Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 33
nije ništa drugo do obuhvatno obrazovanje. U jedinstvu kritičkog i metafizičkog utemeljenja lepog, mišljenje je zapravo učenje po kome se estetsko saznanje predstavlja kao poznavanje sveta koje "estetičara, estetskog poznavaoca, izdiže na nivo sveopšte obrazovanog čoveka pa ima razloga da se kaže kako je Baumgartenova Estetika zapravo logika, umeće istraživanja, ars inveniendi. Tu usmerenost estetike prema praksi razviće oslanjajući se na Kanta tek Šiler; ako u racionalističkoj filozofiji Baumgartenovog vremena još ne postoji bliže određenje odnosa između estetske sposobnosti prosuđivanja i prakse a što ovom misliocu omogućuje razvijanje teorije o saznajnoj medijalnoj ulozi estetske predstave, kod Šilera se estetika, ranije shvatana kao teorija saznanja, preobražava tako u deo praktične filozofije. ***
Iz metafizičkog utemeljenja racionalističke estetike sledi dalje određenje principa podražavanja. Lajbnicova tvrdnja da je postojeći svet kao božja tvorevina najbolji od svih mogućih svetova, vodi tome da se zadatak estetike vidi u usaglašavanju sveta umetnosti sa tim najboljim od svih mogućih svetova a ne sa faktičkim, čulima pristupačnim svetom; ako je umetnost zbrkano, a ne razgovetno saznanje, ona bi mogla još uvek da važi kao pravo saznanje u slučaju da kroz lepotu savršenog sveta, koji je stvorio bog, odslikava prirodu. U tom slučaju ona ne proizvodi čulni privid već metafizičku osnovu istine pokazuje kao privid. Tako se, po mišljenju Baumgartena, u umetnosti ne radi o opisivanju sveta, pri čemu bi to opisivanje bilo nalik opisu kakav srećemo u naukama, već o pojavljivanju prirode koje je identično s božijim mišljenjem sveta. Podražavanje prirode nije stoga podražavanje prirode u njenom faktičkom pojavljivanju, već podražavanje jedne određene predstave prirode: predstave prirode kao savršenoga sveta. Ovo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 34
odgovara božanskoj predstavi i postoji pre svih konačnih predstava kao beskrajna mogućnost, kao sposobnost predstavljanja sveta. Nadovezivanje na takvo tumačenje sveta iz perspektive saznanja boga ima u vidu posebnost umetničkog saznanja sveta/prirode: reč je o saznanju koje je nacrt sveta, kao određenja lepe stvari i to saznanje je strukturno nalik saznanju boga, stvaranju u aktu i kroz akt saznanja. Pomenuta koncepcija saznanja postavlja temelje određenju genija. Na temelju metafizičkog utvrđivanja estetike kao učenja o saznanju imamo dva određenja estetike koja će uticati na dalji razvoj ove discipline: (1) svrha umetnosti leži u podražavanju prirode; prirodno lepo ima prvenstvo, ono prethodi i ono je naspram umetnički lepog. Obe vrste lepog se dovode u vezu ukoliko je priroda kao božje delo nadređena svim ljudskim proizvodima i ta teza ne počiva na filozofskim pretpostavkama o stvaranju, već teološkim. (2) saznanje koje se manifestuje u umetnosti koncipirano je analogno stvaralačkom saznanju boga, i umetniku pripada sposobnost saznanja koja nije svakodnevna - on je genije. Dokazujući nemogućnost metafizičkog utemeljenja estetike, Kant određuje sud ukusa kao prosuđivanje prirodno lepoga a prosuđivanje umetnički lepoga usmerava se na lepotu veštački proizvedenih stvari. Kako te veštački /umetnički/ proizvedene stvari igraju podređenu ulogu, Kant razlikuje ručni rad, umetničke/veštačke tvorevine (štap za šetnju, tapete) i umetnost; sve tri pomenute vrste proizvođenja uzor traže u oblasti lepog koja se ravna prema prirodno lepom. Kantovo određenje umetnosti kao simbola običajnosti izlazi izvan analitike lepoga. Smenjivanje estetike konstruisane kao način saznanja, estetikom koja se formira unutar teorije delovanja, po prvi put imamo kritiku
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 35
teorije podražavanja i prvenstva prirodno lepoga kao i s tim povezane koncepcije umetničkoga dela i genija. Takvu poziciju će udaljavajući se od Kanta formulisati kasnije Hegel.
Mora se još jednom istaći, da je na samom početku već uočena, neadekvatnost izraza estetika kao i sama činjenica da ova disciplina od vremena svog nastanka ima sudbinu da neprestano mora da se dokazuje i opravdava. Braneći estetiku i njen predmet od mogućih prigovora Hegel je na početku svojih čuvenih predavanja iz estetike koja je držao u Berlinu rekao: "Ono što umetnička dela izazivaju u nama danas, to nije samo neposredno uživanje, već u isto vreme i naše suđenje, pošto mi našem misaonom posmatranju podvrgavamo sadržinu umetničkog dela, sredstva njegovog predstavljanja i prikladnost, odnosno, neprikladnost tih dvaju činilaca. Zbog toga nauka o umetnosti predstavlja u naše doba potrebu u većoj meri nego u onim danima kad je umetnost za sebe, kao umetnost, pričinjavala puno zadovoljenje. Umetnost nas poziva na misaono posmatranje, i to ne u cilju da bismo ponovo probudili umetnost, već da bismo naučno uvideli šta umetnost jeste" (Hegel, 1970, 12-13). Hegel jasno ističe da, iako umetnost u pogledu svoje najviše namene jeste i ostaje nešto što pripada prošlosti, iako sadašnjost nije povoljna za umetnost, u vreme kad vladaju misao i refleksija, umetnost se pokazuje nečim od odlučujućeg značaja, jer u doba dominacije refleksije, poziva na misaono posmatranje. U ovom pozivu treba videti razlog zašto krajnja odluka o Hegelovom negativnom stavu o umetnosti do danas nije doneta, a na šta ukazuje Martin Hajdeger u pogovoru svog spisa o izvoru umetničkog dela jer, kako ovaj mislilac kaže, "iza tog stava stoji zapadno mišljenje nakon Grka što odgovara jednoj istini bića koja se već zbila" (Hajdeger, 1972, 487). Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|