Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
120 
 
Za doru~kom, Estraven re~e: "R|avo si spavao." 
 
"Otkud zna{?" On je spavao ~vrstim snom, gotovo se ne pomeraju}i, ~ak ni kad 
sam izlazio iz {atora. 
 
Ponovo me je prostrelio onim svojim pogledom. "[ta ti je?" 
 "Proliv." 
 
On zatrepta i re~e ljutito: "To je od mesa." 
 "Pretpostavljam." 
 
"Moja gre{ka. Tebalo je..." 
 
"Sve je u redu." 
 
"Mo`e{ li da putuje{?" 
 "Mogu." 
 
Ki{a nije prestajala da lije. Zapadni vetar sa mora nije dozvolio da temperatura 
padne ispod tridesetog podeoka, ~ak i ovde, na visini od tri hiljade ili ~ak ~etiri hiljade 
stopa. Nikada nismo videli dalje od ~etvrt milje kroz sivu maglu i masivnu ki{nu zavesu. 
Nijednom nisam podigao pogled da osmotrim strmine koje su se uznosile pred nama: 
ni{ta se nije moglo videti osim ki{e koja je lila. Kretali smo se pomo}u busole, dr`e}i se 
severnog pravca u onoj meri u kojoj su nam to dopu{tali useci i kosine velikih obronaka. 
 
Gle~er se nekada prostirao preko ovih planinskih padina; tokom stotina hiljada 
godina led se naizmenice {irio i povla~io severom. Postojali su tragovi urezani du` 
granitnih strmina, duga~ki i pravi, kao da su use~eni nekim ogromnim dletom. Ponekad 
smo mogli da vu~emo sanke tim usecima kao da ih vu~emo ravnim drumom. 
 
Najvi{e mi je odgovaralo da vu~em sanke; mogao sam da se oslonim o ham, a 
rad me je grejao. Kada smo oko podneva zastali da ne{to pojedemo, bilo mi je muka i 
hladno i nisam mogao ni{ta da okusim. Zatim smo nastavili uspinjanje. Ki{a je lila, lila, 
lila. Estraven nas je kona~no zaustavio ispod velikog ispusta koji je pravila jedna crna 
stena, negde sredinom popodneva. Uspeo je da postavi {ator gotovo pre no {to sam se ja 
ispregao iz hama. Nalo`io mi je, gotovo zapovedni~kim glasom, da smesta u|em unutra i 
legnem. 
 
"Dobro mi je", rekoh. 
 
"Nije ti dobro", re~e on. "Ulazi." 
 
Poslu{ao sam, ali me je pogodio njegov ton. Kada je u{ao u {ator, nose}i stvari 
koje }e nam biti potrebne preko no}i, podigao sam se da bih zgotovio ve~eru, zato {to je 
na mene bio red. On mi je ponovo kazao onim istim bespogovornim tonom da se ne 
di`em. 
 
"Ne mora{ mi nare|ivati", rekoh. 
 
"Izvini", re~e on bez mnogo uvi|avnosti, ne okrenuv{i se. 
 "Nisam 
bolestan, 
zna{." 
 
"Ne, ne znam. Ako mi to sam iskreno ne ka`e{, mora}u da se dr`im onoga {to 
mi govori tvoj izgled. Jo{ nisi povratio snagu, a putovanje je bilo naporno. Ne mogu da 
odredim gde su tvoje granice izdr`ljivosti." 
 
"Ja }u ti sam re}i kada stignem do njih." 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
121 
 
Njegov za{titni~ki, pokroviteljski stav me je razljutio. Bio je za glavu ni`i od 
mene, gra|en pre kao `ena nego kao mu{karac, vi{e debeo nego mr{av; kada bismo vukli 
skupa, morao sam da skra}ujem korak prema njegovom, da sapinjem vlastitu snagu kako 
ga ne bih prevukao: pastuv u istoj zapregi sa mazgom... 
 
"Dakle, vi{e nisi bolestan?" 
 
"Nisam. Razume se, umoran sam. Kao i ti." 
 
"I te kako", re~e on. "Brinuo sam se za tebe. ^eka nas jo{ dug put." 
 
Nije imao nameru da se postavi pokroviteljski. Mislio je da sam bolestan, a oni 
koji su bolesni primaju nare|enja. Bio je iskren i o~ekivao je da mu uzvratim 
odgovaraju}om iskreno{}u, za {ta ja mo`da nisam bio kadar. On, uostalom, nije 
raspolagao merilima mu`evnosti, mu{kosti, kojima bi samo opteretio vlastiti ponos. 
 
Sa druge strane, ako je on ve} mogao sasvim da odbaci merila svog {ifgretora, 
{to sam razabrao da je u~inio u opho|enju sa mnom, mo`da sam i ja zauzvrat mogao da 
se odreknem nekih odve} takma~kih crta sopstvenog mu{kog samopo{tovanja, koje je on 
jama~no isto tako malo shvatao kao i ja njegov {ifgretor... 
 
"Koliko smo danas prevalili?" 
 
On se osvrnu i osmehnu se kraji~kom usne, blago. "[est milja", re~e. 
 
Sutradan, pre{li smo sedam milja, prekosutra dvanaest, a naksutra smo kona~no 
izi{li iz ki{e, iz oblaka i izvan podru~ja ljudskog roda. Bio je to deveti dan na{eg 
putovanja. Nalazili smo se ve} na pet ili {est hiljada stopa nadmorske visine, na jednoj 
visokoj visoravni punoj svedo~anstava o skora{njem obrazovanju planina i vulkanskim 
aktivnostima; stigli smo do Plamenih bregova Sembensijenskog venca. Visoravan se 
postepeno su`avala u dolinu, a dolina u prolaz izme|u duga~kih grebenova. Kako smo se 
pribli`avali kraju tog prolaza, ki{ni oblaci sve vi{e su se prore|ivali i cepali u provedrice. 
Hladan severni vetar kona~no ih je sasvim raspr{io, skinuv{i tako koprenu sa visova 
povrh grebena levo i desno od nas - bazalt i sneg, pro{arani i krpe`asti prepleti crnog i 
belog, blistavi pod iznenadnim suncem spram zasenjuju}eg neba. Ispred nas, isti veliki 
zamasi vetra obznanjivali su pogledu i otkrivali vijugave doline, pune leda i stena, 
stotinama stopa ispod. Na suprotnom kraju tih dolina uzdizao se veliki zid, zid leda; 
idu}i pogledom uz njega, nagore, na rubu smo kona~no spazili sam Led, Gobrinski 
gle~er, zaslepljuju}i i bez ikakvog obzorja do najdaljeg severa, belinu, tako silnu belinu 
da se pogled morao odvratiti od nje. 
 
Tu i tamo, iz dolina punih lomljenika, kao i iz litica, krasa i kamenih masiva na 
ivicama ogromnog ledenog polja, uzdizali su se crni grebenovi; jedna zama{na kupa 
uznosila se povrh visoravni, dosti`u}i po visini vrhove vratnica me|u kojima smo stajali, 
dok joj je sa boka nicala gusta, milju duga~ka pruga dima. U daljini ih je bilo jo{ 
nekoliko: vr{ci, {iljci, crne, ~a|ave kupe na gle~eru. Dim je kuljao iz ognjenih `drela 
koja su zjapila iz leda. 
 
Estraven je zastao, upregnut u ham pored mene, netremice zure}i u tu 
veli~anstvenu i neizrecivu pusto{. "Radujem se {to sam do`iveo da to vidim", re~e on. 
 
I mene je pro`elo isto ose}anje. Dobro je ako se putovanje upravi ka nekakvom 
kraju; ali, na kraju, jedino je va`no samo putovanje. 

---