Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
134 
 
Retko smo razgovarali dok smo hodali ili ru~avali zato {to su nam usne bile 
ranjave, a i kada se usta otvaraju, hladno}a prodire unutra, ozle|uje zube, grlo i plu}a; 
bilo je nu`no dr`ati usta zatvorena i disati kroz nos, bar onda kada je temperatura 
vazduha iznosila izme|u ~etrdeset i pedeset stepeni ispod ta~ke mr`njenja. Kada bi se 
ona spustila jo{ ni`e, ceo tok disanja bio bi ote`an i zbog ~injenice da je dolazilo do 
munjevitog smrzavanja izdahnutog vazduha; ako niste vodili ra~una, nozdrve bi vam se 
sledile i zapu{ile i tada, da se ne biste ugu{ili, morali biste da udi{ete puna plu}a britkih 
britvi. 
 
Pod izvesnim uslovima, trenutno smrzavanje na{eg daha proizvodilo je jedva 
~ujan, pucketav zvuk, sli~an udaljenim praskalicama, pri ~emu smo raspr{ivali mno{tvo 
kristal~i}a: svaki izdah vazduha predstavljao je si}u{nu sne`nu oluju. 
 
Vukli smo dok se ne bismo umorili ili dok ne bi po~eo da se spu{ta mrak; zatim 
bismo se zaustavljali, podizali {ator, pri~vr{}ivali klinovima sanke ukoliko je u izgledu 
bio sna`an vetar i pripremali se za no}enje. Obi~nim danima vukli bismo jedanaest ili 
dvanaest ~asova, prelaze}i pri tom izme|u dvanaest i osamnaest milja. 
 
To nije bila ba{ osobita brzina napredovanja, ali ni uslovi nisu bili najpogodniji. 
Sne`na pokorica retko je kad pogodovala i skijama i kliza~ima na sankama. Ukoliko je 
bila tanka i sve`a, sanke su vi{e i{le kroz nju, nego po njoj; ako je, pak, bila delimi~no 
o~vrsla, sanke bi ~esto zapinjale, ali ne i mi na skijama, {to je za posledicu imalo to da 
~esto bivamo uz cimaj povu~eni unazad; a kada je bila sasvim ~vrsta, neretko je 
zadobijala grbinast oblik, sli~an duga~kim talasima koje podi`e vetar, takozvanim 
sastrugima, koji su na nekim mestima dostizali visinu od ~etiri stope. Morali smo da 
prevla~imo sanke preko svake od tih grbina, sa ivicima o{trim kao no` ili sa fantasti~nim 
ispustima, a zatim da ih spu{tamo dole, pa ponovo uspinjemo: izgledalo je, naime, da 
one uop{te ne idu uporedo sa na{im smerom kretanja. Zami{ljao sam da je Gobrinski led 
potpuno ravan kao smrznuto jezerce, ali ispostavilo se da na stotine milja ove povr{ine 
vi{e li~i na iznenada smrznuto uzburkano more. 
 
Rad oko podizanja bivaka, obezbe|ivanja svih stvari, otresanja nahvatalog 
snega sa spoljnih delova ode}e i tako dalje - sve je to bilo iscrpljuju}e. Ponekad se ~inilo 
da ti napori nisu vredni truda. Bivalo je veoma kasno, veoma hladno, a ose}ali smo se 
veoma umorni, tako da je izgledalo znatno lak{e naprosto polegati u vre}e za spavanje u 
zavetrinu sanki i ne baktati se oko {atora. Se}am se kako mi se ta pomisao ~inila 
primamljiva izvesnih ve~eri i kako me je ozloje|ivalo metodi~no, tiransko navaljivanje 
mog sadruga da uradimo ba{ sve, i to valjano i temljito. Tada sam ose}ao prema njemu 
mr`nju koja je nicala pravo iz smrti {to po~iva duboko u mom duhu. Mrzeo sam te 
stroge, slo`ene, neumoljive zahteve koje mi je postavljao u ime `ivota. 
 
Tek kada bi sve bilo ura|eno, ulazili smo u {ator i gotovo istog trena osetili 
kako nas vrelina ~abe-pe}i opta~e svojim prisnim, za{titni~kim okriljem. Obavijala nas 
je jedna ~udesna stvar: toplota. Smrt i studen vi{e nisu bili tu, ve} negde drugde, napolju. 
 
