Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
130 
 
"Video sam ih na tvojim slikama. @ene li~e na trudne Getenjane, ali imaju ve}e 
grudi. Da li se mnogo razlikuju od tvoga pola u svesnom pona{anju? Da li su kao neka 
razli~ita vrsta?" 
 
"Ne. Da. Ne, razume se da ne, ne ba{ sasvim. Ali ta razlika je veoma va`na. 
Rekao bih da je najzna~ajnija stvar, najpresudniji pojedina~ni ~inilac u `ivotu jedinke to 
da li je ro|ena kao mu{ko ili `ensko. U ve}ini dru{tva to odre|uje o~ekivanja, delanja, 
nazore, etiku, opho|enja pojedinaca, gotovo sve. Re~nik. Upotrebu semiotike. Odevanje. 
^ak i hranu. @ene... `ene su sklone da manje jedu... Izuzetno je te{ko razlu~iti uro|ene 
od ste~enih razlika. ^ak i tamo gde `ene imaju ravnopravan udeo sa mu{karcima u 
dru{tvu, na njih ipak pada sav teret dovo|enja deteta na svet i njegovog podizanja..." 
 
"Ravnopravnost nije, dakle, op{te pravilo? Da li su one duhovno podre|ene?" 
 
"Ne znam. Izgleda da im ba{ ne idu od ruke matematika, komponovanje 
muzike, pronalaza{tvo ili apstaktno mi{ljenje. Ali to ne zna~i i da su glupe. U fizi~kom 
pogledu, one su manje mi{i}ave, ali zato malo dugove~nije od mu{karaca. Psiholo{ki..." 
 
Ostao je dugo da zuri u u`arenu pe}, da bi na kraju zatresao glavom. "Hatre", 
re~e, "ne umem da ti ka`em kakve su `ene. Nikada o tome nisam apstraktno razmi{ljao, 
a do sada sam ih, blagi Bo`e, prakti~no zaboravio. Ve} dve godine sam ovde... Ne zna{ 
to. U izvesnom smislu, `ene su mi vi{e tu|e nego {to si ti. Sa tobom bar delim jedan 
pol..." Odvratio je pogled i nasmejao se, `alosno i nelagodno. I moja ose}anja bila su 
uzburkana, tako da smo odustali od daljeg razgovora o tome. 
 
Irni tanern. Osamnnaest milja danas, na skijama, u pravcu istok-severoistok, 
odre|enom pomo}u busole. Posle samo jedan sat vu~enja izi{li smo iz podru~ja grebena 
nastalih pod pritiskom i raspuklina. Obojica upregnuti u ham, najpre ja napred, da bih 
isprobao teren, ali nema vi{e potrebe za to: debljina sloja zrnastog snega prelazi dve 
stope iznad ~vrstog leda, a preko njega ima jo{ nekoliko in~a novog snega, od poslednjeg 
padanja, ~ija je povr{ina dobra. Ni mi ni sanke ne propadamo kroz taj sloj, a vu~a sanki 
sada je toliko laka da je te{ko poverovati da se na njima jo{ nalazi oko dvesta funti 
tereta. U toku popodneva pre{li smo na naizmeni~no vu~enje saonica, zato {to to jedna 
osoba mo`e da obavlja bez po muke na ovoj izvrsnoj povr{ini. Prava je {teta {to nas je 
celo ono tegljenje uzbrdo i preko stena ~ekalo dok je tovar bio najte`i. Sada idemo lako. 
Odve} lako: ~esto hvatam sebe kako mislim o hrani. Ai ka`e da jedemo preslabo. Ceo 
dan smo lako i brzo napredovali preko ravne ledene plo~e, samrtno bele pod sivoplavim 
nebom, ni~im nenaru{ene sa izuzetkom nekoliko nunatak-vrhova, koji su sada daleko 
iza nas, i jedne mrlje tame, Drumnerovog daha, koja je jo{ dalje od njih. Nema ni~eg 
drugog: samo sunce opto~eno koprenom i led. 
 
 
 
17. JEDAN ORGOTSKI MIT O POSTANJU 
 
 
 
Poreklo ovog mita je preistorijsko; on je zabele`en u mnogim oblicima. Ova 
veoma primitivna verzija poti~e iz jednog prejome{kog pisanog teksta prona|enog u 
isenpetskom pe}inskom svetili{tu u Gobrinskom zale|u. 
 
 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
131 
 
U po~etku ne be{e ni{ta do leda i sunca. Za mnogo i mnogo godina, sunce 
svojim sjajem toplja{e jednu veliku raspuklinu u ledu. Na stranama ove raspukline 
stajahu ogromna ledena obli~ja, a ona ne ima{e dna. Kapi vode otapahu se sa strana 
provalije i padahu sve dublje i dublje. Prvo od ledenih obli~ja re~e: "Ja krvarim." Drugo 
ledeno obli~je re~e: "Ja pla~em." Tre}e re~e: "Ja se znojim." 
 
Ledena obli~ja uspe{e se iz ponora i stado{e na ledenu plohu. Onaj koji be{e 
kazao: "Ja krvarim", posegnu u sunce i izvadi pregr{t ukropine iz sun~eve utrobe i tom 
balegom na~ini gore i dolje zemlje. Onaj koji be{e kazao: "Ja pla~em", dahnu na led i, 
otopiv{i ga, u~ini mora i reke. Onaj koji be{e kazao: "Ja se znojim", izme{a tlo i morsku 
vodu i od njih u~ini drve}e, bilje, trave i poljsko zrnevlje, zverinje i ljude. Bilje rastija{e 
u tlu i moru, zveri juri{e po zemlji i plivahu u moru, jedino se ljudi ne razbudi{e. Njih 
be{e trideset devetorica. Spavahu i dalje na ledu, ne pokre}u}i se. 
 
Onda se tri ledena obli~ja spusti{e, poseda{e sa privu~enim kolenima i pusti{e 
da ih sunce istopi. U mleko se istopi{e i mleko pote~e u usta usnulih i usnuli se 
probudi{e. To mleko pije samo porod ~ovekov i bez njega se on ne bi probudio u `ivot. 
 
Prvi koji se probudi be{e Edondurat. On be{e tako visok kad ustade da glavom 
raspoluti nebo i sneg po~e da pada. Zatim vide ostale kako se me{kolje i razbu|uju i 
njihove ga kretnje upla{i{e, te on stade da ih mori jednog za drugim udarcem svoje pesti. 
Tako ubi trideset {estoricu. Ali naredni, pretposlednji ute~e. Ime mu be{e Haharat. 
Daleko be`a{e preko ledene plohe i preko zemnog {ara. Edondurat juri{e za njim i na 
kraju ga susti`e i smlavi. Haharat izdahnu. Onda se Edondurat vrati na svoje rodno 
mesto na Gobrinskom ledu gde le`ahu tela ostalih, ali poslenjeg od njih tu vi{e ne zate~e: 
on be{e pobegao dok Edondurat juri{e za Haharatom. 
 
Edondurat podi`e ku}u od smrznutih telesa svoje sabra}e i stade da ~eka u toj 
ku}i da se poslednji vrati. Svakoga dana, jedno od telesa bi progovorilo, rekav{i: "Gori 
li? Gori li?" Sva ostala telesa onda odgovarahu smrznutim jezicima: "Ne, ne." A onda 
Edondurat pade u kemer dok spava{e i stade da se mi~e i uzvikuje u snu, a kada se 
probudi sva telesa prozbori{e u glas: "Gori! Gori!" ^uv{i njihove re~i, poslednji brat, 
najmla|i od svih, do|e u ku}u od telesa i tu se spari sa Edonduratom. Njih dvojica 
izrodi{e narode roda ljudskoga, iz Edonduratovog tela, iz Edonduratove utrobe. Ime 
onog drugog, mla|eg brata, oca, njegovo ime ostade nepoznato. 
 
Svako dete koje im se rodi ima{e komad tame koji i|a{e za njim ma kuda po{ao 
po danu. Edondurat re~e: "Za{to moje sinove tako sledi tama?" Njegov kemer re~e: "Jer 
se rodi{e u ku}i od mesa, zato im smrt kro~i za petama. Oni su usred vremena. U 
po~etku behu sunce i led i ne be{e senke. Na kraju, kad nas vi{e ne bude, sunce }e 
pro`drati samo sebe, a senka }e progutati svetlost i ni{ta ne}e preostati do leda i tame." 
 
 
 18. 
NA 
LEDU 
 
Ponekad, dok tonem u san, u tamnoj, utihloj prostoriji, javlja mi se za trenutak 
veliki, dragoceni privid pro{losti. Zid {atora stoji nagnut iznad mog lica, nevidljiv ali 
~ujan, isko{ena ravan slaba{nog zvuka: {u{tavo navejavanje snega. Ni{ta se ne mo`e 
videti. Izvor svetlosti i ~abe-pe}i je isklju~en i ona sada postoji jedino kao kugla toplote, 

---