Beleška o piscu


deo  njegovog  vidnog  polja.  Dopunjavanje  je  odbirljivo.  Čovek  može



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə33/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   29   30   31   32   33   34   35   36   ...   125

deo  njegovog  vidnog  polja.  Dopunjavanje  je  odbirljivo.  Čovek  može 
izvesnu  mladu  devojku  da  vidi  kao  žensko  telo  pokriveno  haljinama, 
dok  će  majčinu  figuru  možda  isključivo  da  određuje  njen  spoljašnji 
odeveni  oblik.  U  uniformi  konduktera  niko  ne  vidi  golog  čoveka,  a 
tek  pod  naročitim  uslovima  glava  mlade  devojke  izgledaće  kao  spoljna 
obloga  lobanje,  u  kojoj  se  nalazi  onakav  mozak  kakav  nam  je  poznat 
iz  mesarnice  ili  anatomskog  udžbenika.  Miloska  Venera  nema  utrobe, 
a  telefon  ne  mora  vizuelno  da  sadrži  zvonce  i  sve  one  žice  za  koje 
znamo  da  ih  ima.  U  stvari,  mnogi  predmeti  za  praktičnu  upotrebu 
tako  su  napravljeni  da  ne  otkrivaju  nikakvu  unutrašnju  tehnologiju. 
Pod  takvim  uslovima,  opažajnu  unutrašnjost  ne  traži  spoljašnjost, 
kao  što  zadnju  stranu  lopte  iziskuje  njena  prednja  strana.  Ona  je 
prosto  tu.  Ona  će  u  vizuelnome  da  učestvuje  samo  ako  je  nužna  u 
odnosu  na  ispitanika.
Pošto  se  ovde  radi  o  vizuelnoj  prirodi  takvoga  znanja,  nema 
prekida  između  onoga  što  se  zna  i  onoga  što  se  vidi.  Unutrašnjost 
se  bez  ikakvog  zazora  uklapa  u  spoljašnjost.  Ovaj  kontinuitet  proši­
ruje  opažanje  preko  onoga  što  se  odslikava  na  mrežnjači.  Posmat- 
ranje  se  ne  zadovoljava  spoljnim  izgledom  stvari.  One  se  vide  bilo  kao 
posude,  ili  se,  pak,  njihova  unutrašnjost  pojavljuje  jednostavno  kao 
homogeno  nastavljanje  spoljašnjosti.  Samo  pod  naročitim  uslovima 
se  spoljašnjost  doživljava  kao  prepreka,  koja  ometa  slobodu  prodi­
ranja,  na  primer,  kada  nas  neki  zid  sprečava  da  saznamo  ono  što 
želimo  da  znamo  ili  kada  se  on  pojavljuje  kao  smetnja  nečemu  što 
želi  da  izađe  iznutra.  U  jednom  slučaju  šizofrenije  koji  je  objavila 
Margerita  Zehehaj  (Marguerite  Sechehaye),  bolesnica  je  doživela  prve 
znakove  bolesnog  zastranjivanja  kada  joj  je  bilo  pet  godina  i  kada  je 
čula  glasove  učenika  kako  vežbaju  neku  pesmu  dok  je  prolazila  pored 
škole.  »Činilo  mi  se  da  više  ne  prepoznajem  školu;  ona  mi  je  postala 
velika  kao  neka  kasarna;  deca  koja  pevaju  bila  su  zarobljenici  prisi­
ljeni  da  pevaju.  Bilo  je  to  kao  da  su  škola  i  dečja  pesma  odvojeni  od 
ostalog  delà  sveta.«
VIDLJIVE  PRAZNINE
Vizuelno  znanje  često  dovodi  do  toga  da  odsustvo  nečega  dej- 
stvuje  kao  aktivni  sastavni  deo  opažanja.  Pisac  Džems  Lord  (James 
Lord)  saopšrtava  sledeći  doživljaj  sa  Albertom  Đakometijem  (Giaco­
metti):
»Počeo  je  ponovo  da  slika,  ali  se  posle  nekoliko  trenutaka  okrenuo 
prema  mestu  gde  je  stajalo  poprsje,  kao  da  je  želeo  da  ga  još  jedanput 
osmotri,  i  uzviknuo:  »Oh,  nestalo  je!  Mislio  sam  da  je  još  tamo,  ali  ga 
nema  više!«  Iako  sam  ga  podsetio  da  ga  je  Dijego  sklonio,  rekao  je 
»Jeste,  ali  mislio  sam  da  je  tamo.  Pogledao  sam  i  iznenada  video  praz­
ninu.  Video  sam  prazninu.  To  mi  se  prvi  put  desilo  u  životu.«
Videti  prazninu  znači  smestiti  u  opažaj  nešto  što  pripada  tamo, 
ali  je  odsutno,  tako  da  uočavanje  njegovog  odsustva  predstavlja  svoj­
stvo  sadašnjosti.  Mesto  gde  se  živa  radnja  dešavala  ili  se  očekuje 
da  se  dogodi  izgleda  čudno  bespokretna;  praznina  može  da  deluje 
kao  bremenita  događajima.  Jedna  bolesnica  Margerite  Zehehaj  saop-
76


