Osnovni pojmovi
TRANSCENDENTALNA DIJALEKTIKA
Yüklə 155,62 Kb.
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- KANTOVO RAZLIKOVANJE FENOMENA I NOUMENA
- KANTOVO SHVATANJE SVRHOVITOSTI
- KANTOVA KRITIKA PRAKTIČNOG UMA – ETIKA
- PROSVEĆENOST
- KANTOVA IDEJA ISTORIJE
- ŠOPENHAUER- VOLJA
| TRANSCENDENTALNA DIJALEKTIKA
Razum vrši svoju funkciju u saznanju uz pomoć čulnosti, jer čulnost daje sadržaj pojmovima. U ljudima, pak, postoji nesavladiva potreba da se uzdignemo izvan prostorno-vremenskih granica – ovaj koren metafizičkog nagona je u umu, što Kant obrazlaže u transc. dijalektici. Razum u užem smislu uspostavlja kategorije i uz pomoć šema podvodi čulne datosti pod pojmove, čime dobijamo iskustvo. Moć suđenja je saznajna moć koja datosti svodi na pravila koja je uspostavio razum, govori nam koje kategorije treba primeniti ili na koja načela treba svesti date pojave. Um se u logičkom smislu može definisati kao moć zaključivanja, koja je slična logičkoj upotrebi uma (povezivanje pojmova u skladu sa principom neprotivrečnosti – subjekat i predikat ne smeju biti protivrečni, kao npr „Kugla je trostrana.“), tako da zaključiti znači izvesti sud iz nekog drugog suda ili više njih, tako da se dobije neprotivrečan zaključak. Ovako, razum spaja pojmove u sudove, a um spaja sudove u zaključke. Isto kao što i kod logičke upotrebe razuma nema veze da li sudovi imaju objektivnu valjanost u stvarnosti, tako i kod logičke upotrebe uma jeste jedino važno zadovoljenje formalnih uslova. U empirijskoj upotrebi uma, ono što se odnosi na iskustvo, ne oslanjamo se na princip neprotivrečnosti, već na princip kauzalnosti. Razum otkriva uzročnu vezu između pojava i uspostavlja je, dok um, po svojoj prirodi, traga za onim bezuslovnim koje će dati jedinstvo svemu onome što je uslovljeno – daje sintetično jedinstvo raznovrsnosti razumskih pojmova, totalitet uslova za sve datosti. Ovaj umski pojam bezuslovnog jeste ideja, koja potiče od čiste apriorne delatnosti uma. Kako je razum svoje kategorije dobio na osnovu logičkih sudova, tako i na osnovu tri različite forme zaključivanja nastaju tri ideje:
Ove ideje potiču iz samog uma, njegovom apriornom upotrebom, nezavisno od iskustva; um te ideje posreduje razumu ne bi li razum uz pomoć tih ideja mogao mnogoličje svojih pojmova povezati u najviše jedinstvo KRITIKA PSIHOLOGIJE Um određuje čiste umske pojmove duše na osnovu 4 grupe kategorija, te tako nastaju 4 psihološka načela – paralogizmi, koja čine sadržaj racionalne psihologije ili metafizičkog učenja o duši:
Metafizika dolazi do ovih načela uz pomoć navedenih umskih zaključaka, ali Kant navodi da su ovo pogrešni paralogizmi. Kada bismo na ideju duše mogli primeniti kategorije razuma, ovi umski zaključci bi bili ispravni, ali kategorije se mogu primeniti samo na domen mogućeg iskustva, što uključuje opažaj, s tim da duša nije predmet, već umski pojam. Ako kategorije razuma primenimo na ideju duše, pobrkaćemo čisto misaonu stvar i opažaj. Pošto je ideja misaona stvar koju stvara sam um, razum o njoj ne može ništa saznati, tako da su ovi paralogizmi pogrešni. Ipak, ovi zaključci su u umu duboko ukorenjeni. Rezultat ove kritike je da racionalna psihologija kao nauka nije moguća, ali isto tako, iako ne možemo dokazati tvrdnje o duši, ne možemo ih ni pobiti, jer o pukim misaonim stvarima ne možemo znati ništa, jer na njih ne možemo primeniti razum. U tom smislu, odgovor na pitanje kakva je duša jeste stvar verovanja. KOSMOLOŠKA IDEJA – ANTINOMIJE Ideja sveta nastaje kad um stvori bezuslovno jedinstvo svih pojava na osnovu beskonačnog reda pojava. Um nastoji da ideju sveta odredi prema kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu. Ovo bi trebalo da da odgovore na pitanja da li je svet ograničen ili neograničen, da li je svet sastavljen od jednostavnih delova ili ne, da li su sve pojave uslovljene ili postoje one koju su bezuslovne, da li tom redu pojava pripadaju samo kontigentna ili ima i nužnih bića itd. Kada um pokušava da da odgovore na ova pitanja, on dolazi do unutrašnjeg sukoba – antinomija, jer se na ova pitanja može odgovoriti i potvrdno i odrično i oba rešenja se mogu dokazati. Potvrdni stavovi su teze, a odrični antiteze. 1.Kvantitet Teza: Svet ima početak u vremenu i ograničen je u prostoru.
Antiteza: Svet nema početak s obzirom na prostor i vreme, već je beskonačan. Dokaz: Kada bi svet imao početak, moralo bi mu prethoditi vreme bez sveta, odnosno prazno vreme, a u praznom vremenu ne može doći do nastanka bilo čega, tako da on mora biti beskonačan. Kada bi svet bio prostorno ograničen, morao bi izvan njega postojati prazan prostor, a svet bi tada bio u odnosu ni prema čemu, bio bi omeđen ničim – takav odnos nije ništa. Svet mora biti beskonačan. 2.Kvalitet Teza: Svaka sastavljena stvar u svetu se sastoji od jednostavnih delova.
Antiteza: Nijedna sastavljena stvar u svetu se ne sastoji od jednostavnih delova. Dokaz: Kada bi se složene stvari sastojale od jednostavnih, onda bi i jednostavne stvari morale zauzimati prostor, jer i sastavljeno uzima prostor. Pošto je sve prostorno sastavljeno, moralo bi i jednostavno biti sastavljeno, što je protivrečno. Ove antinomije su matematičke, u njima se Kant služi metodom reductio ad absurdum. 3.Relacija: Teza: Osim događaja koji su nužni na osnovu prirodnog kauzaliteta, u svetu ima i slobodnog delovanja. Dokaz: Kada bi postojala samo prirodna kauzalnost, red događaja ne bi nikad imao kraj, odnosno početak, što je pobijeno prvom tezom. Antiteza: Nema slobode u svetu, već se sve dešava isključivo prema prirodnom kauzalitetu. Dokaz: Kada bi u svetu postojalo nešto slobodno, bez uzroka i nedeterminisano, u našem umu bi bila raskinuta uzročna veza svih događaja – ovo je u sukobu sa iskustvom, koje je jedinstvo pojava u skladu sa zakonom kauzalnosti. 4.Modalitet Teza: U svetu postoji, kao njegov deo ili uzrok, neko nužno biće.
Antiteza: U svetu nikako nema apsolutno nužnog bića. Dokaz: Pošto je u svetu sve što može biti predmet našeg iskustva uslovljeno, za nas ne može postojati nikakvo nužno biće, a ono ne može postojati ni izvan sveta kao njegov uzrok, jer svaki uzrok mora pripadati svetu. Ovo su dinamičke antinomije. Ideja sveta je težnja uma da objedini beskonačan niz uzrokovanih pojava u bezuslovno jedinstvo, ali sam svet za nas nije predmet spoznaje, jer nije dat u opažaju. Takođe, nijedan čovek ne može obuhvatiti čitav totalitet pojava, tako da svet ne možemo saznati, jer nam nije dat u iskustvu. Svet, kao i dušu, um nastoji da posmatra kao stvar po sebi, sa tendencijom da na ovim idejama primeni razumske pojmove, što je nemoguće. Da ne bi došlo do matematičkih antinomija, jer su i teza i antiteza pogrešne (zato što svet nije saznajni predmet), ideju sveta bi trebalo posmatrati samo kao pravilo koje um daje razumu – da se niz uzroka shvati ujedno sa totalitetom uslova kao nešto bezuslovno, čemu uvek težimo. Kod dinamičkih antinomija i teza i antiteza mogu biti tačne, ali i pogrešne, jer se ovde ne posmatra svet kao predmet, već je predmet međusobni odnos pojava koje smo spoznali, odnosno pojava. Ako svet posmatramo, pak, kao pojavu, moramo poricati bilo kakvu slobodu i nužno biće, prema razumskim načelima Ako svet posmatramo kao stvar po sebi, možemo prihvatiti i slobodu i neko nužno biće, ali ovde je to svakako predmet verovanja. Kantov zaključak je da metafizički stavovi o svetu uopšte ne proširuju naše znanje, jer spoznaja izvan fizičkog nije moguća.
Na temelju disjunktivnog umskog zaključka nastaje ideja Boga kao najstvarnijeg bića. Ideja najrealnijeg bića je vrhunac koji naša moć predstavljanja može iznedriti, jer obuhvata sve što postoji, tako da je Kant naziva idealom čistog uma. Glavni problem je dokazati ovu ideju. Kant navodi tri dokaza koji pokazuju izvorne pokušaje spekulativnog uma da se dokaže božje postojanje: 1.Ontološki dokaz: Naš um nameće ideju Boga kao najsavršenijeg bića. Iz same ove ideje bi trebalo da proizilazi i egzistencija, jer da ne postoji, ne bi mogao biti savršeno biće. Onda bi se moglo zamisliti savršenije biće koje postoji, pa Bog ne bi bio najsavršenije biće. 2.Kosmološki dokaz: Polazi se od sveta pojava i principa kauzaliteta po kom je sve uslovljeno. Na osnovu nemogućnosti beskonačnog regresa, mora postojati bezuslovan uzrok od koga potiče svako postojanje. Pošto taj uzrok u sebi mora sadržati sve postojeće, i on sam mora postojati. 3.Teološki dokaz: Pretpostavlja se svrhovitost u poretku prirode, i određena uređenost, tako da mora postojati vrhovni um koji uređuje svrhe i svet. Međutim, iako je svet uređen svrhovito, sama svrhovitost nije svojstvena stvarima, tako da mora postojati neka vrhovna inteligencija kao uzrok sveta. Sva tri dokaza izvode pojam egzistencije na osnovu ideje najsavršenijeg bića – ontološki iz pojma uma, kosmološki na osnovu kauzaliteta, a teološki na osnovu svrhovitosti pojava, ali Kant navodi da se ne može zaključiti iz pojma savršenog bića i njegova egzistencija, jer egzistencija nije obeležje pojma. Sto stvarnih srebrnjaka je isto što i sto mogućih srebrnjaka u smislu pojma u našem mišljenju. Egzistencija nije nešto svojstveno samim stvarima i proširuje njihov pojam, već samo predstavlja odnos modaliteta prema prostorno-vremenskom. S obzirom da mi možemo imati iskustvo samo o prostorno vremenskom i na osnovu toga primeniti kategorije, a ideja boga je čista umska ideja, u Boga možemo samo verovati, ali o njemu ne možemo ništa znati. Iz svega navedenog, vidi se da ideje nemaju konstitutivnu ulogu u pogledu saznanja, ali Kant navodi da imaju regulativnu upotrebu u smislu usmeravanja razuma, dajući mu potrebno najveće moguće jedinstvo, jer tek na osnovu toga razumski pojmovi postižu više jedinstvo. Ideje treba posmatrati kao načela koja um daje razumu – tera ga da istražuje dalje.
Kod Kanta, svi stavovi razuma, bilo da su matematički, priori, ili regulativni, pa i same kategorije, jesu anticipacija forme nekog mogućeg iskustva. Svi razumski pojmovi su prazni ukoliko se ne primene na iskustvo. Čak i čist opažaj može dobiti svoju objektivnu vrednost tek na osnovu empiričkog opažaja čiji je on forma. Prema ovome, razum, pa i samo saznanje, mogući su samo u domenu mogućeg iskustva. Ovako posmatrano, sama transcendentalna upotreba po sebi je nemoguća. Kant pravi distinkciju između čulne i intelektualne aktivnosti, s tim što intelektualna aktivnost podrazumeva razum i um. Razum ima svoju funkciju u saznanju, ali um nema. Bića iskustva su fenomeni, bića razuma su principi, načela i pojmovi, dok su bića uma noumeni. U negativnom smislu, noumeni su „stvar“ koja nije objekat našeg čulnog opažanja (ne opažamo ga aktualno, ali razmišljamo o njemu), dok su u pozitivnom smislu predmeti intelektualnog opažanja koje mi zapravo ne možemo ni uvideti. Noumeni su u ovom, negativno određenom smislu, stvari po sebi, te na njih ne možemo primeniti kategorije jer ih nemamo u prostorno-vremenskom jedinstvu. Noumen se može definisati samo negativno, jer mi nemamo tu mogućnost da ga saznamo, pa ga ne možemo ni potvrditi ni poreći. On nije logički nemoguć, samo je nesaznatljiv. Npr, o duši i slobodi govorimo nelegitimno, kao da znamo šta su, a zapravo smo ograničeni u pogledu njihovog saznavanja. Ono što nas ograničava nije sam razum, već čula. Da imamo bilo koji opažaj, mi bismo mogli primeniti razum, tako da noumene čula ograničavaju. KANTOVO SHVATANJE SVRHOVITOSTI Teorijska filozofija je stigla do zaključka da u svetu pojava mora vladati strog determinizam; praktična filozofija polazi od pretpostavke da je ljudska sloboda moguća, samo kada slobodno ispunjavamo naše dužnosti, naši postupci imaju moralnu vrednost. Kako te dve stvari izmiriti? To izmirenje obećava treća kritika. Priroda je svrhovito ustrojena i da za cilj ima stvaranje uslova za ispoljavanje racionalne ljudske slobode. Priroda se menja u biološkom smsilu. Menjaju se svi organizmi jer pokušavaju da se prilagode klimatskim uslovima. Ponajviše se menja organizmi koji imaju sposobnost racionalnog razmišljanja. Ta evolucija nije biološka promena, to je jedna kulturna evolucija u kojima se menjaju ustanove koje organizuju naš život. Kant taj razvojni put naziva civilizovanje. Kant kada govori o istoriji čovečanstva govori o civilizovanju. Centralna tema je suđenje o svrhovitosti u prirodi i u umetničkim delima koja su shvaćena kao odrazi prirodne lepote. Osnovni zaključci jesu da se utisak svrhovitosti koji imamo kada posmatramo prirodne pojave i umetnička dela javlja u transcedentalnoj igri duševnih moći gde je čovek sam pripisuje prirodi a i umetničkim delima neku svrhovitost. Njegov stav nije više realistički nego transcedentalno idealistički, hoće da pokaže da je svrhovitost u prirodi plod našeg duha, ono što mi stvaramo i onda pripisujemo prirodi. Knjiga ima dva osnovna dela. U prvom delu reč je o subjektivnoj svrhovitosti, a u drugom o objektivnoj svrhovitosti. Subjektivna svrhovitost se javlja u odnosu između objekta i subjekta koji ga posmatra. U vezi je sa estetskim teleološkim sudovima. Objektivna svrhovitost se tiče samih objekata i njihovih međusobnih odnosa. Vi govorite o objektivnoj svrhovitosti, iznosite objektivni teleološki sud kada pretpostavljate da su pojedinačni organizmi svrhovito ustrojeni. Kada pak razmišljate o svrhovitom odnosu između dva različita organizma, vi govorite o odnosu između različitih objekata ali i dalje govorite o odnosu između objekata. Kada iznosite estetske teleološke sudove vi govorite o tome kako objekti deluju na vas. Objektivni sudovi bi bili naučni sudovi ili spekulativni. Time što Kant daje tipologiju sudova, to pokazuje da on napušta realističku perspektivu. U ovom prvom delu govori se o (a) čisto estetskoj svrhovitosti, to su sudovi o utisku svrhovitosti koji u vama bude lepi predmeti; (b) moralnoj svrhovitosti, ona se rađa u susretu sa predmetima koji u vama bude osećanje uzvišenosti. Lepo je za Kanta ono što je pravilno, uređeno, što deluje skladno. Osećanja uzvišenosti bude velika ispoljavanja prirodnih sila, zemljotresi, vrhovi Himalaja, oluja na otvorenom moru, itd. U drugom, objektivnom delu, Kant raspravlja o (a) unutrašnjoj ili apsolutnoj svrhovitosti, to je svrhovitost koju pripisujemo organizmima, pretpostavljamo da u sebi nose svoj organizacioni princip. Mi izričemo te sudove o unutrašnjoj svhrovitosti organizama, ne zato što možemo da vidimo u organizmu tu organizacionu formu, ona je međutim značajna iz heurističkih razloga, mi nikada nećemo u potpunosti shvatiti šta je srce ako ne obratite pažnju na bubrege, ili ako ne uporedite podatke o srcu i o pritisku, itd. ova hipoteza da organizmi imaju unutrašnju formu jeste osnovna pretpostavka za bavljenje biologijom. Ta hipoteza ima konstitutivnu ulogu u istraživanju, ne može biti empirijski potvrđena, a njena vrednost je heuristička jer se ispoljava kroz brojna otkrića kauzalnih relacija u organizmu. (b) Spoljašnja ili relativna svrhovitost. Pretpostavke o spoljašnjoj svrhovitosti nastaju kao proširenje važenja (a) pretpostavke. Širimo organicističku pretpostavku na celinu prirode. Suđenje o ovome vodi pretpostavci da je čitava priroda jedan organizam u kome sve ima svoju funkciju. Ta pretpostavka se ne može empirijski potvrditi zbog toga što bi nam bilo potrebno da odemo izvan prirode da bismo videli njene granice. Zbog toga ne možemo proceniti korisnost, nije lako uvek na koji bi način ova hipoteza mogla dovesti do otkrića konkretnih kauzalnih odnosa. Ona ima naučnu korisnost jer nas navodi da pretpostavimo da je priroda organizam što znači da je to jedinstvena celina gde je ideja ili plan zajedničkog rada daje jedinstvo a delovi funkcionišu prema tom planu. Ona nas navodi na ideju da je priroda delo inteligentnog subjekta koji je taj plan smislio, on je racionalan i poštuje neke opšte standardne racionalnosti. Hipoteza o postojanju svrhovitog odnosa među različitim stvarima ima svoj moralni značaj, praktični značaj. Ima ga jer kaže Kant da bismo ako hoćemo da razvijemo ideju da je priroda jedan organizam koji je jedinstven i individualan, ta priroda mora biti organizovana prema nekom, mora imati neki akcenat, postoji neki jedinstveni cilj kojima sva zbivanja teže, to je pojava racionalnog života. Ukoliko pretpostavljamo da su svi organizmi na neki način svrhoviti, moramo formulisati neki princip koji će biti hijerarhijski, potrebno je naći organizam koji će biti svrha nad svrhama. Pretpostavka je da je razvoj ljudske vrste ono čemu sve ostalo teži. Ta pretpostavka vam omogućava da verujete da se u životu treba rukovoditi pravilima ponašanja koja propisuje um, ona je korisna jer učvršćujući ljude u tom uverenju podstiče ljude da se zalažu za moralan i politički pravilan oblik života a to je republikanski oblik. Pred sam kraj knjige, kroz fantastičnu istoriju prirode koja ima svoj telos, a to je stvaranje republikanske životne forme. Ove četiri teme, lepota, uzvišenost, svrhovitost pojedinačnih organizama i svrhovitost celokupne prirode su povezane na nekoliko načina. „Osetljivost za lepotu u prirodu istovremeno pogoduje razvoju moralnosti...“ osetljivost za lepotu razvija osetljivost za uzvišenost tako što nas podstiče da ispoljavanje sile u prirodi ne shvatamo kao ispoljavanje brutalne sile već inteligentne. Osetljivost za lepotu s druge strane podstiče osetljivost za bavljenje prirodom. Uviđanje reda i lepota u kosmičkom redu vas navodi na pomisao da to ispoljavanje beskonačne stvaralačke moći ima neki svoj smisao koji se može razumeti, postoji red i zakoni koji su doveli do prostornog reda, ako postoje zakoni, postoji ideja celine, volja koja to sprovodi u delo, i vi to hoćete da razumete. U tom smislu osećanje za lepotu podstiče na bavljenje prirodi i podstiče naše divljenje moći. Treća Kantova kritika pripoveda o tome kako čovekov duh otkriva svoju slobodu od prirode od tradicije, postojećih pravila i običaja, organizacije privrede, itd. i da otkriva svoje racionalno, pravno političko pozvanje, lepoti prirode njenoj uzvišenosti i dok razmišlja o njenom ustrojstvu. Šta je moć suđenja uopšte? To je sposobnost povezivanja opštih pojmova i ideja sa pojedinačnim predmetima iskustva. Suđenje treba da vam kaže koja od pojedinačnih stvari ima koja opšta svojstva. Kant razlikuje dve vrste moći suđenja – odredbenu i refleksivnu. KANTOVA KRITIKA PRAKTIČNOG UMA – ETIKA O republikanskom poretku: Kant svoju ideju društvenog ugovora