Mr`nja je isto tako ostajala napolju. Jeli bismo i pili. Posle obeda bismo 
razgovarali. Kada bi hladno}a bila veoma velika, ~ak ni izvrsna izolacija {atora nije vi{e 
pomagala i mi bismo polegali u vre}e, primakav{i se pe}i {to je bli`e bilo mogu}e. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
135 
Tanka skrama mraza nakupila bi se tada po unutra{njoj povr{ini {atora. Ako bi se 
otvorila hermeti~ka vrata, onda bi unutra uleteo talas studeni, koji bi se smesta zgusnuo, 
ispunjavaju}i {ator vrtlo`astom maglom finog snega. Kada bi se podigla me}ava, iglice 
smrznutog vazduha prodirale bi kroz otvore za provetravanje, iako su oni bili krajnje 
pomno za{ti}eni, i vazduh bi postajao zamagljen neopipljivom pra{inom sne`nih 
trun~ica. Za takvih no}i oluja bi stvarala neverovatnu buku, tako da nismo bili kadri da 
razgovaramo normalnim glasom, ve} samo da se dovikujemo, primakav{i istovremeno 
glavu uz glavu. Drugih no}i, pak, vladao je mir, takav nemi spokoj za kakav se samo 
zami{lja da je postojao pre no {to su zvezde stale da se obrazuju ili po{to je sve i{~ezlo. 
 
Jedan ~as posle ve~ernjeg obeda, Estraven bi pritulio pe}, ako su to uslovi 
dozvoljavali, i isklju~io izvor svetlosti na njoj. ^ine}i to, on bi mrmljao jednu kratku i 
dra`aesnu molitvu, jedne obredne re~i handare koje sam ikada ~uo: "Hvala neka je tami i 
nezavr{enom Postanju", kazao bi on i zavladala bi tama. Onda bismo zaspali. Sutra je 
sve valjalo ponovo po~eti. 
 
I tako ve} mesec dana. 
 
Estraven je i dalje vodio dnevnik, premda je tokom nedelja provedenih na ledu 
retko kad zapisao ne{to vi{e od pribele{ke o vremenu i razdaljini koju smo toga dana 
prevalili. U tim bele{kama on je povremeno navodio vlastita razmi{ljanja ili delove 
na{eg op{tenja, ali nije bilo nikakvog pomena o onim dubljim razgovorima koji su nam 
ispunjavali trenutke odmora izme|u ve~ere i sna mnogih no}i tokom prvog meseca na 
Ledu, dok smo jo{ imali snage za pri~u, kao i nekih dana kada nas je oluja primoravala 
da ostanemo u {atoru. Kazao sam mu da mi nije zabranjeno, ali da se i ne o~ekuje da 
koristim paraverbalni govor na planetama koje ne pripadaju Ligi i zamolio ga da ono {to 
je nau~io od mene ne otkrije svojim sunarodnicima, bar dok ja ne razmotrim sa 
kolegama na brodu to {to sam u~inio. Pristao je i odr`ao re~. Nikada nije rekao niti 
napisao nijedno slovce o na{im be{umnim razgovorima. 
 
Op{tenje umom bila je jedina stvar koju sam mogao dati Estravenu, iz cele 
moje civilizacije, moje tu|inske stvarnosti za koju se on tako duboko zanimao. Mogao 
sam unedogled da pri~am i opisujem; ali to je bilo sve {to sam bio u prilici da dam. U 
stvari, mo`da je to ujedno i jedina va`na stvar koju imamo da damo Zimi. Ali ne mogu 
re}i da je zahvalnost bila moja pobuda da prekr{im zakon kulturnog embarga. Nisam 
pla}ao svoj dug njemu. Takvi dugovi ostaju neispla}eni. Estraven i ja smo, naprosto, 
do{li do one ta~ke kada smo delili sve {to smo imali, a {to je bilo vredno deobe. 
 
Pretpostavljam da }e se ispostaviti da je mogu} seksualni odnos izme|u 
getenjanskih dvopolnih i hainskih jednopolnih ljudskih bi}a, premda }e takva veza 
neumitno ostati jalova. Preostaje da se vidi; Estraven i ja u tom pogledu nismo ostvarili 
nikakav doprinos, sem mo`da na jednoj tananijoj ravni. Na{e seksualne `elje dovele su 
nas najbli`e krizi jedne no}i na po~etku na{eg putovanja - druge no}i provedene na 
Ledu. Ceo dan smo proveli u napornom krivudanju po podru~ju punom useka i 
raspuklina isto~no od Plamenih bregova. Bili smo umorni te ve~eri, ali puni poleta, 
uvereni da }e se uskoro otvoriti pred nama ~ist put. Posle ve~ere, me|utim, Estraven je 
najednom postao }utljiv i po~eo je da me osorno prekida u razgovoru. Kada se jednom 

---