Beleška o piscu


ligencije.  Ali,  iako  se  u  muzici  obavlja  mišljenje  najvišeg  reda,  ono



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə10/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   6   7   8   9   10   11   12   13   ...   125

ligencije.  Ali,  iako  se  u  muzici  obavlja  mišljenje  najvišeg  reda,  ono 
je  mišljenje  o  muzičkom  univerzumu  i  u  okviru  njega.  Ono  može 
da  ukazuje  na  fizički  svet  ljudske  egzistencije  samo  posredno  i  jedva 
bez  pomoći  drugih  čula.  Ovo  stoga  što  su  čujne  informacije  o  tom 
svetu  prilično  ograničene.  O  ptici,  ono  nam  daje  tek  nešto  malo  više 
od  ,njene  pesme.  Ono  je  ograničeno  prema  šumovima  koje  stvari 
proizvode.  U  njih  spadaju  zvuci  jezika,  ali  oni  dobijaju  značenje  tek 
povezivanjem  sa  drugim  čulnim  podacima.  Tako,  muzika  po  sebi 
jedva  da  je  mišljenje  o  svetu.  Velika  vrlina  viđenja  je  u  tome  što 
je  ono  ne  samo  visoko  artikulisan  medijum  nego  što  njegov  univer­
zum  pruža  neiscrpno  bogate  informacije  o  predmetima  i  događajima 
spoljnjega  sveta.  Stoga,  viđenje  je  medijum  misli  prvoga  reda.
Pogodnosti  čula  vida  nisu  samo  dostupne  umu;  one  su  neophod­
ne  za  njegovo  funkcionisanje.  Kad  opažanje  ne  bi  bilo  ništa  bolje 
nego  što  je  pasivno  primanje  informacija,  očekivalo  bi  se  da  se  um 
ne  bi  uznemiravao  ako  bi  se  za  trenutak  ostavio  bez  takvog  uloga 
i  da  bi  zaista  mogao  da  pozdravi  taj  predah.  Ogledi  o  lišenosti  čulnih 
utisaka  pokazali  su,  međutim,  da  to  nije  tako.  Kada  se  čula  vida, 
sluha,  pipanja  i  kretanja  podvrgnu  jednoličnoj  draži  —  samo  difuzna 
svetlost  za  oči  i  ujednačeno  zujanje  za  uši  —  poremećeno  je  čitavo 
mentalno  funkcionisanje  ličnosti.  Društveno  prilagođavanje,  smirenost 
i  sposobnost  mišljenja  duboko  se  oštećuju.  Za  vreme  monotonih  ča­
sova  ogleda,  ispitanik,  utvrdivši  da  nije  sposoban  da  misli,  zamenjuje 
spoljnu  draž  čula  prisećanjima  i  izmišljanjem  likova,  koji  ubrzo 
postaju  uporni  i  izmiču  se  kontroli,  nezavisni  od  čovekove  volje  kao 
nešto  nametnuto  spolja.  Ti  likovi  mogu  da  se  pretvore  u  pravu  halu­
cinaciju;  (u  duševnim  bolnicama,  utvrđeno  je  da  bolesnici  više  halu- 
cinišu  u  goloj  sredini  sa  malo  draži).  Toliko  su  stvarna  ta  viđenja 
da  posle  ogleda  neki  ispitanici  izjavljuju  da  su  sada  skloni  da  više 
veruju  u  natprirodna  priviđanja.  Ovi  očajnički  pokušaji  uma  da 
zameni  draž  koja  mu  nedostaje  pokazuju  da  je  umesto  proste  spo­
sobnosti  za  primanje,  aktivnost  čula  neophodan  uslov  za  funkcioni­
sanje  uma  uopšte.  Neprekidno  reagovanje  na  okolinu  je  osnova  za 
rad  živčanog  sistema.
VIĐENJE  JE  PROBIRLJIVO
Da  bi  se  funkcionisanje  čula  valjano  tumačilo,  treba  imati  na 
umu  da  ona  nisu  nastala  kao  oruđa  saznavanja  radi  saznavanja,  nego 
su  se  razvila  kao  biološka  pomagala  za  opstanak.  Otpočetka  su  bila 
usmerena  i  usredsređena  na  one  odlike  okoline  koje  su  pravile  raz­
liku  između  onoga  što  poboljšava  i  onoga  što  sputava  život.  To  znači 
da  je  opažanje  svrsishodno  i  probirljivo.  Već  sam  istakao  da  se 
viđenje  doživljava  kao  veoma  živa  delatnost.  Da  navedem  formula­
ciju  koju  sam  dao  na  drugom  mestu:
»...  gledajući  neki  predmet,  mašamo  se  za  njega.  Nevidljivim  prstom 
krećemo  kroz  prostor  oko  sebe,  dolazimo  do  dalekih  mesta  gde  se  nalaze 
stvari,  dotičemo  ih,  hvatamo,  ispitujemo  im  površinu,  opipavamo  ivice, 
istražujemo  teksturu.  To  je  izvanredno  aktivno  zanimanje.  Zadivljeni  ovim 
doživljajem,  stari  mislioci  su  opisivali  fizički  proces  sagledavanja  u  skladu 
sa  njim.  Na  primer,  Platon,  u  svome  delu  Timaj,  tvrdi  da  plemenita  vatra 
koja  zagreva  ljudsko  telo  struji  kroz  oči  u  glatkom  i  gustom  mlazu
24


