Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
112 
posve}enosti mome poslanstvu. Kada sam do{ao, on je bio spreman. Niko to drugi na 
Zimi nije bio osim njega. 
 
Pa ipak, on je samoga sebe smatrao za sporog ~oveka, koji se nije snalazio kada 
bi dospeo u stisku. 
 
Jednom mi je objasnio da je, budu}i tako spor u razmi{ljanju, morao da se u 
delanju oslanja na op{tu intuiciju o tome kojim putem ide njegova "sre}a", kao i da ga je 
ta intuicija retko kad izneverila. Kazao je to ozbiljno; mo`da je i bilo ta~no. Proroci iz 
tvr|ava nisu jedini ljudi na Zimi koji su u stanju da vide napred. Oni su krotili i 
uve`bavali predose}anje, ali mu nisu pove}ali izvesnost. U ovom pogledu jome{te su 
tako|e bile u pravu; mo`da uop{te nije posredi samo ili jednostavno nadarenost za 
proricanje ve} radije mo} da se vidi (makar i u jednom blesku) sve odjednom: da se vidi 
sveukupnost. 
 
Dr`ao sam malu grejalicu-pe} pode{enu na najja~e dok je Estraven bio odsutan 
i tako se najzad prvi put po{teno zagrejao od... od kad ono be{e? Pretpostavljao sam da 
je ve} morao da bude tern, prvi mesec zime i nove Prve godine, ali sam ta~an ra~un 
izgubio u Pulefenu. 
 
Pe} je predstavljala jednu od onih izvrsnih i izda{nih spravica koju su Getenjani 
usavr{ili tokom svojih hiljadugodi{njih napora da nadmudre hladno}u. Ona se mogla 
pobolj{ati jo{ jedino primenom fuzione }elije kao izvora energije. Njena baterija na 
bioni~ki pogon bila je predvi|ena za ~etrnaestomese~nu neprekidnu upotrebu, odliv 
toplote bio je sna`an, slu`ila je kao pe}, grejalica i svetiljka zajedno i te`ila je samo oko 
~etiri funte. Bez nje ne bismo prevalili ni pedeset milja. Estraven mora da je za nju dao 
dobar deo onog novca koji sam mu tako prezrivo predao u Mi{noriju. [ator, koji je bio 
napravljen od plastike posebno obra|ene da bude otporna na vremenske nepogode i koji 
je tako projektovan da bar delimi~no ne bude podlo`an najve}oj opasnosti koja preti 
{atoru pri hladnom vremenu - unutra{njem kondenzovanju vode; vre}e za spavanje od 
krzna pestrija; zatim ode}a, skije, sanke, zalihe hrane - sve je to skupa bilo prvorazredne 
izrade i kakvo}e, lako za no{enje, trajno i skupo. Ako je Estraven sada oti{ao po dodatne 
koli~ine hrane, ~ime li namerava da plati? 
 
Nije se vratio sve do sumraka narednog dana. Ja sam u me|uvremenu nekoliko 
puta izlazio napolje u krpljama, prikupljaju}i snagu i ve`baju}i tako {to sam tr~karao po 
obroncima sne`ne doline u kojoj se nalazio skriven na{ {ator. Bio sam ve{t na skijama, 
ali ne tako dobar u krpljama. Nisam se usu|ivao da se udaljim preko vrhova okolnih 
brda, kako ne bih izgubio sopstveni trag i zalutao; bio je to divlji kraj, strm, pun potoka i 
gudura, koji se brzo uzdizao prema istoku, preta~u}i se u planinski masiv ~ije su vrhove 
stalno pohodili oblaci. Imao sam obilje vremena na raspolaganju da razmi{ljam o tome 
{ta mi valja ~initi u ovoj pusto{i ako se Estraven ne vrati. 
 
Sjurio se sa mra~nog brda - bio je veli~anstven skija{ - i zaustavio se pored 
mene, prljav, umoran i te{ko natovaren. Nosio je na le|ima ogromnu, ~a|avu vre}u 
prepunu raznih zave`ljaja: Bo`i}-bata, koji se spu{ta niz dimnjake drevne Zemlje. U 
zamotuljcima su se nalazili zrnevlje kadika, suve hlebne jabuke, ~aj i plo~e tvrdog, 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
113 
crvenog {e}era sa zemljastim ukusom, koji su Getenjani prire|ivali iz jedne od svojih 
vrsta krompira. 
 
