumirali ovo njegovo učenje, mogli bismo reći: arché (prapočelo) je bo- žanstvo. Bog je prvi uzrok svih stvari i njemu pripadaju sva svojstva koja su prvi fizičari pripisivali prvobitnoj materiji. Bog niti nastaje niti propada (jer bi u oba suprotna slučaja sledilo da ga u nekom vremenu nema); bog je identičan sa celinom sveta; on sadrži sve stvari u sebi i on je jedno i sve (hèn tò ón kaì pân) (Diels, 21 B 31). Taj filozofski monoteizam koji žestoko ustaje protiv politeizma u mitovima, savremenim jezikom govoreći, više je panteizam no teizam; svet i bog za Ksenofana su jedno i sve pojedinačne stvari koje opažamo rasplinjuju se u jednoj sveopštoj suštini koja je uvek jednaka sebi samoj. Jednom Ksenofan pripisuje i jedinstvenost na taj način što svetu- bogu pripisuje kvalitativno jedinstvo i unutrašnju jednorodnost; međutim, u čemu se ova poslednja sastoji, On jednako malo kaže, kao i Anaksimandar o svojstvu apeirona. Najvažnije ipak leži u činjenici što je Ksenofan promislio tu karakteristiku kvalitativnog jedinstva sa svim
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 34 konsekvencama koje iz nje slede i preneo je na razlike u vremenu tako što je božanstvu pripisao apsolutnu nepromenljivost. Na taj način on je dospeo u bitno nesaglasje s ranim jonskim fizičarima budući da se iz pojma božanskog počela (arché) gubi obeležje izmenjivosti. U postavljanju zahteva da počelo (arché), kao nenastalo i nepropadljivo, bude istovremeno nepromenljivo, da isklju- čuje i kretanje i promenu - počiva i temeljna novina koju uvodi Ksenofan; neposredna posledica toga jeste to što je počelo (arché) izgubilo mogućnost da bude korišćeno za tumačenje empirijskog postojanja. Sam Ksenofan verovatno nije ni primetio kako je načinio provaliju između, s jedne strane, metafizičkog principa i s druge strane, sveta mnoštvenosti, sveta pojedinačnih, promenljivih stvari. Ako je u promeni pojedinih stvari trebalo tražiti neku trajnu osnovu iz koje sve one nastaju a koja pritom ostaje jednaka i nepromenljiva sveobuhvatna delatnost, postalo je nejasno kako je ta nepromenljiva osnova mogla da stvara pro- menljive pojedinačne stvari. Na taj način razdvojila su se dva motiva koja su se nalazila u prvobitnom shvatanju počela: (a) promišljanje osnovne činjenice nastajanja, promene i propadanja i (b) promišljanje osnove na kojoj su moguće promene a koja je u sebi nepromenljivo biće (arché). Dalje se moglo poći samo tako što će se do krajnjih konsekvenci promisliti svaka od ovih dveju mogućnosti, a da se pri tom ona druga ne uzme u obzir. Iz te spremnosti da se zastupa jednostrano stanovište, a po cenu da se ne odstupa ni pred paradoksalnim zaključcima, nastala su dva metafizička stanovišta čija je opreka dalekosežno odredila buduće mišljenje.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
35
Teza o apsolutnoj promenljivosti svih stvari od davnina se smatrala heraklitovskom i ako stavu da se sve menja, Platon dodaje kako se sve kreće i ništa ne biva, time je formulisan suprotan stav od onog kojim se odbacuje pro- menljivost bivstvovanja. Time se Heraklit razlikuje od jonskih fizičara i ne treba ga ubrajati u "jonske filozofe prirode". U svetu koji je dostupan saznanju Heraklit ne nalazi ništa što bi bilo nepromenljivo i odustaje od potrage za tako nečim. Osnovnu misao da se sve menja tako što stvari prelaze jedne u druge, Heraklit je izrazio na mnogo načina, pre svega tako što je iz raznih oblasti stvarnosti uzi- mao primere o tome kako stvari prelaze u svoje suprotnosti; bit sveta je u promeni i ona se ni iz čega ne može izvesti; nema neke postojeće stvari, jer svaka stvar nastaje i nestaje u večnoj svetskoj igri. Na taj način, za Heraklita počelo nije neka stvar koja se ne menja a sama po sebi se nalazi u pokretu (kao kod Milećana), već je počelo to samo kretanje čiji su proizvod sve stvari. Treba reći da ni Heraklit nema razvijenu apstraktnu filozofsku ideju i ova misao se kod njega ne javlja u apstraktnoj jasnosti već kao čulna slika. Možda ovde treba još jednom istaći kako su svi fragmenti presokratovaca još u XIX stoleću imali više filološki značaj no filozofski. Ako se ima u vidu shvatanje koje srećemo u najoštrijem vidu kod Hegela, da istina prebiva u pojmu, jasno je da će mišljenje koristiti pojmove a ne slike; ovo što nalazimo kod Heraklita i većine presokratovaca jeste mišljenje u slikama. Biće potrebno još čitavo stoleće da, počev od F. Ničea, preko M. Hajdegera pa do E. Finka, filozofija dospe do samosvesti kako se ne mora misliti samo u pojmovima već i u slikama, a takvi su u znatnoj meri egzistencijali (Hajdeger) ili temeljni fenomeni (Fink); nimalo slučajno i Hajdegeru i Finku ostajemo trajno zahvalni na tome što su omogućili jedno novo čitanje presokratovaca, čiji tekstovi nisu više Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|