Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
104 
kormanim vlastitom sre}om i sre}om sveta kao velikim saonicama koje jure niz 
sunovratan, opasan ~as. 
 
Kako sam i dalje cunjao i zavirivao unaokolo, igraju}i svoju ulogu neumorno 
radoznalog, priglupog momka, odredili su me za poslednju stra`arsku smenu; u pono} 
svi su ve} spavali osim mene i jo{ jednog stra`ara koji je bio kod vrata. Nisam prestajao 
da se smeteno muvam unaokolo, kao i da s vremena na vreme prilazim duga~kim 
le`ajima. Plan je ve} bio skovan i po~eo sam da pripremam volju i telo da u|e u dote, jer 
moja vlastita snaga nikada za to ne bi bila dovoljna bez pomo}i snage iz Tame. Ne{to 
malo pre svitanja jo{ jednom sam svratio u spavaonicu i kuvarevim revolverom o{amutio 
D`enlija Aija soni~nim {okom koji je trajao stotinku sekunde, a zatim ga podigao 
zajedno sa vre}om, prebacio ga preko ramena i poneo u ~uvarnicu. "[ta se doga|a?" 
upitao me je pospano drugi ~uvar. Kuda si se deo sa njim?" 
 "Mrtav 
je." 
 
"Ponovo mrtvac? Tako mi Me{eine utrobe pa jo{ prava zima ~estito nije ni 
po~ela." Izvio je glavu postrance da bi osmotrio izaslanikovo lice koje je mlitavo visilo 
na mojim le|ima. "Pa ovo je Nastrani? Tako mi oka, nisam verovao u ono {to pri~aju o 
Karhi|anima sve dok nisam video ovog tipa. Grozne li nakaze! Proveo je celu nedelju 
jecaju}i i stenju}i na duga~kom le`aju, ali nisam mislio da }e tako naprasno odapeti. 
Dobro, nosi ga sada napolje i ostavi ga tamo negde do jutra; {ta si se ukipio tu k'o 
utovariva~ kamiona sa vre}om balege na le|ima..." 
 
Idu}i niz hodnik, zastao sam kod inspekcionog ureda; budu}i da sam bio ~uvar, 
ni{ta me nije spre~avalo da slobodno u|em; lako sam na{ao zidnu tablu na kojoj su 
stajali prekida~i za uzbunu i strujna kola. Nijedan nije bio sa natpisom, ali ~uvari su 
zagrebali slova pored svakog prekida~a da bi se br`e sna{li u slu~aju `urbe; 
pretpostaviv{i da se oznaka "O" odnosi na "Ogradu", okrenuo sam prekida~ uz nju kako 
bih isklju~io struju iz spoljne odbrane dobra, a zatim produ`io dalje; sada sam vukao 
Aija za sobom, dr`e}i ga ispod mi{ki. Stigao sam tako do ~uvara koji je bio na du`nosti 
u stra`arnici pored vrata. Odglumio sam da s velikim naporom teglim mrtav teret, budu}i 
da je snaga dote ve} bila u punoma naponu u meni, a nisam smeo da dozvolim da se vidi 
kako, u stvari, bez po muke mogu da vu~em ili nosim ~oveka koji je te`i od mene. 
Rekoh: "Mrtav zatvorenik; kaza{e mi da ga iznesem iz spavaonice. Gde }u sa njim?" 
 
"Otkud znam. Odnesi ga negde napolje. Stavi ga pod neku nadstre{nicu kako ga 
sneg ne bi zavejao, pa da ga otkrijemo tek na prole}e, kada po~ne otapanje, ve} uveliko 
raspadnutog. Pada peditia." Imao je na umu ono {to mi zovemo sove-sneg, gustu, vla`nu 
vejavicu; za mene nije bilo bolje novosti. "U redu, u redu", rekoh i iznesoh napolje moj 
teret, a zatim skrenuh iza ugla barake i izgubih mu se sa vidika. Ponovo sam podigao 
Aija na ramena, prevalio nekoliko stotina jardi u pravcu severoistoka, uspeo se uz 
ogradu iz koje je bila isklju~ena struja, spustio dole u sneg teret koji sam nosio, zatim i 
sm sko~io, jo{ jednom podigao Aija i {to sam br`e mogao pohitao prema reci. Nisam 
daleko odmakao od ograde, kada je po~ela da zavija sirena, a reflektori se upalili. Zavesa 
snega bila je dovoljno gusta da me pokrije, ali ne i da zaveje moje tragove za samo 
nekoliko minuta. Pa ipak, kada sam najzad stigao do reke, oni mi jo{ nisu bili na tragu. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
105 
Krenuo sam na sever, na ~istinu pod drve}em, ili kroz vodu, kada ne bi bilo ~istine; reka, 
brza, mala pritoka Esagela, jo{ nije bila smrznuta. Kako je ve} svitalo, obrisi predmeta 
po~eli su polako da se pomaljaju i razaznaju i ja sam ubrzao korak. U punom naponu 
dote, izaslanik mi se nije ~inio te`ak, ali ga je zbog du`ine bilo prili~no nezgodno nositi. 
Prate}i tok re~ice kroz {umu, kona~no sam stigao do jaruge gde sam ostavio sanke; 
odmah sam na njih polo`io izaslanika, a zatim sam oko i preko njega razmestio stvari 
koje sam imao, dobro ga sakriv{i na taj na~in, da bih na kraju sve prekrio jednom 
ciradom; onda sam se presvukao i pojeo ne{to hrane iz ranca, zato {to je ve} po~ela da 
me mori velika glad koja se javlja prilikom dugotrajnije dote. Kona~no sam krenuo u 
pravcu severa glavnim {umskim putem. Nedugo potom, sustigla su me dvojica skija{a. 
 