svetlosti.  Na  taj  način  uspostavljen  je  jedan  opipljiv  most  između  posma- 
trača  i  posmatrane  stvari,  d  preko  tog  mosta  impulsi  svetlosti  što  zrači 
sa  predmeta  putuju  do  očiju,  a  odatle  do  duše.«
Ovo  gledište  poteklo  je  od  spontanog  doživljaja.  Međutim,  kada 
je  postalo  jasno  da  je  optičko  beleženje  u  oku  uglavnom  pasivan 
proces,  proširivanjem  se  pretpostavilo  da  isto  to  važi  i  za  psihofizički 
proces  viđenja  kao  celinu.  Ova  promena  gledišta  bila  je  spora  i 
oprezna.  Oko  500  godine  n.e.,  rimski  filozof  Betijus  (Boethius)  napisao 
je:  »jer  vid  je  zajednički  svim  smrtnicima,  ali  potiče  li  on  od  likova 
koji  dospevaju  u  oko  ili  od  zrakova  upućenih  ka  predmetu  viđenja, 
sumnjam  da  se  može  saznati,  mada  obični  ljudi  nisu  svesni  da  takva 
sumnja  postoji«.  A  hiljadu  godina  kasnije,  Leonardo  da  Vinči  (Vinci) 
napisao  je  utuku  protiv
»...  tih  matematičara,  koji  kažu  da  oko  nema  duhovne  moći  koja  se  širi 
na  daljinu  od  njega,  pošto,  kad  bi  to  bilo  tako,  to  ne  bi  moglo  da  bude 
bez  velikog  smanjenja  u  upotrebi  moći  viđenja,  i  da,  kad  bi  oko  bilo 
veliko  kao  čitava  zemlja,  ono  bi  se  istrošilo  u  posmatranju  zvezda:  s  toga 
razloga,  oni  tvrde  da  oko  prima  ali  ne  šalje  ništa  od  sebe.«
Bilo  je  mnogo  dokaza  protiv:
»...  seljaci  svakodnevno  viđaju  kako  zmija  zvana  lamija  ukočenim  po­
gledom  privlači  —  kao  magnet  gvožđe  —  slavuja,  koji  uz  žalosnu  pesmu 
hita  svojoj  sm rti. . .   kažu  da  noj  i  pauk  legu  svoja  jaja  pogledom  upe­
renim  u  njih.«
A  da  ne  pominjemo  device,  »za  koje  vele  da  u  svojim  očima 
imaju  imoć  da  privuku  sebi  ljubav  muškaraca«.
Aktivna  selektivnost  je  osnovna  crta  viđenja,  kao  što  je  i  crta 
svake  druge  inteligentne  radnje;  i,  zapaženo  je  da  se  u  prvom  redu 
najradije  odabiraju  promene  u  okolini.  Organizam,  za  čije  potrebe 
je  vid  podešen,  prirodno  je  zainteresovaniji  za  promene  nego  za  ne- 
pokretnost.  Kada  se  nešto  pojavljuje  ili  iščezava,  kreće  se  sa  jednog 
mesta  na  drugo,  menja  oblik  ili  boju  ili  svetlinu,  čovek  ili  životinja 
koji  to  posmatraju  mogu  da  ustanove  da  se  i  njihovo  sopstveno  stanje 
menja:  neprijatelj  se  približava,  zgodna  prilika  izmiče,  nužda  treba 
da  se  zadovolji,  znak  opomene  da  se  posluša.  Najprimitivniji  organ 
vida,  tačka  ili  živčano  vlakno  osetljivo  na  svetlost  u  mekušaca,  ogra- 
ničiće  obaveštenja  na  promene  svetline  i  time  omogućiti  životinji 
da  se  povuče  u  ljusku  čim  neka  senka  prekine  sunčevu  svetlost 
Posmatrati  nepokretne  delove  okoline  gotovo  da  je  luksuz,  koristan 
najviše  za  to  da  se  odrede  mesta  budućih  promena  ili  da  se  sagleda 
kontekst  u  kome  se  događaji  zbivaju.
Promena  je  odsutna  u  nepokretnim  stvarima,  ali  i  u  stvarima 
koje  neprestano  ponavljaju  jednu  te  istu  radnju  ili  je  stalno  održa­
vaju.  Psiholozi  koji  razmatraju  zasićenost  i  prilagođenost  ističu  da 
će  životinje,  čak  i  najprimitivnije,  prestati  da  reaguju  ako  određena 
draž  dopire  do  njih  neprestano.  Stalni  činioci  vizuelne  sredine,  na 
primer,  određena  boja  trajno  prisutne  sunčeve  svetlosti  iščeznuće 
iz  svesti,  baš  kao  što  će  nestati  i  stalna  buka  ili  miris.  Kada  je  neko 
prisiljen  da  netremice  gleda  datu  figuru,  on  će  se  koristiti  svakom 
zgodnom  prilikom  da  je  variranjem  menja:  razaznaće  da  su  joj  delovi
25




Dostları ilə paylaş:
1   ...   6   7   8   9   10   11   12   13   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə