Beleška o piscu

blede,  žućkaste  ili  plavkaste  boje  nisu  uopšte  nikakve  prave  zelene. 
Jasno  je  da  pacijent  ne  »omanjuje«  zato  što  ne  može  da  apstrahuje 
nego  zato  što se  njegov  postupak  apstrahovanja  razlikuje od  postupka 
koji  ispitivač  smatra  za  jedini  moguć.  Nipošto  se  ne  može  zaključiti 
da  on  ne  vidi  odnos  između  svih  tonova  boje  koji  mu  se  podnesu.
ZALJUBLJENOST  U  KLASIFIKACIJU
Neprikladno  uska  shvatanja  o  tome  šta  sačinjava  apstraktno 
ponašanje takođe  potiče  od  predanosti takozvanom kategoričnom  stavu, 
tj.  sposobnosti  da se  vrše  logične  klasifikacije  i  da  se  one  objašnjavaju 
teoretskom  terminologijom.  Ovoj  zanimaciji  jedne  određene  intelek­
tualne  kulture  ne  treba  dopustiti  da  omalovažava  druge,  podjednako 
produktivne  načine  mišljenja,  koji  srećom  još  žive  u  našoj  sredini. 
Dobri  primeri  mogu  da  se  nađu  u  merilima  za  procenjivanje  u  tako­
zvanim  testovima  sličnosti,  koji  predstavljaju  pododeljak  Veksler- 
-Belvijevog  testa  inteligencije  za  odrasle  (Wechsler-Bellevue).  Ovde 
ispitanik,  na  zahtev  da  kaže  na  koji  su  način  pomorandže  i  banane 
slične,  može  da  omane  pa  da  ne  odgovori  da  su  obe  veće,  iako  se 
može  očekivati  da on  u  svom  svakodnevnom  životu  zna  za  tu  sličnost 
i  da  se  njome  koristi.  On  se  nije  navikao  da  ono  što  zna  zaogrće 
u  opšte  rečenice  kao  što  su  »voće  se  razlikuje  od  povrća«  zato  što 
ne  oseća  potrebu  za  njima  i  zato  što  one  mogu  da  zahtevaju  opšte 
reći  koje  njemu  nisu  bliske.  Ovde  se  opet  radi  o  tome  da  ispitanik 
nije  nesposoban  da  obavi  željene  apstrakcije,  nego  da  barata  njima 
odvojeno  od  konteksta  kome  pripadaju.
U  drugim  slučajevima  su  apstrakcije  na  koje  test  cilja  zaista 
strane  mišljenju  izvesnih  ljudi.  Kako  da  se  prema  tome  psihološki 
postavimo?  Evo  još  jednog  primera  iz  testa  sličnosti.  Ispitanik,  na 
pitanje  na  koji  su  način  drvo  i  alkohol  slični,  dobija  ocenu  nula  ako 
odgovori:  »Padaš na  zemlju  i  od  jednog  i  od  drugog«.  Bez  sumnje,  ovaj 
odgovor  svedoči  i  bistroj  pameti.  On  dolazi  od  prisebnog  i  duhovitog 
čoveka  sposobnog  da  iz  mesta  pronađe  upadljivu  zajedničku  odliku 
dveju  stvari  koje  nisu  očigledno  slične.  U  životu,  nagradili  bismo 
ga  osmehom  punim  priznanja.  Ako  on  i  pored  svega  zbog  svoje  bi­
strine  promaši  u  testu,  razlog  će  biti  u  tome  što  ispitivač  više  voli 
logičke  kategorije  naučne  klasifikacije.  On  opravdano  postupa  tako 
ako  želi  da  pronađe  da  li  je  ispitanikov  mozak  dorastao  onoj  vrsti 
logike  koja  se  praktikuje  u  akademskim  krugovima.  Ali,  ako  se  radi 
o  tome  da  li  on  poseduje  produktivnu  inteligenciju,  negativna  ocena 
u  testu  je  pogrešna.  Da  bi  postupio  kako  valja,  od  ispitanika  se 
očekuje  da  odgovori:  »I  drvo  i  alkohol  su  organske  supstance«  ili 
»oboje  su  ugljovodonici«.  Ovi  odgovori  zadiru  dublje;  ali,  isto  tako 
je  tačno  da  samo  temeljno  obrazovan  čovek  raspolaže  poznavanjem 
činjenica  koje  daju  smisla  ovakvim  odgovorima.  Klasifikacija  pomoću 
logičnog  podvođenja  pod  širu  kategoriju,  na  koje  se  u  našem  školstvu 
obuka  intelekta  toliko  usredsređuje,  nije  naučnikova  glavna  briga, 
nego  je  samo  spoljašnji  proizvod  njegovog  rada.  Podela  životinja  na 
sisane,  ptice,  vodozemce  itd.  samo  je  talog  otkrića  koja  su  pokazala 
zadivljujuće  funkcionalne  sličnosti  u  spolja  veoma  raznolikim  živo­
tinjskim  vrstama.  Ova  otkrića  su  živa  u  svesti  biologa  kada  prime-
165

---

njuje  lineovske  kategorije  (Linné),  koje  su  za  prosečnog  čoveka  jedva 
nešto  više  od  običnih  etiketa,  a  da  li  on  ume  da  ih  upotrebi,  malo 
nam  govori  o  kvalitetu  njegovog  mišljenja.
Kada  neko  svoje  apstrakcije  izvlači  spontano  iz  oblasti  činjenica, 
koja  za  njega  ima  suštinsko  značenje,  treba  mu  odati  priznanje  za 
dobro  mišljenje.  Jedna  Goldštajnova  i  Sererova  pacijentkinja,  na 
zahtev  da  navede  imena  životinja,  poredala  ih  je  onako  kako  stoje 
kavezi  u  zoološkom  vrtu  u  njenom  rodnom  gradu.  Svakako,  pacijent­
kinja  se  držala  »konkretnog«  slučaja;  ali,  ako  bi  se  to  isticalo,  značilo 
bi  da  se  njeno  ponašanje  karakteriše  na  nezadovoljavajući  način. 
Mora  se  dodati  da  je  ona  svoju  apstrakciju  inteligentno  izvlačila  iz 
jednog  pravog  znanja  o  redosledu  životinja  koji  je  mogla  da  ima. 
Slično  tome  događa  se  kada  nekoga  upitamo  koje  boje  u  nekoj  grupi 
uzoraka  »pripadaju  zajedno«.  Može  biti  da  ga  njtgovo  obrazovanje 
nije  pripremilo  da  ovo  pitanje  povezuje  sa  kategorijama  opažajnog 
reda.  Umesto  da  stavi  sve  zelene  ili  sve  crvene  zajedno,  jedna  paci­
jentkinja,  pošto  je  pažljivo  odabirala,  spojila  je  jednu  jarko  zelenu 
sa  tamno  plavom,  a belu  i  jarko  žutu  sa  tamno  mrkom  i  tamno  žutom. 
Ovde  treba  imati  u  vidu  da  je  ogled  vršen  pomoću uzoraka raznoboj­
ne  vunice.  Pacijentkinja  je  svoj  izbor  ovako  objasnila:  »Ovo  su  džem­
per  i  suknja,  a  ovo  drugo  je  bluza.«  Sigurno  da  se  može  razgovarati 
o  tome  da  njeno  merilo  šta  ide  jedno  uz  drugo  manje  odgovara  nego 
klasifikacija  prema  zajedničkim  obeležjima,  sem  ako  se  automatski 
ne  daje  prednost  žongliranju  logičkim  odnosima  nasuprot  načinu  miš­
ljenja  koji  traži  čvrsto  tie  u  iskustvu.
Prethodna  razmatranja  zasnivala  su  se  većinom  na  specijalizo- 
vanom  kliničkom  istraživačkom  materijalu.  On,  međutim,  osveti java 
jednu  teoretsku  predrasudu  koja  je  čak  i  danas  veoma  raširena  među 
psiholozima  i  nastavnicima  uopšte.  Oni  znaju  da  ljudski  um  razvija 
svoju  sposobnost  za  mišljenje  na  taj  način  što  obrađuje  situacije  koje 
mu  saopšte  čula;  oni  takođe  znaju  da  su  »apstraktni«  pojmovi  aka­
demskog  načina  igre  kasni  proizvodi  posebnih  kulturnih  uslova.  Pa 
ipak,  kada  ove  posebne  vrste  pojmova  kod  nekoga  nema,  onda  postoji 
sklonost  da  se  pretpostavlja  kako  apstraktnog  mišljenja  u  širem  i 
važnijem  smislu  reči  takođe  nema.  Otuda  i  verovanje  da  se  apstraktno 
mišljenje  ne  sreće  kod  »primitivaca«,  kako  ih  mi  zovemo,  ili  »prirod­
njaka«  naroda  prirode,  kako  ih  je  lepše  i  tačnije  zvao  Džon  Lok. 
Vredi  da  ovde  navedemo  njegove  reči  kojima  tvrdi  da  se  »apstraktne 
maksime«  ne  mogu  očekivati  od  dece  i  divljih  stanovnika  šuma:
»U  kolibama  Indijanaca  retko  se  čuju  takve  opšte  rečenice:  još 
manje  se  nalaze  u  mislima  dece,  a  kod  prirodnih  ljudi  jedva  da  ima  i 
njihovih  tragova.  Ovde  se  radi  o  jeziku  i  poslu  škola 
i  akademija  učenih 
nacija,  naviknutih  na  takvu  vrstu  razgovora 
i  učenja  u  kome  su  raspre 
česte;  pošto  takve  maksime  odgovaraju  veštačkom  dokazivanju  i  ubeđi- 
vanju,  malo  mogu  da  koriste  otkrivanju  -istine  i  napretku  znanja.«
Bez  obzira  kakva  su  mu  gledišta  o  mišljenju  kod  ljudi  prirode, 
Lok  je  dobro  znao  koliko  je  ograničena  vrednost  misaonih  radnji  koje 
su  im,  kako  je  on  smatrao,  nedostajali.  Time  je  on  pomogao  da  se 
nagovesti  preocenjivanje,  sa  kojim  se  čak  i  danas  veoma  sporo  na­
preduje.  Načini  mišljenja  koji  se  razlikuju  od  našeg,  ali  ne  moraju 
da  budu  niže  vrednosti,  lako  se  osuđuju  kao  posledice  kulturne  zao­
166

---