stava:  »U  beskrajnoj  tišini  i  napetoj  nepomičnosti,  imala  sam  utisak 
da  će  nešto  strašno,  neminovno,  razbiti  mir,  nešto  užasno,  porazno.«
Retko  kad  ono  što  prošlost  doiprinosi  sadašnjosti  pokušava  ili 
uspeva  da  odista  promeni  dati  materijal  draži.  Naprotiv,  ti  doprinosi 
koriste  se  onim  što  taj  materijal  pruža.  Takvu  jednu  priliku  pruža 
neko  prazno  mesto.  Jezikom  psihologije  opažanja  može  se  reći  da 
materijal  draži  može  da  se  opaža  kao  osnova  za  neku  odsutnu  figuru. 
Takvo  dejstvo  može  svesno  da  se  proizvede.  Zigfrid  Krakauer  (Sieg­
fried  Krakauer)  navodi  filmskog  režisera  Karla  Drajera  (Cari  Dre­
yer),  ilustrujući  raspoloženje  koje  je  on  hteo  da  postigne  u  svom 
Vampiru:  »Zamislite  da  sedimo  u  nekoj  običnoj  sobi.  Iznenada  kažu 
nam  da  se  iza  vrata  nalazi  leš.  Za  tren  oka,  soba  u  kojoj  sedimo 
potpuno  se  promenila:  sve  je  u  njoj  dobilo  drugi  izgled;  svetlost  i 
vazduh  su  se  promenili  iako  su  fizički  ostali  is ti. . .   Takav  efekat 
želim  da  postignem  u  svom  filmu.«
Ovde  može  da  se  ukaže  na  mnogo  slučajeva  u  kojima  predmet 
vizuelno  poseduje  ono  za  šta  će  da  se  upotrebi.  Psihijatar  Van  den 
Berg  pričao  je  jednom  o  tome  kako  je  izgledala  boca  vina  koju  je 
bio  stavio  na  pod  pored  kamina  da  bi  se  malo  zagrejala  za  prija­
telja  koji  je  trebalo  da  mu  dođe  u  goste.  Kada  je  prijatelj  otkazao 
posetu,  soba  je  izgledala  mirnija,  a  boca  je  stajala  kao  izgubljena. 
U  jednom  mnogo  širem  smislu,  svi  upotrebni  predmeti  imaju  ten­
denciju  da  u  svoj  izgled  uključe  nevidljivo  prisustvo  onoga  što  je 
nužno  da  bi  se  ispunila  njihova  namena.  Most  se  opaža  kao  nešto 
preko  čega  se  ide,  a  čekić  kao  nešto  što  se  hvata  i  čime  se  zama- 
huje.  Ovo  proširenje  stvari  mnogo  je  opipljivije  nego  što  bi  bila 
prosta  asocijacija  između  predmeta  i  njegove  primene,  ili,  pak,  prosto 
razumevanje  onoga  čemu  taj  predmet  može  da  posluži.  Upravo,  ne­
posredna  opažajna  dopuna  jednog  predmeta  izgleda  nepotpuno  kada 
se  on  ne  upotrebljava.  Ovo  postaje  očigledno  kada  takve  predmete 
vidimo  izložene  u  nekom  umetničkom  muzeju  ili  na  izložbi.  U  društvu 
umetničkih  delà,  oni  se  sada  preobraćaju  u  čist  oblik,  a  odsustvo 
njihove  vidljive  funkcije  može  prilično  neobično  da  im  izmeni 
izgled.  Naočare,  na  primer,  lišene  svog  uobičajenog  značenja  takvim 
izlaganjem,  postaju  duh  nalik  na  pauka  šupljih  očiju.  Neki  moderni 
umetnici  uspeli  su  da  otuđe  ono  što  je  prisno  poznato  na  taj  način 
što  su  prosto  stvari  iz  svakidašnjeg  života  iznosili  pogledima  gleda­
laca  kao  predmete  za  čisto  posmatranje.
PREPOZNAVANJE
Najkorisnije  i  najčešće  uzajamno  dejstvo  između  opažanja  i  pam­
ćenja  događa  se  u  prepoznavanju  već  viđenih  stvari.  Vizuelno  zna­
nje  stečeno  u  prošlosti  ne  pomaže  nam  samo  da  otkrivamo  prirodu 
nekog  predmeta  ili  događaja  koji  se  pojavljuju  u  vidnom  polju;  ono 
takođe  dodeljuje  određenom  predmetu  njegovo  mesto  u  sistemu  stvari 
koji  sačinjava  našu  celokupnu  sliku  o  svetu.  Tako,  gotovo  svaki  opa- 
žajni  čin  uključuje  podvođenje  datih  fenomena  pod  neki  vizuelni 
pojam  —  što  je  takođe  tipična  misaona  delatnost.
Kao  što  sam  već  istakao,  ovo  podvođenje  može  da  se  dogodi 
ako  opažanje  takođe  uključuje  pre  svega  obrazovanje  pojma  o  pred­
metu  koji  treba  da  se  klasifikuje.  Predmet  klasifikacije  nije  prosto
77




Dostları ilə paylaş:
1   ...   29   30   31   32   33   34   35   36   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə