Beleška o piscu


na  njima,  one  bi  morale  da  postoje  u  nekoj  formi.  Berkli  (Berkeley)



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə37/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   33   34   35   36   37   38   39   40   ...   125

na  njima,  one  bi  morale  da  postoje  u  nekoj  formi.  Berkli  (Berkeley) 
je  to  vrlo  jasno  sagledavao,  te  su  njegove  zamerke  Loku,  o  kojima 
će  kasnije  biti  reći,  zaista  opravdane.
Dilema  je  bila  veoma  stvarna.  Vizuelno  prisustvo  je  na  izgled 
bilo  prepreka  opštosti,  te  je  stoga  isto  to  mišljenje,  kojemu  je  ono 
bilo  potrebno,  moralo  da  ga  se  odrekne.  Ako  se,  međutim,  vizuelno 
prisustvo  napusti,  gde  se,  onda,  nalazi  neka  druga  neopažajna  oblast 
postojanja  u  kojoj  bi  mišljenje  moglo  da  se  smesti?  Problem  je  još 
pred  nama.  Nedavno  je  američki  psiholog  Robert  H.  Holt  u  članku 
koji  nosi  simptomatičan  naslov  »Likovi:  Povratak  prognanih«  opisao 
razne  vrste  likova.  Za  »lik  misli«  on  kaže  da  je  »jedna  slaba  sub­
jektivna  predstava  oseta  ili  opažanja  bez  odgovarajućeg  čulnog  ma­
terijala,  koja  se  u  budnoj  svesti  nalazi  kao  deo  čina  misli.  Sadrži 
likove  iz  sećanja  i  likove  iz  uobrazilje;  oni  mogu  da  pripadaju  vidu, 
sluhu  ili  bilo  kojoj  drugoj  čulnoj  oblasti,  a  mogu  da  se  iskažu  i 
čisto  rečima«.
Još  se  oseća  lokovski  prizvuk  neodobravanja.  Misleni  lik 
je  /slab  zato  što  ne  poseduje  dovoljno  onoga  što  treba  da  ima.  On 
nije  toliko  dobar  kao  što  je  to  opažanje.  Na  jednom  drugom  mestu 
svoga  napisa,  Holt  u  izvesnoj  meri  razaznaje  pozitivnu  ulogu  koju 
bi  likovi  mogli  da  igraju  baš  zbog  svoje  osobenosti.  Ali,  u  čemu  se 
sastoji  ta  osobenost?
MOŽE  LI  DA  SE  MISLI  BEZ  SLIKA
Na  prekretnici  našeg  stoleća,  psiholozi  su  odgovor  tražili  po­
moću  ogleda.  Oni  su  svojim  ispitanicima  postavljali  pitanja  koja  su 
ih  terala  da  misle,  kao  na  primer:  »Treba  li  čovek  da  ima  pravo 
da  se  oženi  sestrom  svoje  udovice?«  Zatim  su  pitali:  Sta  se  doga­
đalo  u  vama?  Na  osnovu  rezultata  svojih  ogleda,  Karl  Biler  (Bühler) 
je  godine  1908.  zaključio  da  »u  načelu  može  o  svačemu  potpuno  i 
jasno  da  se  razmišlja  i  izjašnjava  bez  ikakve  pomoći  likova  (Anschau- 
ungshilfen).«  Otprilike  u  isto  vreme,  Robert  S.  Vudvort  (Woodworth) 
u  Americi  osetio  je  potrebu  da  tvrdi  kako  »postoji  nekakav  nečulni 
sadržaj  svesti«  i  da  se  po  njegovom  iskustvu,  »nevizuelno  mišljenje 
utoliko  verovatnije  konstatuje  ukoliko  misaoni  proces  bolje  funkcio- 
niše  u  svakom  trenutku«.
Doktrina  »nevizuelnog  mišljenja«  nije  tvrdila  da  se  ništa  opaž- 
ljivo  ne  pojavljuje  dok  čovek  misli.  Ogledi  nisu  pokazali  da  plodovi 
misli  padaju  ni  iz  čega.  Naprotiv,  svi  se  slažu  da  se  mišljenje  često 
događa  svesno;  ali,  to  svesno  događanje  navodno  nije  slikovito.  Čak 
i  iskusni  posmatrači  nisu  umeli  da  opišu  šta  se  događa  u  njihovim 
mozgovima  dok  razmišljaju.  Da  bi  pozitivno  definisao  takvo  nevizu­
elno  prisustvo,  Ah  (Ach)  ga  je  nazvao  »Bewusstheit«  (svesnost).  Karl 
Marbe  ga  je  zvao  »Bewusstseinslagen«  (poredak  svesnosti).  Ali,  sami 
nazivi  bili  su  od  male  koristi.
Danas  se  ne  čuje  mnogo  o  ovoj  zbunjujućoj  situaciji.  U  jed­
nom  nedavnom  istraživanju  o  mentalnim  slikama,  Žan  Pjaže  se 
bavi  pamćenjem  iscrpno  ali  posredno,  radnjama  za  koje  ono  decu 
osposobljava.  Nasuprot  tome,  Holt  se,  u  gore  pomenutom  napisu, 
zalaže  da  psihologe,  koji  tvrde  da  priroda  mišljenja  treba  da  se 
određuje  onim  što  postiže,  treba  ubediti  da  mentalne  slike  zaslužuju
85