predstavlja u "Metafizici morala" na osnovu svedočenja Francuskoj revoluciji koja je za njega predstavljala moralni napredak čovečanstva ka ostvarenju "umne slobode". Umna sloboda predstavlja suštinsko obeležje stanja gde je sloboda svakoga moguća zajedno sa slobodom svih; to je građansko stanje, koje nastaje ukidanjem prirodnom stanja i divlje slobode, stvaranjem zakonite slobode koja je samoograničena, odnosno a priori se ravna prema zakonima praktičnog uma. Društveni ugovor treba shvatiti u hipotetičkom smislu, a ne empirijski ili kao istorijsko objašnjenje. U "Ideji opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka" Kant navodi "tajni plan prirode" koji vodi čovečanstvo iz neprosvećenog u stanje građanskog društva gde su "nedruštvene osobine" podvrgnute kontroli, da bi na kraju nastala svetstka federacija ustavnih republika (kretanje istorije ima svoj cilj - moralno savršenstvo čoveka kao autonomnog bića slobode i na individualnom i na kolektivnom planu). U istom članku Kant navodi glavnu osobinu ljudi - nedruštvena društvenost, odnosno kompletni antagonizam između potrebe da čovek bude u u društvenim odnosima sa drugima i egoistične potrebe da se osami. Ovaj konflikt između socijalnog i antisocijalnog je glavni izvor konflikata, ali iz tog konflikta se oblikuje i kultura, pa i moral, postepeno se razvijaju talenti i izgrađuje ukus. Dakle, tek stupanjem u društvo, čovek je sposoban da dalje razvija svoje prirodne talente i ostvari svoj moralni progres, što je moguće tek ako bude prosvećen (samostalno upotrebljavanje razuma da bismo kontrolisali svoju sudbinu). Razlozi nastanka društvenog ugovora su upravo u tome da se treba prevladati tenzija u situaciji nedruštvene društvenosti u prirodnom stanju, zatim da bi se razvili talenti i postigla prosvećenost kada čovečanstvo u javnoj upotrebi uma (preko zakona i javnog mnjenja) upravlja sopstvenom sudbinom (=ustavna republika). Opravdanje države Kant povezuje sa opravdanjem zaštite ljudskih osnovnih prava koja su urođena - sloboda i jednakost. Po ovome, svaki čovek je na osnovu čoveštva slobodan i jednak i vlastiti gospodar. Iz slobode kao vrhovnog zakona Kant izvodi načelo pravde po kojoj je pravedno ono delo koje kao produkt samovolje može stajati zajedno sa slobodom svakoga po opštem zakonu. Načelo opšteg zakona je onda: "Delaj spolja tako da slobodna upotreba tvoje samovolje može da postoji zajedno sa slobodom svakoga po nekom opštem zakonu, s tim da takav zakon ne treba predstaviti kao pobudu radnje.". U ovom smislu, prinuda je i opravdana, jer sprečava moguće prepreke slobodi, odnosno prepreku sprovođenju privatnog prava. Država je stoga "sjedinjavanje mnoštva ljudi pod pravnim zakonima", gde je pravno stanje regulisano zakonima koji moraju a priori biti načela praktičnog uma. "Delaj spolja..." - ljudi su u međusobnom odnosu spolja, tako da to pravo reguliše samo te odnose i posledice te spoljašnje delatnosti. "Unutrašnje" potpada pod regulaciju kategoričkog imperativa (maksime ili pobude). U tom smislu, zakon je aprioran i univerzalan, jer ne zavisi od empirijskih okolnosti, i mora obezbediti formalnu usklađenost spoljašnje slobode neke osobe sa istom takvom slobodom drugih ljudi - preciziranje uslova međusobnog postupanja između individua. Međusobna saglasnost na prinudu koja je u skladu sa slobodom svih kao racionalnih ličnosti izvor je legitimiteta državne prinude, pa je prinuda onda konstitutivni deo pojma prava. Međutim, država nema pravo da primeni prinudu kod nametanja etičkih, religioznih vrednosti ili slobodnog izražavanja stavova bez obzira ako nisu po ukusu suverene vlasti, jer je to sfera individue i spada pod kategorički imperativ. Maksime delanja su izvan domena države i prava sve dok su spoljašnje posledice u skladu sa opštim zakonom prava. Opravdanje države ne može biti onda vezano ni za blagostanje ili sreću, jer je bi država onda bila paternalistička i mešala bi se u sferu privatne slobode, te bi narušila autonomiju građana, što je po Kantu nedopustivo. Svrha države je dakle zaštita sloboda individua kao autonomnih i nezavisnih ljudi koji postižu svoje ciljeve do mere koja je kompatibilna sa sličnom slobodom drugih - ovo je opravdanje države, ali i njeno ograničenje delovanja. Autonomna osoba je po Kantu ona koja je slobodna, nezavisna, sopstveni gospodar i mora imati neko vlasništvo koje donosi prihode (žene i deca ne). Pravo na svojinu nije deo prirodnog prava, jer je to socijalna kategorija - polaganje prava na posedovanje neke stvari ograničava druge u pogledu korišćenja te stvari. Pošto se legitimitet države temelji na principu prava kao principu a priori, onda stupanje u građansko društvo nije opcija, već nužnost koju nalaže praktični um, pa je i saglasnost oko toga samo hipotetička, ali ima svoj praktički realitet - da obaveže svakog zakonodavca da daje zakone koji proizilaze iz ujedinjene volje čitavog naroda i da od svakog ko želi da bude građanin zahteva da se usaglasi sa takvom voljom. Biti moralan je i nemoguće van političkog poretka, pa je dužnost poštovanja države i konstitutivni deo moraliteta osoba koje sebe vide slobodnima i jednakima u društvu, odnosno, ova dužnost je a priori. Kada vladar nije u stanju da obezbedi zaštitu spoljašnje slobode u poretku, on nema pravo na vlast, ali ni narod nema pravo na pobunu - promenu može izvršiti jedino suveren putem reforme, a ne narod pomoću revolucije. Kant pruža 4 argumenta protiv revolucije: 1. (ne)sreća ne može biti povod za pobunu, jer je to kontigentna i promenljiva kategorija i ne može predstavljati osnov opšteg i univerzalnog zakona 2. niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari ( a to bi bio narod u revoluciji) 3. ustav koji bi garantovao pravo na legalnu pobunu protiv najvišeg autoriteta čiju suverenost i konstituiše bi bio u paradoksu sa samim sobom 4. pravo na pobunu ne može da se opravda ni pozivanjem na sadržinu izvornog društvenog ugovora, jer se u tom ugovoru ljudi ne bi saglasili sa pravom na pobunu, jer bi to bilo nemoguće sprovesti u praksi Naposletku, revolucionarni akti uvek podrazumevaju određene maksime, što opet nije sfera opšteg zakona, već kategoričkog imperativa. Mada, Kant na par mesta sebi i protivreči navodeći da ljudi ne treba da ustupaju pred zlom, već da mu se odvažno suprotstave. ETIKA: U okviru Kantovog stanovišta imati volju znači imati moć da se postupa u skladu s principima. Samo umna bića imaju volju. Međutim, Kant govori o dobroj volji. Kada je reč o dobroj volji, Kant navodi nekoliko sledećih stavova:
Pomoću svih ovih stavova, Kant zastupa tezu o apsolutnoj vrednosti dobre volje. On je, međutim, svestan da mnogima takva teza može delovati neuverljivo. Zato nudi sledeći argument na osnovu kojeg pokušava da pokaže da je upravo dobra volja prava svrha naše prirode. Kod svih bića koja su podešena za život na svrhovit način (tj. u svim organizmima) svaki organ obavlja samo onu svrhu za koju je najprikladniji. Kant primećuje da nam je priroda dodelila um kamo moć koja treba da utiče na našu volju. Um proizvodi volju koja je dobra po sebi. Isto tako, um nije pogodan da postigne takvu svrhu kao što je sreća (tu svrhu bi mnogo bolje postigao neki prirodni instinkt). Prema tome, prava svrha naše prirode je postizanje volje koja je dobra po sebi, a ne postizanje sreće. Međutim, kakva je to konkretno dobra volja? Kant precizno kaže da je reč o volji koja je determinirana (tj. određena) na osnovu predstave zakona samog po sebi – tj. zakona iz kojeg je isključen svaki sadržinski element (ili svaka osobina predmeta volje). Ovo je u bliskoj vezi sa autonomijom volje. Autonomija volje je ona osobina volje na osnovu koje volja samoj sebi postavlja zakon nezavisno od svke osobine predmeta htenja. Međutim, ona volja koja je determinirana (tj. određena) na osnovu predstave zakona iz kojeg su isključeni svi empirijski elementi jeste dobra volja. Drugim rečima, autonomija volje je ona osobina volje na osnovu koje volja može da bude dobra.1 Takođe, pojam dužnosti sadrži u sebi pojam dobre volje. Zbog toga Kant analizira pojam dužnosti kako bi postalo jasnije šta je to dobra volja.2 Dužnost: Kant dužnost određuje kao nužnost jedne radnje iz poštovanja prema zakonu. To je zvanična definicija i ključni pojam u ovoj definiciji je „poštovanje“. To je ujedno pojam koji nije lako definisati. Za Kanta samo čist zakon može biti predmet poštovanja. Taj čist zakon je zakon iz kojeg je isključen svaki predmet volje. Dakle, zakon u okviru kojeg nema nikakvog sadržaja. Isto tako, to je zakon koji propisujemo sami sebi. Sa druge strane, budući da smo nesavršena umna bića, nas taj zakon ipak prinuđuje na poslušnost i tako nosi izvestan element straha. Međutim, budući da sami sebi propisujemo ovaj zakon, ona nosi i izvesnu dozu privlačnosti. Ta kompleksna kombinacija straha i privlačnosti (naklonosti) koju osećamo prema zakonu jeste poštovanje. Sve dužnosti se dele na osnovu dva principa podele: na dužnosti prema sebi i prema drugima i na savršene i nesavršene dužnosti. Na taj način dobijamo sledeće dužnosti: savršene dužnosti prema sebi (npr. dužnost koja zabranjuje samoubistvo), savršene dužnosti prema drugima (npr. dužnosti koja zabranjuje laganje). Nesavršene dužnosti prema sebi (npr. dužnosti koja mi nalaže razvijanje vlastitih talenata i sposobnosti) i nesavršene dužnosti prema drugima (npr. dužnost koja mi nalaže da pomognem drugima u neprilici). Očigledna razlika među ovim dužnostima je da savršene zabranjuju, dok nesavršene nalažu postupanje. Razlika između savršenih i nesavršenih dužnosti se izvodi na osnovu logičke i praktične univerzalizacije. Ukoliko možemo da zamislimo da maksima bude univerzalizovana (tj. da bude univerzalni zakon), onda to znači da prolazi test logičke univerzalizacije. Univerzalizacija te maksime ne sadrži nikakvu protivrečnost. Ukoliko je maksima prošla test logičke univerzalizacije, moguće je zapitati se da li možemo hteti da ova maksima bude univerzalni zakon. Ukoliko možemo hteti, onda ove maksime prolaze i test praktične univerzalizacije. Maksime postupaka koji su suprotni našim savršenim dužnostima ne prolaze čak ni test logičke univerzalizacije (čak se ni ne mogu zamisliti kao univerzalni zakoni). Sa druge strane, maksime postupaka koji su suprotni našim nesavršenim dužnostima prolaze test logičke univerzalizacije (mogu se zamisliti kao univerzalni zakoni), ali su takve da niko ne bi mogao hteti da ove maksime postanu univerzalni moralni zakon. Maksime i moralni zakon: Kada je reč o moralnom zakonu kod Kanta, to je kategorički imperativ, koji glasi: „Postupaj samo prema onoj maksimi, za koju istovremeno možeš hteti da postane sveopšti zakon“. Kako bi se bolje objasnila razlika između maksima i moralnog zakona, treba navesti nekoliko seledećih objašnjenja. Pre svega, u okviru Kantovog stanovišta imati volju znači imati moć da se postupa u skladu s principima. Samo umna bića imaju volju. Prema tome, volja je moć da se na osnovu principa odlućimo na postupak. Na osnovu toga, svaki postupak umnog bića mora imati princip. Principi mogu biti subjektivni (to su maksime) ili objektivni. Maksima je subjektivni princip htenja: slobodno rečeno, to je princip na osnovu kojeg se određena individua određuje na radnju. Objektivni princip je onaj princip prema kojem bi svaki racionalni delatnik nužno postupao ako bi um imao punu kontrolu nad njegovim strastima. Kod bića koje bi se sastojalo samo iz umne prirode, objektivni princip bi bio nužan: takvo biće ne bi bilo prinuđeno moralnim zakonom i za takvo biće ne bi postojali imperativi. Za nesavršena umna bića (koja pored umne prirode imaju i određene strasti) objektivni princip prinuđuje volju i predstavlja zapovest. Formula te zapovesti je imperativ. Imperativi se izražavaju rečima „Ja treba“. U tom smislu, imperativi su objektivni principi posmatrani kao prinuđujući. Postoje dve vrste imperativa: hipotetički i kategorički. Hipotetički imperativ nalaže radnju koja je dobra kao sredstvo za neki cilj; on glasi: „Treba da uradim to-i-to, ako hoću da postignem ovo-i-ovo“ Kategorički imperativ nalaže radnju bezuslovno (tj. kategorički), on nalaže radnju koja je dobra po sebi. Kategorički imperativ isključuje uticaj svakog interesa. Kategorički imperativ glasi: „Treba da uradim to-i-to“ (nema nikakvog daljeg specifikovanja nekog cilja). U tom smislu je kategorički imperativ bezuslovan: nema cilja koji bi uslovoljavao volju i predstavljao joj uslov na osnovu kojeg bi se ona određivala.
Kada je reč o najvišem moralnom zakonu kod Kanta, to je kategorički imperativ, koji glasi: „Postupaj samo prema onoj maksimi, za koju istovremeno možeš hteti da postane sveopšti zakon“. Kako bi se bolje objasnila priroda ovog moralnog zakona, treba navesti nekoliko sledećih objašnjenja: Šta su maksime? Šta je moralni zakon? Koja je razlika između kategoričkih i hipotetičkih imperativa? U čemu se sastoji priroda Kantovog najvišeg moralnog zakona? Pre svega, u okviru Kantovog stanovišta imati volju znači imati moć da se postupa u skladu s principima. Samo umna bića imaju volju. Prema tome, volja je moć da se na osnovu principa odlućimo na postupak. Na osnovu toga, svaki postupak umnog bića mora imati princip. Principi mogu biti subjektivni (to su maksime) ili objektivni. Maksima je subjektivni princip htenja: slobodno rečeno, to je princip na osnovu kojeg se određena individua određuje na radnju. Objektivni princip je onaj princip prema kojem bi svaki racionalni delatnik nužno postupao ako bi um imao punu kontrolu nad njegovim strastima. Kod bića koje bi se sastojalo samo iz umne prirode, objektivni princip bi bio nužan: takvo biće ne bi bilo prinuđeno moralnim zakonom i za takvo biće ne bi postojali imperativi. Za nesavršena umna bića (koja pored umne prirode imaju i određene strasti) objektivni princip prinuđuje volju i predstavlja zapovest. Formula te zapovesti je imperativ. Imperativi se izražavaju rečima „Ja treba“. U tom smislu, imperativi su objektivni principi posmatrani kao prinuđujući. Postoje dve vrste imperativa: hipotetički i kategorički. Hipotetički imperativ nalaže radnju koja je dobra kao sredstvo za neki cilj; on glasi: „Treba da uradim to-i-to, ako hoću da postignem ovo-i-ovo“ Kategorički imperativ nalaže radnju bezuslovno (tj. kategorički), on nalaže radnju koja je dobra po sebi. Kategorički imperativ isključuje uticaj svakog interesa. Kategorički imperativ glasi: „Treba da uradim to-i-to“ (nema nikakvog daljeg specifikovanja nekog cilja). U tom smislu je kategorički imperativ bezuslovan: nema cilja koji bi uslovoljavao volju i predstavljao joj uslov na osnovu kojeg bi se ona određivala. Za Kanta kategorički imperativ predstavlja fundamentalni moralni kriterijum. Moralni kriterijum je standard na osnovu kojeg se procenjuje moralna ispravnost naših postupaka. Kant želi da formuliše moralni zakon (tj. kriterijum moralne procene) koji bi bio univerzalan; tj. koji bi važio ne samo za sva ljudska bića, već i za sva bića koja poseduju um. Upravo zato se moralni zakon ne može izvesti iz iskustva: moralni zakon koji bi bio izveden iz iskustva bi mogao da ima samo generalno ali ne i nužno važenje. Iz tog razloga, kod Kanta su svi empirijski elementi isključeni iz ovog moralnog kriterijuma. Za Kanta samo forma zakona kao takvog (tj. zakonitost kao takva iz koje su svi sadržinski elementi isključeni) može da predstavlja osnovu za opredeljenje volje. Upravo tako određen (formalni) moralni princip može da bude univerzalan. Ova odlika Kantovog moralnog zakona se zove formalizam. Kategorički imperativ je samo jedan i može da postoji samo jedan kategorički imperativ: to je jedan jedini moralni zakon, iako postoji nekoliko različitih formulacija (postoje različite podele, ali se standardno smatra da postoji pet formulacija). Formula opšteg zakona (formula 1): Postupaj samo prema onoj maksimi za koju istovremeno možeš hteti da postane opšti zakon.
Formula prirodnog zakona (formula 1a): Postupaj tako da maksima tvog delovanja tvojom voljom treba da postane opšti prirodni zakon.
Formula svrhe po sebi (formula 2): Postupaj tako da čoveštvo kako u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog uzimaš uvek i kao cilj a nikada samo kao sredstvo.
Formula autonomije (formula 3): Postupaj tako da tvoja volja na osnovu svoje maksime istovremeno samu sebe posmatra kao opštezakonodavnu.
Formula carstva svrha (formula 3a): Postupaj tako kao da ćeš pomoću tvojih maksima uvek biti zakonodavni član opšteg carstva svrha. Ova formula proizlazi direktno iz formule autonomije: umna bića koja sama sebi propisuju univerzalni zakon jesu tzv. svrhe po sebi. Ta bića čine jedno carstvo svrha. Svako umno biće pripada carstvu svrha kao njegov član. Zlatno pravilo: Pre nego što se pokaže razlika između kategoričkog imperativa i zlatnog pravila, pogledajmo kako glase njihove definicije. Kategorički imperativ glasi: „Postupaj samo prema onoj maksimi, za koju istovremeno možeš hteti da postane sveopšti zakon“. Zlatno pravilo ima dve varijante: pozitivnu i negativnu. Pozitivna glasi: „Čini drugima ono što želiš da oni tebi čine“. Negativna glasi: „Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine“. Pozitivna varijanta je problematičnija jer, za razliku od negativne, nalaže postupanje. Negativna varijanta zabranjuje. Iako deluje da ova razlika nema neki značaj, ta razlika je od velike moralne relevancije. Pozitivna varijanta zlatnog pravila bi nalagala mazohisti (čoveku koji želi da mu neko nanosi bol) da postane sadista. Negativna varijanta zlatnog pravila nema ovakve posledice. Ukoliko se dobro shvati priroda Kantovog kategoričkog imperativa, onda postaje sasvim jasno da kategorički imperativ ne može da bude isto što i zlatno pravilo. Evo u čemu je suštinska razlika:
Legalitet/moralitet i autonomija/heteronomija: Kada je reč o razlici između legaliteta i moraliteta, ona se sastoji u sledećem. Slaganje jedne radnje sa zakonom dužnosti je legalitet; slaganje maksime te radnje sa zakonom je moralitet. Preciznije rečeno, princip legaliteta samo zahteva da se postupa shodno dužnosti (tj. u skladu s njom). Princip moraliteta zahteva da se postupa iz dužnosti.3 Dakle, ukoliko delatnik postupa onako kako traži moralni zakon, tada je njegova radnja u skladu sa principom legaliteta. Ukoliko se maksima njegovog postupanja slaže sa moralnim zakonom, onda on postupa moralno (tj. tada njegov postupak ima moralnu vrednost). Prema tome, ono što je u skladu s principom legaliteta, ne mora biti u skladu s principom moraliteta: princip moraliteta je strožiji. Ova razlika između legaliteta i moraliteta je naročito važna u pogledu načina na koji procenjujemo vlastite i tuđe postupke. Naime, kad su drugi u pitanju, dovoljno je da njihovi postupci zadovoljavaju princip legaliteta. To znači da mi ne smemo ulaziti u sumnjičavo ispitivanje njegovih motiva, nego se moramo zadovoljiti time da on zadovoljava slovo zakona. Princip moraliteta mogu primeniti samo na sebe. Autonomija volje je ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi nezavisno od svake osobine predmeta volje. Drugim rečima, volja postavlja zakon samoj sebi apstrahujući od svake osobine predmeta htenja; tj. donosi taj zakon nezavisno od tih osobina. Kant je vrlo jasan da princip autonomije prema kojem volja treba da postavlja zakon samoj sebi predstavlja princip morala. Tačnije, princip moralnosti je kategorički imperativ, a kategorički imperativ ne nalaže ništa drugo do upravo autonomiju volje. Na taj način, autonomija volje leži u osnovi moralnosti.4 Ukoliko volja traži zakon svog opredeljenja u bilo čemu drugom, a ne u samoj sebi, onda iz toga proizlazi heteronomija. Heteronomija znači da zakon volje proizlazi iz nečeg drugog (to je bukvalan prevod reči „heteronomija“ – drugi vlada ili postavlja zakon). Sloboda: Kant objašnjava volju kao jednu vrstu kauzaliteta umnih bića, a sloboda predstavlja onu osobinu tog kauzaliteta po kojoj on može da funkcioniše nezavisno od stranih uzroka koji ga determiniraju. Sa druge strane, prirodna nužnost je osobina kauzaliteta svih bezumnih bića po kojoj njihovo postupanje u potpunosti određuje uticaj stranih uzroka. Navedeno objašnjenje slobode je negativno. Pozitivan pojam slobode je vezan za pojam zakona. Sloboda je određena kao osobina kauzaliteta umnih bića. Prema Kantu je svaki kauzalitet povezan sa pojmom zakona (misli se na zakon uzroka i posledice). Sloboda volje je isto što i autonomija; tj. osobina volje na osnovu koje je ona zakon samoj sebi. Autonomija volje je ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi nezavisno od svake osobine predmeta volje. Drugim rečima, volja postavlja zakon samoj sebi apstrahujući od svake osobine predmeta htenja; tj. donosi taj zakon nezavisno od tih osobina. Kant je vrlo jasan da princip autonomije prema kojem volja treba da postavlja zakon samoj sebi predstavlja princip morala. Tačnije, princip moralnosti je kategorički imperativ, a kategorički imperativ ne nalaže ništa drugo do upravo autonomiju volje. Na taj način, autonomija volje leži u osnovi moralnosti.5 Kada je reč o odnosu praktične i transcendetalne slobode Kant smatra da su ljudi umna bića i da imaju moć da donose odluke, a za svaku odluku postoji razlog. To je praktična sloboda. Kant definiše transcendetalnu slobodu kao apsolutni spontanitet uzroka koji sam sobom započinje jedan niz pojava koji teče prirodnim zakonima. Kada tvrdi da su ljudi transcendentalno slobodni, Kant pod time podrazumeva da oni ne podležu isključivo fizičkim zakonima, već i kauzalitetu na osnovu slobode. Transcendetalna sloboda je uslov mogućnosti praktične slobode. Međutim, kako bi uspeo da pokaže na koji način transcendentalna sloboda uslov mogućnosti praktične, Kant mora da pokaže da je transcendetalna sloboda koegzistentna sa determinizmom fizičkih zakona. Ovo Kant radi u kritičkom razrešenju treće antinomije.
Praktična moć rasuđivanja ima izvesnu prednost u odnosu na teorijsku moć rasuđivanja. Reč je o tome da ako se u teorijskoj moći rasuđivanja um usudi da apstrahuje od iskustvenih zakona i čulnog opažaja, ona zapada u protivrečnosti sa samim sobom. Zapravo, apstrahovanje od čulnog opažaja dovodi do glavnog problema sa kojim se suočava Kantova teorijska filozofija. Međutim, u slučaju praktične moći rasuđivanja stvari stoje sasvim suprotno. Praktična moć rasuđivanja počinje da se pokazuje potpuno korisnom upravo kada obični razum isključi iz praktičnih zakona sve čulne pobude. Ako pogledamo objašnjenje autonomije volje, videćemo da isključenje svih čulnih pobuda zauzima ključno mesto. Autonomija volje je ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi nezavisno od svake osobine predmeta volje. Drugim rečima, volja postavlja zakon samoj sebi apstrahujući od svake osobine predmeta htenja; tj. donosi taj zakon nezavisno od tih osobina. Isto tako, objašnjenje dobre volje podrazumeva isključenje svih čulnih pobuda. Kant precizno kaže da je reč o volji koja je determinirana (tj. određena) na osnovu predstave zakona samog po sebi – tj. zakona iz kojeg je isključen svaki sadržinski element (ili svaka osobina predmeta volje). Jednom rečju, u okviru Kantove etike isključenje svih empirijskih elemenata ima izuzetan značaj. Međutim, ovo isključenje ujedno znači da um neopozivo nalaže moralne propise i da pri tome potpuno eliminiše sklonosti. Upravo se iz tog razloga u ljudima razvija težnja da nekako usklade moralni zakon sa svojim željama i sklonostima. Ova težnja se razvija u dijalektiku koja se uspešno razrešava samo pomoću kritike praktičnog uma. Prema tome, praktični um zaista ima izvestan primat u odnosu na teorijski, ali se sa svoje strane suočava sa problemom koji treba da reši kritika praktičnog uma. PROSVEĆENOST Kant navodi da je prosvećenost izlazak čoveka iz samoiskrivljene nezrelosti, pri čemu je nezrelost nesposobnost čoveka da se samostalno služi vlastitim razumom, a samoiskrivljenje ne znači „izostanak“ razuma, već čovekova lenjost i strah da ga upotrebljava. Naime, ljudi su uljuljkani u sopstvenu nesamostalnost, jer je tako bezbednije. Stoga, Kant navodi da razne forme i pravila koja su propisana jesu pre zloupotreba, nego upotreba razuma – okovi nezrelosti. Načelo prosvećenosti bi onda glasilo: budi hrabar da se služiš sopstvenim razumom. Situacije koje nisu pogodne po čoveka su one u kojima on ne misli, već dela prema onome što mu se kaže. Najeksplicitniji poziv na sopstveno mišljenje se primećuje u religiji, gde ljudima treba dati slobodu da sami iznađu odgovore, služeći se razumom. O svom vremenu, Kant kaže da nije prosvećeno vreme, ali je vreme prosvećenosti, jer postoje naznake i mogućnosti ljudskog osamostaljenja, s tim da konačni cilj tek treba postići. KANTOVA IDEJA ISTORIJE U svojim „Nagađanjima o početku istorije“ Kant navodi 4 ključna momenta koji označavaju čovekovo odmetanje od prirode i početak upotrebe razuma. Prvi momenat je upotreba uma u ishrani, upoređujući hranu čulima, vodeći se analogijom da bi i nešto drugo moglo biti jestivo. Ovde čovek shvata da može da bira, za razliku od životinja. Drugi momenat je upotreba uma u polnosti, tako što čovek shvata da svoj polni nagon može da jača u odsustvu predmeta svog nagona. Ovo dokazuje da nagonima u krajnjoj instanci upravlja um, jer je predmet nagona u odsustvu. Ovde je čovek shvatio da može da upravlja svojom čulnošću. U trećoj fazi je čovek već sposoban a predviđa buduće događaje i otkriva svoju smrtnost, dok u četvrtoj fazi shvata da je on sam svrha prirode, dok sva druga bića predstavljaju samo sredstva. Sa ova 4 koraka, čovek istupa na tlo slobode. Sam tok istorije Kant izlaže u spisu „Ideja opšte istorije“, u 9 teza:
Prirodna dispozicija dostiže svoje ostvarenje u osnivanju federacije država. VEČNI MIR Kantova koncepcija večnog mira se sastoji od 6 preliminarnih i 3 definitivna člana, tako da preliminarni treba da uklone uzroke potencijalnih ratova i pripreme teren za mir, dok definitivni uspostavljaju i održavaju mir. Ovde se ne radi o primirju ili trenutnom miru, već večnom. Preliminarni članovi:
Članovi 1, 5 i 6 zahtevaju hitno i momentalno izvršenje, dok ostali mogu postepeno. Definitivni članovi:
U odeljku „Garancija večnog mira“, Kant navodi kako se priroda pobrinula da večni mir bude postignut, jer je najpre omogućila ljudima da mogu živeti na svim delovima zemlje, zatim ih je stalnim pretnjama i neprijateljstvom rasterala u zabačenije delove sveta, da bi ih na kraju primorala preko pretnje rata da stupe u zakonske odnose. ŠOPENHAUER- VOLJA Kod Šopenhauera postoji način da se razlikuju stvari onakve kakve nam se pojavljuju i onakve kakve su same po sebi. On smatra da su čovjek, kao i svijet oko njega manifestacija nečega što je istovremeno i unutrašnji i svrhoviti princip svjeta. Taj princip je volja i ona omogućava organizaciju različitih elemenata u prirodi i u isto vrijeme potpuno saznanje te organizacije. Čovjek je kod Šopenhauera integrisan u svijet oko sebe i njegovo saznanje tog svijeta je unutrašnje. Ako postavimo stvari ovako, tj. saznanje o cjelini prirode i krajnjim principima njenog jedinstva, vidimo da ono nije kako je Kant mislio samo regulativno, već je i istinsko saznanje toga šta je čovjek, šta je svijet oko njega i kakva je priroda onoga što leži u osnovi i jednog i drugog. Šopenhauer, dakle, traži pravo značenje opažajne predstave, tj. svijeta oko nas. Na samom početku istraživanja zaključuje da do istinskog saznanja suštine stvari ne možemo doći spoljašnjim istraživanjem. Matematika nam samo daje znanje o onim predstavama koje ispunjavaju vrijeme i prostor , tj. govoriće nam samo o matematičkim veličinama, koje su relativne i stoga nam neće dati saznanje koje mi tražimo. Zadatak fizike i hemije se završava kada nam objasne nastanak nekog drugog oblika materije, tj. kada nam definišu uzročno posledične odnose. Pokazuju nam da postoji taj neki zakon prirode po kome se odvijaju određeni procesi u prirodi, ali time se ne otkriva unutrašnja suština fenomena., već nudi samo popisivanje tih sila, tj. prirodnih sila po kojima se odvijaju mehaničke radnje u prirodi, potvrđuje njihovo nužno i pravilno pojavljivanje pod okvirom prirodnog zakona i to je to. ( Ovdje inače treba fizika i da se zaustavi, smatra Šopi zato što je velika greška fizičara to što pokušavaju da od najopštijih sila, poput gravitacije npr., objasne one sile koje djeluju rijeđe i pod drugačijim okolnostima. Kao i da objasne uz pomoć ovih sila ljudski ili životinjski organizam. Ne možemo sa nečim što nam je ionako nepoznato da objašnjavamo druge stvari, čemu to vodi. Zbog svega ovoga, Šopi smatra da u istraživanju, tj. na putu pronalaženja suštine trebamo poći od onoga što nam je neposredno, od onoga što najpotpunije znamo kako bismo razumjeli i ono najskrivenije u prirodi. Znači, krećemo od nas samih, tj. od saznaja našeg sopstvenog tijela. Šta je to objektivacija volje? Kako mi saznajemo tu volju i šta je ona uopšte? Objektivaciju volje predstavlja naše sopstveno tijelo, kao i sve ostale stvari u prirodi. Kako to objašnjava Šopenhauer, nama je sopstveno tijelo dato dvojako: kao predstava u razboritom opažanju koja je potčinjena zakonom kauzaliteta ( te se stoga ne razlikuje od svih ostalih objekata u prirodi) i kao volje. Radnje našeg tijela su nam poznate isto kao i promjene svakog drugog objekta. Zakoni koji važe za druge objekte, važe i za naše tijelo. Međutim, očigledno je da nam radnje i pokreti našeg tijela nisu nerazumljive i strane kao promjene svih drugih objekata. Zašto? Pa, upravo zato što uz pomoć volje imamo dalji uvid u suštinu pojave i radnji nešeg tijela. Kako izgleda ta objektivacija kroz naše tijelo? Pa, svaki pokret našeg tijela je neizostavno i voljni čin. Taj voljni čin i pokret našeg tijela nisu dva različita objektivno saznata stanja koja povezuje kauzalitet, već su jedno te isto, samo što su nam dati na dva različita načina: neposredno i u opažanju. Pokreti našeg tijela su u opažanje prenesen voljni čin. Međutim, postoji mjesto i gdje se razlikuju, a to je jedino u refleksiji.Voljna odluka se od voljnog akta razlikuje zato što se voljne odluke odnose na budućnost i predstavljaju puka nagađanja uma, dok se samo izvođenje, tj. voljnim aktom dokazuje to što u umu apstraktno postoji. Kada se ispolje u stvarnosti, htjenje i voljni čin, onda su oni jedno. Znači, prema ovome volja je apriorno saznanje tijela, a tijelo je aposteriori saznanje volje. Svaki neposreni i pravi akt volje je odmah i neposredno tjelesni akt, kao što je i svaki uticaj na tijelo odmah i neposredni uticaj na volju ( misli se na zadovoljstvo i bol, npr. Određeni uticaj će nam izazvati bol ukoliko protivreči volji, ali ako je u skladu sa njom onda ćemo osjetiti zadovoljstvo. S' tim što treba napomenuti da bol i zadovoljstvo nisu predstave, već samo podražaji). Jasno je, dakle, kako saznajemo volju. Naše tijelo je ulov saznanja volje, samo što volju naravno ne saznajemo u njenoj suštini, već samo u pojedinačnim aktima, tj. volju saznajemo u vremenu koje je forma pojavljivanja našeg tijela i svih drugih objekata. ZBOG VOLJE MI SAZNAJEMO NAŠE TIJELO ONAKVIM KAKVO PO SEBI JESTE. Saznavalački subjekt je individum upravo zbog tog posebnog odnosa prema jednom i istom tijelu koje, posmatrano van tog odnosa, za njega nije ništa drugo do predstava, jednaka svim drugim predstavama E, sad.. Shopi se pita, kako mi možemo onda spoznati suštinu objekata van nas, da li su onda i oni, posmatrani kao puke predstave, kao što je i naše tijelo, takođe pojave volje? Apsolutno jesu i smtara da je za ludnicu svako ko misli suprotno. haha :D S' obzirom na ovo možemo shvatiti koja je osnovna i glavna poenta ove Šopijeve priče: naše tijelo je ključ za saznanje svih ostalih objekata, svake prirodne pojave, iako nam se ona ne pojavljuje dvojako kao i naše tijelo, ali mi ćemo u analogiji sa našim tijelom suditi i pretpostaviti da su oni baš kao i Yüklə 155,62 Kb. Dostları ilə paylaş:
|