"Kako ste do{li do svega toga?" 
 
"Ukrao sam", uzvrati nekada{nji predsednik vlade Karhide, dr`e}i ruke iznad 
pe}i, ~iju ja~inu jo{ nije smanjio; ~ak je i njemu bilo hladno! "U Turufu. Za dlaku sam se 
izvukao." Bilo je to sve {to sam uspeo da saznam. Nije se di~io svojim podvigom, niti je 
bio kadar da mu se nasmeje. Kra|a je sraman zlo~in na Zimi; u stvari, jedini ~ovek 
prezreniji od lopova jeste samoubica. 
 
"Poje{}emo najpre ovu hranu", re~e on, dok sam ja stavljao posudu sa snegom 
na pe} da bih dobio vodu. "Te{ka je." Gotovo sve namirnice koje je prethodno nabavio 
bili su obroci "hiperhrane", kocke oja~ane, dehidrirane, koncentrisane, me{ane, 
visokoenergetske hrane, koja se na orgotskom naziva gi{i-mi{i, te smo je tako i mi zvali, 
premda smo, razume se, me|usobno govorili karhidski. Imali smo dovoljno da nam 
potraje {ezdeset dana pri minimalnim uobi~ajenim obrocima: jedna funta dnevno po 
osobi. Po{to se oprao i obedovao, Estraven je dugo ostao da sedi pokraj pe}i te no}i, 
ta~no utvr|uju}i {ta posedujemo, kao i prave}i raspored kako i kada to moramo koristiti. 
Nismo imali vagu, tako da je on morao pribli`no da procenjuje, koriste}i kao meru 
praznu kutiju koja je zapremala jednu funtu gi{i-mi{ija. Kao i ve}ina Getenjana, i on je 
bio dobro upu}en u kalori~nu i hranljivu vrednost svake vrste hrane; poznavao je, zatim, 
vlastite potrebe pod razli~itim okolnostima, a umeo je prili~no ta~no da odredi i moje. 
Ovakva znanja bila su od izuzetne va`nosti za opstanak na Zimi. 
 
Kada mu je kona~no po{lo za rukom da isplanira na{a sledovanja, prebacio se 
na svoju vre}u i utonuo u san. Preko no}i ~uo sam ga kako u snu mrmlja brojeve: te`ine, 
dane, razdaljine... 
 
Grubo procenjeno, ~ekalo nas je putovanje dugo osam stotina milja. Prvih sto 
imalo je smer na sever ili severoistok kroz {umu i najsevernije ogranke Sembensijenskog 
venca do velikog gle~era, ledenog prostranstva koje se pru`a sa obe strane Velikog 
kontinenta posvuda iznad ~etrdeset petog uprednika, a mestimi~no ume da se spusti sve 
do tideset petog. Jedno od ovakvih izdu`enja u pravcu juga nalazi se u oblasti Plamenih 
bregova, poslednjih vrhova Sembensijena, i upravo nas je tu najpre vodio put. Tamo, 
me|u planinama, pretpostavljao je Estraven, trebalo je da budemo kadri da stignemo do 
povr{ine ledenog prostranstva ili tako {to }emo se spustiti ka njemu sa nekog planinskog 
obronka, ili pak tako {to }emo se uspeti sa jednog ivi~nog gle~era. Posle toga }emo 
putovati po samom Ledu, na istok, otprilike {est stotina milja. Tamo gde njegov rub 
ponovo po~ne da skre}e prema severu, nedaleko od Guten{kog zaliva, si}i }emo na 
njega i prese}i na jugoistok poslednjih pedeset ili stotinu milja preko [en{ejskih 
mo~vara, koje }e tada prekrivati sne`ni nanos dubok izme|u deset i dvadeset stopa, i 
najzad sti}i do karhidske granice. 
 
Ovaj put je od po~etka do kraja i{ao mimo naseljenih podru~ja. Na njemu 
ne}emo sresti nijednog inspektora. To je nesumnjivo bilo od prvorazredne va`nosti. Ja 
nisam imao nikakve isprave, a Estraven je kazao da njegove ne bi izdr`ale vi{e nikakve 
prepravke. U svakom slu~aju, iako sam ja mogao da pro|em kao Getenjanin ako se ni{ta 

---