Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
126 
je trebalo odlu~iti da li }emo nastaviti gle~erom, koji je pravio duga~ak luk prema 
zapadu, i tako postepeno sti}i na ledenu visoravan, ili }emo se uspeti uz ledene litice 
koje se nalaze na oko milju od na{eg no}a{njeg bivaka, te tako u{tedeti dvadeset ili 
trideset milja vu~enja, po cenu rizika. 
 
Ai je za rizik. 
 
Postoji izvesna krhkost u njemu. On je sasvim neza{ti}en, izlo`en opasnostima, 
ranjiv; toga nije po{te|en ~ak ni njegov polni organ koji on uvek mora da dr`i izvan 
sebe; ali zato je jak, neverovatno jak. Nisam siguran da li je u stanju da vu~e sanke du`e 
od mene, ali je u svakom slu~aju kadar da to ~ini sna`nije i br`e nego ja - ~ak dvostruko 
sna`nije. Mo`e, na primer, da podigne sanke sa prednjeg ili stra`njeg kraja kako bi ih 
prebacio preko neke prepreke. Ja nisam sposoban da podignem i dr`im tu te`inu, osim 
kada sam u stanju dote. Sasvim u skladu sa tom krhko{}u i snagom, njegov duh je, s 
jedne strane, lako podlo`an o~aju, a s, druge, hitar na prkosu: `ustra, nestrpljiva hrabrost. 
Ovaj spori, mukotrpni, gami`u}i rad koji traje ve} danima iscrpljuje mu telo i volju, tako 
da kada bi on bio pripadnik moje rase, smatrao bih ga za kukavicu; ali Ai je sve drugo 
samo ne to; on se odlikuje juna{tvom koje ja nikada ranije nisam video. Spreman je, ~ak 
rad, da stavi `ivot na kocku i da ide ivicom provalije. 
 
"Vatra i strah su dobre sluge, ali r|avi gospodari." On tera strah da mu slu`i. A 
ja bih, me|utim, dopustio da strah dugo upravlja mnome. Hrabrost i razum su uz njega. 
Uostalom, kakve svrhe ima tra`iti bezbedan smer na jednom ovakvom putovanju? 
Postoje samo besmisleni smerovi koje treba da izbegnem, ali nijedan bezbedan. 
 
Stret tanern. Nemamo sre}e. Ne postoji na~in da uspnemo sanke gore, premda 
smo na to utro{ili ~itav dan. 
 
Naleti vetra raznose sove-sneg zajedno sa gustim pepelom. Ceo dan bilo je 
mra~no, zato {to je vetar, koji je ponovo po~eo da se kovitla sa zapada, nanosio na nas 
pokrove dima sa Drumnera. Ovde gore led manje podrhtava, ali do`iveli smo veliki 
potres dok smo poku{avali da se popnemo uz jednu izbo~enu liticu; od toga su se 
otka~ile sanke sa mesta gde smo ih pri~vrstili, a ja sam bio odba~en dole, da bih se posle 
pet ili {est stopa uz trzaj zaustavio, zahvaljuju}i tome {to se Ai ~vrsto dr`ao; njegova 
snaga sve nas je spasla da se ne sunovratimo u podno`je litice visoke dvadeset ili vi{e 
stopa. Ako bi se dogodilo da neko od nas slomi nogu ili rame prilikom ovakvih 
poduhvata, to bi verovatno zna~ilo kraj putovanja za obojicu; u tome se upravo i ogleda 
rizik; i to prili~no veliki, kada se stvari pobli`e razmotre. Donja dolina gle~era iza nas 
beli se od pare: tamo dole lava dopire do leda. Tu nam vi{e nema uzmaka. Sutra }emo 
poku{ati novi uspon dalje na zapadu. 
 
Berni tanern. Nemamo sre}e. Moramo jo{ dalje na zapad. Celog dana vlada 
tama kao u pozni sumrak. Plu}a su nam sva bolna, ali ne od hladno}e (uz ovaj zapadni 
vetar temperatura ~ak i preko no}i ostaje dobrano iznad nule), ve} od udisanja pepela i 
gasova izba~enih prilikom erupcija. Krajem ovog drugog dana uzaludnih napora, 
stra}enih na mu~no i tegobno savla|ivanje blokova sabijenih pod pritiskom ili ledenih 
litica, da bi nas na kraju osujetili glatka, uspravna pro~elja ili ispusti, posle ~ega smo 
ponovo poku{avali na nekom drugom mestu i ponovo nemo}no odustajali. Ai je postao 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
127 
razdra`en i iscrpljen. Mislim da on smatra da je plakanje ili r|avo, ili sramno. ^ak i kada 
se ose}ao veoma lo{e i slabo, prvih dana na{eg bekstva, on bi krio lice od mene kada bi 
mu potekle suze. Da li su posredi li~ni, rasni, dru{tveni ili seksualni razlozi koji su Aija 
spre~avali da pla~e - to ne znam. Pa ipak, njegovo ime ozna~ava uzvik bola. To me je i 
navelo da ga prvi put potra`im, u Erenrangu, pre - kako sada izgleda - mnogo vremena; 
~uv{i govorkanja o "tu|inu", upitao sam za njegovo ime, da bih kao odgovor dobio uzvik 
bola iz ljudskog grla koji se razle`e kroz no}. Sada spava. Ruke mu se tresu i gr~e, mi{i}i 
su mu umorni. Svet oko nas, led i stena, pepeo i sneg, oganj i tama, trese se i gr~i, tutnji. 
Baciv{i pogled napolje pre minut, ugledao sam sjaj vulkana poput tamnocrvenog cveta 
na trbuhu velikih oblaka koji se nadnose nad tminom. 
 
Orni tanern. Nemamo sre}e. Ovo je dvadeset drugi dan putovanja, a od desetog 
dana uop{te nismo napredovali prema istoku - {tavi{e, izgubili smo izme|u dvadeset i 
dvadeset pet milja kre}u}i se u pravcu zapada; od osamnaestog dana svako napredovanje 
je prestalo, tako da smo to vreme lepo mogli i da provedemo sede}i. Ako se ikada 
budemo uspeli na Led, da li }emo imati dovoljno hrane da pre|emo preko njega? Te{ko 
je osloboditi se pomisli na to. Magla i pomr~ina od erupcija sasvim su suzile vidljivost, 
tako da vi{e nismo u prilici valjano da izaberemo put. Ai se zale}e na svaki uspon, ma 
koliko strmen bio, samo da nije potpuno uspravan. Moja obazrivost ~ini ga nestrpljivim. 
Moramo, me|utim, da se obuzdavamo. Kroz dan ili dva bi}u u kemeru, a to }e samo 
pove}ati napetosti. U me|uvremenu, i dalje udaramo glavama o ledene litice u hladnoj 
polutami punoj pepela. Ako bih pisao novi jome{ki kanon, ovamo bih poslao lopove 
posle smrti. Lopove koji no}u kradu vre}e sa hranom u Turufu. Lopove koji ~oveku 
ukradu ognji{te i ime i posramljenog ga po{alju u izgnanstvo. U glavi mi je pometnja, 
moram jo{ jednom da preberem po svemu onome kasnije, sada sam odve} umoran da bih 
ponovo ~itao. 
 
Harhahad tanern. Na Gobrinu. Dvadeset tre}i dan putovanja. Nalazimo se na 
Gobrinskom ledu. ^im smo po{li ovog jutra, ugledali smo, na samo nekoliko stotina 
jardi ispred poslednjeg no}nog bivaka, otvoreni put do leda, veliki, zavojit prolaz zastrt 
~a|avim pokrovom, koji vodi od gromada i provalija gle~era pravo kroz ledene litice. 
Popeli smo se njime, kao da {etamo kejom Sesa. Na ledu smo. Ponovo kre}emo na istok, 
u pravcu odredi{ta. 
 
I na mene je uticalo Aijevo prostodu{no radovanje ostvarenom podvigu. 
Me|utim, ako se stvar trezveno sagleda, ovde nam nije ni{ta bolje nego dole. Nalazimo 
se na ivici visoravni. Raspukline - od kojih su neke toliko {iroke da bi u njih mogla da 
upadnu cela sela, ne ku}a po ku}a, ve} ~itavo naselje odjednom - pru`aju se prema 
unutra{njosti, ka severu, gube}i se u daljini sa vidika. Ve}ina njih preseca nam put, tako 
da i mi moramo da idemo na sever, umesto na istok. Povr{ina je r|ava. Povode}i se levo 
i desno, vijugamo sankama me|u velikim grumenima i krhotinama leda, ogromnim 
komadima koje je izbacilo na povr{inu napinjanje velikog, gipkog pokrova leda spram 
Plamenih bregova ili izme|u njih. Razvaljeni grebenovi, nastali pod pritiskom, zadobili 
su ~udnovate oblike: preokrenute kule, d`inovi bez nogu, katapulti. Milju debeo u 
po~etku, led ovde narasta i postaje deblji, kao da poku{ava da preplavi planine i u}utka 

---