Beleška o piscu


Mnogo  štošta  može  da  se  kaže  o  odnosu  između  pamćenja  i



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə36/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   32   33   34   35   36   37   38   39   ...   125

6.  SLIKE  MISLI
Mnogo  štošta  može  da  se  kaže  o  odnosu  između  pamćenja  i 
opažanja  a  da  se  dotakne  nezgodno  pitanje  šta  je  to  u  stvari  pam­
ćenje.  Kažemo  da  posetilac  u  zoološkom  vrtu,  prilazi  kavezu  sa 
slonovima,  upoređuje  izgled  ovih  životinja  sa  sopstvenom  vizuelnom 
predstavom  o  slonu,  i  na  taj  način  identifikuje  ono  što  vidi.  U  pret­
hodnim  poglavljima  ja  sam  malo  opširnije  govorio  o  prirodi  opažaja 
koji  potiče  od  fizičkog  predmeta,  naglašavajući  naročito  da  se  pri 
tom  ne  radi  o  mehaničkom  beleženju  nego  o  aktivnom  poimanju 
strukturalnih  oblika.  Kako,  onda,  izgleda  predmet  opažanja  u  seća- 
nju?  Da  li  je  to  nekakva  unutrašnja  slika  koja  omogućuje  da  se 
zatvorenih  očiju  posmatra  lik  određenog  slona  ili  nečega  što  liči 
na  slona?
Doklegod  proučava  odnose  između  tragova  sećanja  i  neposred­
nog  opažanja,  čovek  može  da  se  usredsredi  na  dejstvo  koje  se  vrši 
na  opažaj  i  da  se  pri  tom  ne  pita  odmah  Šta  vrši  to  dejstvo.  Ova 
situacija  može  da  se  ilustruje  primerom  umetnika  koji  crta  nešto 
po  sećanju.  On  sedi  u  ateljeu  i  crta  slona.  Ako  ga  upitate  po  kak­
vom  modelu  crta,  on  će  možda  ubedljivo  da  poriče  da  ima  na  umu 
bilo  kakvu  određenu  sliku  životinje.  Pa  ipak,  u  toku  rada,  on  stalno 
proverava  koliko  je  tačno  ono  što  stvara  na  hartiji,  te  u  skladu  sa 
tim  utvrđuje  i  poboljšava  oblike.  Sa  čime  ih  upoređuje?  Šta  je  ta 
»unutrašnja  forma«,  taj  disegno  interno,  kako  je  to  Federiko  Cukari 
(Zuccari)  nazvao  godine  1607.  da  bi  načinio  razliku  od  disegno  estemo 
na  platnu?  Šta  je  bila  certa  idea  koju  je  Rafaël  imao  na  umu  kada 
je  u  čuvenom  pismu  kontu  Baldasaru  Kastiljonu  (Baldassare  Castigli- 
one)  pisao:  »Da  bih  naslikao  jednu  lepu  ženu,  morao  bih  da  vidim 
više  zgodnih,  i  to  pod  uslovom  da  mi  vi  pomognete  pri  izboru;  ali; 
pošto  lepih  žena  i  sposobnih  sudi ja  ima  tako  malo,  ja  se  koristim 
izvesnom  idejom  koja  mi  u  pamet  dođe«.
Ovo  pitanje  može  lako  da  se  izbegne  zato  što  se  čitava  radnja 
po  svoj  prilici  odigrava  u  opaženome  spoljašnjem  svetu,  na  crtaćoj 
tabli:  kako  se  linije  i  boje  pojavljuju,  one  izgledaju  kao  da  su  tačne 
ili  pogrešne,  te  one  same  kao  da  određuju  šta  umetnik  s  njima 
mora  da  radi.  Neki  vidovi  njegovog  suda  mogu  zaista  da  ostave 
utisak  kao  da  zavise  samo  od  opažaja,  na  primer,  u  odnosu  na 
formalne  činioce  ravnoteže  i  dobre  proporcije.  U  stvari,  međutim, 
čak  i  oni  su  neodvojivi  od  pitanja:  »Da  li  je  ovo  moja  predstava 
o  slonu?«;  a  na  ovo  pitanje  može  da  se  odgovori  samo  ako  se  upo­
trebe  neka  merila  koja  umetnik  nosi  u  sebi.
6
»
83


NA  ŠTA  LIČE  MENTALNE  SLIKE
Kada  se  unutrašnji  parnjak  opažaja  ne  primenjuje  ni  na  jedan 
spoljašnji  lik  nego  stoji  sam  za  sebe,  pitanje  nà  šta  on  liči  postaje 
utoliko  hitnije.  Mišljenje,  naročito,  može  da  se  bavi  predmetima  i 
događajima  samo  ako  su  mu  oni  bilo  na  koji  način  dati.  Inače,  oni 
se  predstavljaju  posredno  onim  što  je  upamćeno  i  što  se  zna  o  njima. 
Objašnjavajući  zašto  nam  je  potrebno  pamćenje,  Aristotel  kaže  da 
»bez  slike  u  predstavi  nije  mogućno  razmišljati«,  pri  čemu  se  poslu­
žio  rečju  phantasia.  Ali,  on  je  takođe  smesta  naišao  na  teškoću  koja 
odonda  stalno  muči  filozofe  i  psihologe.  Mišljenje  se  nužno  bavi 
opštostima.  Kako,  onda,  može  da  se  zasniva  na  pojedinačnim  likovima 
u  sećanju?
Džon  Lok  (John  Locke)  upotrebio  je  reč  »ideje«  da  opiše  opa- 
žajni  materijal,  kao  i  materijal  pamćenja  i  posebno  isto  kao  i  opšte. 
On  definiše  ideje  kao  »sve  što  je  predmet  razumevanja  kada  čovek 
misli«  i  kao  ekvivalenat  »svega  što  se  podrazumeva  pod  fantazmom, 
predstavom,  vrstom  ili  svega  čime  um  može  da  se  pozabavi  mis­
leći . .. .«   Ova  definicija  zanemaruje  razlučivanje,  uobičajeno  danas, 
između  opažaja  i  pojma.  Lok  je  primenio  svoj  termin  na  osete 
(proste  ideje),  ali  i  na  opažaje  predmeta  (složene  ideje)  i  konačno 
na  pojmove  (apstraktne  ideje).  Da  li  je  nameravao  da  sve  ove  razne 
mentalne  fenomene  opiše  kao  jednu  te  istu  stvar  ili  je,  pak,  čitav 
problem  ostavio  u  neizvesnosti?  Verovatno  je  ovo  drugo  hteo,  jer  su 
ga  isto  tako  uznemiravali  priroda  i  status  pojmova  kao  fenomena 
uma.  Pisao  je:
»Prve  ideje  koje  se  nalaze  u  umu,  očigledno  jesu  ideje  o  posebnim 
stvarima,  od  kojih,  lagano  i  postepeno,  razumevanje  napreduje  ka  izves- 
nom  broju  opštih;  koji  budući  da  potiču  od  običnih  i  poznatih  čulnih 
predmeta,  smeštaju  se,  sa  opštim  nazivima,  u  umu.  Tako  se  te  posebne 
ideje  kao  prve  primaju  i  odlikuju,  i  tako  se  o  njima  stiče  znanje.  A,  mada 
uz  njih  dolaze  manje  opšte  ili  specifične,  koje  najbliže  stoje  uz  posebne. 
Naime,  apstraktne  ideje  nisu  toliko  očigledne  i  jasne  za  decu  ili  za  još 
neiskusan  um,  kao  što  su  to  posebne.  Ako  one  i  odraslim  ljudima  tako 
izgledaju,  znači  da  su  one  postale  takve  usled  stalnog  i  prisnog  opštenja. 
Jer,  kada  lepo  promislimo,  videćemo  da  su  opšte  ideje  samo  funkcije  i 
izmišljotine  uma  koje  sobom  donose  teškoće,  i  da  se  ne  nude  tako  lako 
kako  smo  to  skloni  da  zamišljamo.  Na  primer,  zar  nisu  potrebni  izvestan 
napor  i  veština  da  se  obrazuje  opšta  ideja  o  trouglu  (koja  uopšte  još  ne 
spada  u  najapstraktnije,  najsveobuhvatnije  i  najteže),  jer  ona  ne  srne  da 
bude  ni  kosa,  ni  pravougaona,  ni  ravnostrana,  ni  ravnokraka  ni  nejed­
naka  —  nego  sve  to  i  ništa  od  toga,  u  isti  mah.  U  stvari,  to  je  nešto 
što  je  nezavršeno,  što  ne  može  da  postoji;  ideja  u  kojoj  su  sklopljeni 
neki  delovi  nekolikih  različitih  i  neusaglašljivih  ideja.«
Lok  je  smatrao  da  su  opšti  pojmovi  u  stvari  pomagala  nužna 
umu,  zato  što  je  isuviše  nesavršen  da  nad  čitavim  opsegom  jednog 
pojma  ima  pregled,  te  stoga  mora  da  se,  iz  praktičnih  razloga,  ogra­
ničava  na  sažimanje.  Ali,  on  nije  uspevao  da  sagleda  kakav  bi 
konkretan  oblik  te  konglomeracije  uzajamno  isključivih  svojstava 
mogle  da  imaju  u  umu.  Tvrđenjem  da  opšte  ideje  »ne  mogu  da 
postoje«  ovaj  problem  se  ne  rešava.  Kad  bi  se  mišljenje  zasnivalo
84




Dostları ilə paylaş:
1   ...   32   33   34   35   36   37   38   39   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə