Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
21
ove smatrali u daleko većoj meri elementima no što to behu voda, vatra ili zemlja; zato, iz brojeva ne nastaje samo muzička simetrija već su oni vladajuća, iz sebe same rađa-
Imamo li u vidu da učenje o brojevima ima istoriju jednako dugu koliko i filozofija, jasno je da se ono menjalo tokom vremena i ako su u početku brojevi identifikovani sa stvarima a potom sa principima stvari i načinom njihovog kretanja, kasnije su oni tumačeni kao strukture, kao spoj ograničenog i neograničenog (Filolaj). Upravo zato su pitagorejci sintezu ograničenog i neograničenog videli u harmoniji, pa muzika nije izraz samo nekog nastajanja (u smislu kretanja svega) već brojčano nastajanje, i njena suština nije ni u čem drugom do u numeričkom nastajanju oblikovanog predmeta, pre svega kosmosa u celini, a potom i svih stvari u njemu (Losev, 1960, 31). To objašnjava zašto kod pitagorejaca matematika nije nauka s praktično-tehničkom i estetskom namenom, ili sredstvo kojim se ovladava prirodnim pojavama (Galilej), niti je pomoćno sredstvo za uobličavanje estetski lepog (kao kod renesansnog umetnika). Iako se ne pominju likovne umetnosti, u jednom od kasnijih izvora (Sekst Empirik) saznajemo o zakonu simetrije: nikakve umetnosti nema bez analogije, a analogija se zasniva na broju. Svaka umetnost, prema tome, postoji kroz brojeve. Pitagorejci su isticali simetriju i bili neskloni svemu što se brojevima ne da sameriti. Platon kaže da je nauka o brojevima i merenju neraskidivo povezana sa svim umetnostima, jer bez nje one bi bile samo neke bezvredne veštine (Hipija). Aristotel za oktavu kaže da je lepa jer se njeni odnosi mogu izraziti celim brojevima. U vreme procvata pitagorejske filozofije lepim se označavalo sve što je bilo jednostavno i uređeno; ako je nešto savršeno ono je moralo biti i lepo; merilo savršenosti, a prema tome i lepote, bila je pravilnost, često i
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 22 odnos prema središnjoj tački, pa jednoobraznost različitih aspekata postiže svoj vrhunac u krugu i lopti. Shvatanje da je broj supstrat stvarnosti nalazilo je najbolju potvrdu u muzici i zato su ispitivani priroda i međusobni odnosi muzičkih zvukova koji se izražavaju brojčanim proporcijama; to istraživanje je išlo u dva smera: jednom u pravcu akustike muzike (Arhita je smatrao da se ton sastoji od delova koji se moraju izraziti u brojčanoj proporciji) a drugi put izučavanja su dobijala istovremeno i kosmički i moralni smisao i to je razlog tome da su pitagorejci sve što se događalo na nebu tražili i na zemlji, pa su načelo koje vlada svemirom nalazili i u ljudskoj prirodi. Zato su u zanatskim veštinama videli otelovljenje broja, odnosa i proporcije, a ritam svog života podešavali su sa skladom koji su nalazili u kretanju zvezda i nebeskih tela. Učenje o harmonskoj proporciji pripada Arhiti; on je prvi uočio kako visina tona zavisi od dužine strune i kako su du- žina strune i visina tona obrnuto proporcionalni, premda mehaničko deljenje dužine strune ne daje neposrednu predstavu o visini tona. Arhita je tako došao i do tri tipa proporcija i razlikovao aritmetičku, geometrijsku i harmonsku proporciju; na taj način pitagorejci su postavili empirijske osnove muzičke akustike i prvi formulisali neke od pojmova i principa muzičke teorije; razume se, ako je rani pitagoreizam izražavao veći interes za praksu i eksperiment ("pitagorejci su valjani ljudi koji daju posla žicama i ispituju ih" (Država, 531a)), to je samo znak toga da su stariji pitagorejci muzičkim fenomenima pristupali empirijski a što će se kasnije izgubiti u neopitagoreizmu i kod Platona koji muziku misli apriorno matematički: "Svakako misliš" - piše Platon u Državi - "da čovek koji diže glavu i posmatra slike na tavanici i nešto zna, posmatra duhom a ne očima. Možda je to tvoje mišljenje i tačno, a ovo moje naivno. Ali ja ipak ne mogu verovati kako neka druga
Milan Uzelac Istorija filozofije I
23
nauka uzdiže pogled duše, a ne ona o biću i nevidljivom; može neko stalno da blene u stvari koje su gore, ili da, ne obazirući se na stvari koje su dole, pokušava da sazna nešto što se ne može saznati, pa da ipak, po mome mišljenju, nikad ništa ne sazna, jer saznanje nema nikakve veze sa svim tim (...). Ove divne nebeske slike, zato što su naslikane kao vidljive, treba smatrati za najlepše i najsavršenije od svih takvih stvari, a ipak treba znati da su one daleko iza onih istinskih slika čija se istinska brzina i istinska sporost, a sa njima i sve ono što je u njihovom krugu, upravljaju i pokreću po istinitom brojnom odnosu u istinitim položajima kao i da se one mogu shvatiti samo razumom i razmišljanjem a nikako očima. (...) Da bismo se poučili i u onim drugim stvarima, moramo kao primer uzeti nebeske slike kao da smo u njima našli uzore koje je Dedal, ili koji drugi umetnik ili crtač, lepo nacrtao ili izradio. A kad bi njih video neki čovek vešt geometriji, mislio bi kako su veoma lepo izrađene, ali i da je smešno baviti se njima ozbiljno i sa namerom da se na njima shvati istina o jednakom i dvostrukom, ili o nekom drugom odnosu. (...) Mi ćemo postavljajući sebi probleme, proučavati astronomiju kao i geometriju; ali ćemo ostaviti ono što se zbiva na nebu, ako zaista želimo da učinimo korisnim onaj deo duše koji je po prirodi razborit, a koji je ranije bio nekoristan" (Država, 529b-530b). U spisu o životu Pitagore, neoplatoničar iz IV stoleća naše ere, Porfirijev učenik Jamblih iz Halkide, ističe da je Pitagora, polazeći od toga da ljudi svoje predstave dobijaju čulnim putem i to kada posmatraju lepe oblike i likove ili slušaju lepe pesme i ritmove, smatrao kako muzičko vaspitanje treba smatrati glavnim te je pribegavao određenim melodijama i ritmovima pomoću kojih je lečio loše ljudske navike i strasti uspostavljajući iskonsku ravnotežu duševnih sila (XV/64). Ovaj antički pisac u prvi Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|