Sada sam bio odeven i opremljen kao lovac i objasnio sam im da poku{avam da 
se priklju~im Mavrivinoj skupini, koja je krenula na sever poslednjih dana grendea. Oni 
su poznavali Mavrivu i poverovali su u moju pri~u po{to su mi proverili lova~ku 
dozvolu. Nisu o~ekivali da }e na}i begunce kako idu na sever, budu}i da severno od 
Pulefena nije bilo ni~eg drugog osim {ume i Leda; mo`da im uop{te nije bilo odve} stalo 
da uhvate begunce. A i za{to bi? Pohitali su ispred mene i tek jedan sat kasnije ponovo 
smo se sreli kada su se vra}ali na dobro. Jedan od njih bio je onaj momak sa kojim sam 
sino} delio poslednju stra`arsku smenu. On me nijednom nije pogledao u lice, iako sam 
mu bio pred o~ima pola no}i. 
 
Kada su poprili~no odmakli, skrenuo sam sa puta i ceo taj dan i{ao u duga~kom 
luku natrag, kroz {ume i podno`ja brda isto~no od dobra; kona~no sam stigao, dolaze}i 
kroz divljinu sa istoka, do onog skrivenog dola iznad Turufa gde sam sklonio svu ranije 
nabavljenu opremu. Bilo je te{ko kretati se sa sankama kroz taj predeo pun uvala i 
prevoja, vuku}i pri tom teret koji je prema{ao moju te`inu, ali sneg je bio debeo i ve} se 
zgu{njavao, a ja sam bio u stanju dote. Morao sam jo{ da ostanem u tom stanju, jer kad 
se jednom otpusti snaga dote, ~ovek posle toga nije ni za {ta. Nikada ranije nisam bio u 
doti du`e od jednog ~asa, ali sam znao da su neki Starci u stanju da je odr`e ~itav dan i 
no}, pa i preko toga, tako da je moja trenutna potreba do{la kao izvrsna dopuna 
neredovnom ve`banju. ^oveka u doti uglavnom ne more nikakve brige, ali ja sam ipak 
bio malo zabrinut zbog izaslanika, koji je ve} poodavno tebalo da do|e k sebi iz lakog 
soni~nog {oka kojim sam ga o{amutio. On se uop{te nije micao, a ja nisam imao 
vremena da se postaram o njemu. Da li mu se telo, mo`da, toliko razlikuje od na{eg, da 
ono {to za nas predstavlja samo kratkotrajnu obuzetost za njega zna~i smrt? Kada se 
to~ak okre}e pod va{om rukom, morate strogo voditi ra~una o onome {to govorite: u dva 
navrata proglasio sam ga za mrtvog, a i nosio sam ga kao {to se mrtvaci nose. Onda bi 
mi se javila pomisao da je ovaj koga sam vukao preko brda i dolina uistinu mrtav, da 
sam posle svega ostao bez sre}e, a on bez `ivota. Na to bi me oblio znoj i po~eo bih da 
kunem, a snaga dote najednom kao da je po~ela da isti~e iz mene kao voda iz razbijenog 
kr~aga. Ali nastavljao sam dalje i snaga me nije izdala sve dok nisam stigao do skrovi{ta 
u podno`ju brda, podigao {ator i pobrinuo se koliko sam mogao za Aija. Otvorio sam 
jednu kutiju sa kockama hiperhrane; ve}inu sam sm prosto potamanio, a manjim delom 
sam nahranio njega, sipaju}i mu ~orbasti obrok u usta, budu}i da je izgledao gotovo na 

---