Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
110 
izlo`eno svetlosti i mom pogledu. Dok je spavao, Estraven je izgledao pomalo tupavo, 
kao uostalom i svi koji spavaju; okruglo, sna`no lice, opu{teno i daleko, sa sitnim 
kapljama znoja na gornjoj usni i iznad gustih ve|a. Prisetio sam se kako ga je oblivao 
znoj na paradnom postolju u Erenrangu, odevenog u sve~anu ode`du njegovog ranga i 
obasjanog suncem. A sada je preda mnom, bespomo}an i polunag, pri hladnijoj svetlosti; 
i najednom sam ga video onakvog kakav, u stvari, jeste. 
 
Probudio se kasno i prili~no polako. Kona~no se pridigao, tako|e zevaju}i, 
navukao ko{ulju, pomolio glavu napolje da osmotri kakvo je vreme, a onda me upitao da 
li bih hteo {olju or{a. Kada je video da sam se ja ve} pobrinuo za to i da sam skuvao 
puno lon~e, od vode koju je on no}as stavio u obliku leda u jednu posudu na pe}, 
poslu`io se jednom {oljom, kruto mi zahvalio i seo da ispije pi}e. 
 
"Kuda }emo sada, Estravene?" 
 
"Zavisi od toga kuda `elite da idete, gospodine Ai. Kao i koje ste putovanje u 
stanju da izdr`ite." 
 
"Kako najbr`e mo`emo da izi|emo iz Orgoreina?" 
 
"Ako idemo na zapad, prema obali. Tridesetak milja. 
 "A 
onda?" 
 
"Luke se zale|uju ili su ve} zale|ene ovde. U svakom slu~aju, brodovi zimi ne 
isplovljavaju daleko. Morali bismo, dakle, da se negde sakrijemo i sa~ekamo do slede}eg 
prole}a, kada }e velike trgova~ke la|e krenuti u pravcu Sita i Peruntera. Ako i dalje bude 
na snazi zabrana trgovine, ne}e biti nikakvog saobra}aja sa Karhidom. Morali bismo da 
odradimo na{ put na nekoj trgova~koj la|i, zato {to, na`alost, nemam vi{e novca." 
 
"Postoji li bilo koja druga mogu}nost." 
 "Karhida, 
kopnom." 
 
"Koliko je to daleko... hiljadu milja?" 
 
"Da, ali putem. Me|utim, mi ne bismo mogli da se koristimo putevima. Ne 
bismo pro{li ni prvog inspektora. Jedini na~in jeste da krenemo na sever kroz planine, 
zatim na istok preko Gobrina, pa nadole prema granici kod Guten{kog zaliva." 
 
"Preko Gobrina... ho}ete da ka`ete, preko ledenog prostranstva?" 
 On 
klimnu. 
 
"Zimi to nije mogu}e, zar ne?" 
 
"Mislim da jeste; ako nas poslu`i sre}a, {to je va`no kod svih zimskih 
putovanja. U jednom pogledu zimi je bolje pre}i preko gle~ara. Znate, lepo vreme 
obi~no se zadr`ava na velikim gle~erima, gde led odbija sun~evu toplotu; oluje bivaju 
potisnute ka rubovima. Otuda i poti~u predanja o mestu u me}avi. To bi nam i{lo naruku, 
ali i gotovo ni{ta vi{e." 
 "Onda 
ozbiljno 
mislite..." 
 
"Da nisam ozbiljno mislio, ne bi bilo nikave svrhe izbaviti vas sa pulefenskog 
dobra." 
 
I dalje je bio krut, povre|en, sumoran. Sino}ni razgovor obojicu nas je 
uzdrmao. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
111 
 
"Pretpostavljam, dakle, da smatrate da je prelazak preko Leda skop~an sa 
manjim opasnostima nego sa~ekati prole}e i pre}i preko mora?" 
 
On klimnu. "Samotnost", objasnio je lakonski. 
 
Razmi{ljao sam malo o tome. "Nadam se da ste uzeli u obzir moju 
neprilago|enost ovda{njim uslovima. Ja ni izdaleka nisam tako otporan na hladno}u kao 
vi. Nisam ni ve{t u skijanju. Osim toga, nisam ni u najboljem stanju... premda se ose}am 
znato bolje nego pre nekoliko dana." 
 
On ponovo klimnu. "Mislim da bismo mogli uspeti", re~e onom krajnjom 
jednostavno{}u koju sam ja dugo smatrao za ironi~nost. 
 "U 
redu." 
 
Bacio je brz pogled prema meni, a zatim ispio do kraja {olju ~aja. To pi}e 
slobodno se moglo zvati i ~aj; spavljan od pr`enog zrnevlja perma, or{ predstavlja sme|, 
slatkokiselkast napitak, bogat vitaminima A i C, kao i {e}erom, a deluje kao prijatan 
okrepljiva~ srodan lobelinu. Gde na Zimi nema piva, ima or{a; a tamo gde nema ni piva 
ni or{a, nema ni ljudi. 
 
"Bi}e te{ko", re~e on, odlo`iv{i {olju. "Veoma te{ko. Ne}emo uspeti ako ne 
budemo imali sre}e." 
 
"Radije }u umreti na Ledu, nego u onoj ukropinskoj jami iz koje ste me 
izbavili." 
 
Odsekao je komad hlebne jabuke i ponudio mi jednu kri{ku, a zatim zami{ljeno 
po~eo da `va}e. "Bi}e nam potrebno jo{ hrane", re~e. 
 
"[ta }e se dogoditi ako nam uspe da stignemo do Karhide... mislim, {ta }e biti 
sa vama? I dalje ste izgnanik." 
 
Podigao je svoj tamni, vidrasti pogled prema meni. "Tako je. Mislim da }u 
ostati na ovoj strani." 
 
"A kada ustanove da ste pomogli njihovom zarobljeniku da utekne...?" 
 
"Ne moraju da ustanove." Sumorno se osmehnuo i dodao: "Najpre treba da 
pre|emo preko Leda." 
 
Meni se ote: "Slu{ajte, Estravene, ho}ete li mi oprostiti ono {to sam vam kazao 
ju~e..." 
 
"Nusut." On ustade, i dalje `va}u}i, obu~e hieb i kaput, obu ~izme i skliznu 
napolje poput vidre kroz vrata koja su se sama hermeti~ki zatvarala. Zatim proturi glavu 
natrag, unutra i re~e: "Mo`da }u se kasno vratiti ili biti odsutan cele no}i. Mo`ete li sami 
da se pobrinete o sebi?" 
 "Mogu." 
 
"U redu." Rekav{i to, on ode. Nikada nisam upoznao nijednu osobu koja je 
reagovala tako potpuno i brzo na izmenjene okolnosti kao Estraven. Oporavljao sam se i 
bio voljan da {to pre krenemo; on je izi{ao iz tangena; istog ~asa kada je sve to postalo 
izvesno, on je ve} oti{ao. Nikada ne bi prenaglio ili se odve} `urio, ali uvek je bio 
spreman. U tome se, nema sumnje, krila tajna njegove izuzetne politi~ke karijere koju je, 
mene radi, odbacio; bilo je to tako|e obja{njenje njegovog verovanja u mene i njegove 

---