novo  i  ne posredni je  razmatranje,  čovek  može  6amo da  se složi  s  njim. 
Ogledi  o  rešavanju  problema  podrobno  su  nas  obavestili  o  vrstama 
zadataka  koje  dete  ili  životinja  može  da  izvrši  i  o  uslovima  koji 
potpomažu  ili  ometaju  da  se  oni  izvrše.  Ali,  ogledi  su  takođe  po­
kazali  da  ako  neko  želi  da  razume  zašto  ispitanici  u  jednoj  situa­
ciji  uspevaju  a  u  drugoj  ne,  on  mora  da  pravi  zaključke  o  vrsti 
procesa  koji  se  odigravaju  u  njihovim  živčanim  sistemima  ili  svesti. 
Na  primer,  priroda  rešavanja  problema  pomoću  »uvida«  može  da 
se  opiše  samo  ako  se  zna  koje  »mehanizme«  on  obuhvata.  »Uvid« 
potiče  od  reči  »vid«,  pa  se  odmah  postavlja  pitanje  koliko  doprinosi 
da  se  problemska  situacija  opažajno  shvati.  Ako  čovek  kao  psiholog 
pojma  nema  o  tome  kakva  se  vrsta  procesa  tu  odvija,  kako  će  on 
da  razume  zašto  izvesni  uslovi  pojačavaju  poimanje  dok  ga  drugi 
ometaju?  I,  kako  treba  da  se  otkriju  najbolji  metodi  za  obuku  duha 
za  ono  što  ima  da  čini?
Osvrnemo  li  se  na  spor  o  ulozi  slika,  tj.  likova  u  mišljenju, 
videćemo  da  su  njegovi  zaključci  ostali  nezadovoljavajući,  pre  svega 
zato  su  se  izgleda  obe  zavađene  strane  prećutno  složile  da  bi  likovi 
mogli  da  učestvuju  u  mišljenju  samo  ako  su  se  pojavili  u  svesti. 
Ako  samoposmatranje  nije  otkrilo  i  najmanje  tragove  likova  u  sva­
kom  misaonom  procesu,  onda  nema  načina  da  se  utvrdi  da  su  takvi 
likovi  neophodni.  Takozvani  senzacionalisti  pokušavali  su  da  izađu 
na  kraj  sa  negativnim  rezultatima  mnogih  ogleda  time  što  su  tvr­
dili  da  »automatizam  ili  mehanizacija«  mogu  da  svedu  vizuelnu  kom­
ponentu  misli  na  »slabu  iskru  svesnog  života«,  te  da  se  pod  takvim 
uslovima  ne  srne  očekivati  da  će  ispitanici  »kržljavka  koji  se  ne 
može  analizovati«  (Tičener,  Titchener)  raspoznati  onakvog  kakav  on 
stvarno  jeste.
I  danas  bi  se  psiholozi  složili  da  bi  pokazivanje  prisustva  jed­
nog  fenomena  u  svesti  uveliko  pomoglo  da  se  oni  ubede  da  taj 
fenomen  postoji  u  umu.  Ali,  ako  se  mentalna  činjenica  ne  nađe  u 
svesti,  ne  može  se  više  zaključivati  da  ona  ne  postoji.  Sasvim  odvo­
jeno  od  dosta  posebnih  mehanizama  potiskivanja  koje  su  opisali  psi­
hoanalitičari,  za  mnoge  procese  —  možda  za  većinu  —  danas  se  zna 
da  se  događaju  ispod  praga  svesti.  U  to  spada  veliki  deo  svako­
dnevnog  čulnog  materijala.  Dobar  deo  onoga  što  zapažamo  i  na  šta 
reagujemo  očima  i  ušima,  čulom  dodira  i  mišićima  ne  uključuje  svest 
uopšte  ili  tek  toliko  malo  da  često  ne  možemo  da  se  setimo  da  li 
smo  videli  svoje  lice  dok  smo  se  češljali  ujutru,  da  li  smo  osetili 
pritisak  stolice  kada  smo  seli  da  doručkujemo,  ili,  pak,  da  li  smo 
»videli«  postariju  ženu  na  koju  umalo  nismo  naleteli  kada  smo  žurili 
na  posao.  Čulni  doživljaj,  dakle,  nije  nužno  svestan.  Najtačnije  jeste 
to  da  ga  se  svesno  ne  sećamo  uvek.
U  mišljenju,  mnogi  odgovori  daju  se  potpuno  ili  gotovo  auto­
matski  zato  što.  ih  već  ima  ili  zato  što  su  potrebne  radnje  toliko 
jednostavne  da  su  maltene  trenutne.  Od  njih  ćemo  malo  saznati  o 
prirodi  mišljenja.  Verovatno  su  zbog  toga  istraživači  koje  sam  malo­
čas  pomenuo  zahtevali  od  svojih  ispitanika  da  se  bore  sa  zadacima 
koji  stavljaju  u  pokret  svu  njihovu  moć  razmišljanja.
Ako  se  čak  i  pod  tim  okolnostima  saopštava  da  misli  teku 
»bez  slika«,  onda  se  u  suštini  na  tri  načina  možemo  boriti  sa  tim 
nalazima.  Pošto  mišljenje  mora  da  se  obavlja  u  nekom  medijumu, 
može  se  utvrditi  da  ljudska  bića  misle  recima.  Ova  teorija  nije




Dostları ilə paylaş:
1   ...   33   34   35   36   37   38   39   40   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə