Beleška o piscu

čije  do  koga  takvi  »motorni«  ljudi  kao  što  su  hirurzi,  mehaničari  ili 
vajari  mogu  da  obavljaju  svoj  posao;  s  druge  strane,  čovek  koji  se 
strogo  ograničio  na  »manipulisanje  idejama«  nije  imun  na  žalosnu 
tupoglavost.
Podsetimo  se  ovde  i  na  važnost  manipulisanja  za  sve  vrste 
rešavanja  problema,  bez  obzira  da  li  ono  uključuje  telesno  izvođenje 
ili  je  samo  u  mislima  provereno.  U  produktivnom  mišljenju  često  se 
proverava  da  li  jedan  sistem  funkcioniše  ili  da  li  je  neko  rešenje 
ispravno.  Fizička  verzija  takve  eksperimentalne  radnje  ostvaruje  se 
kao  motorno  ponašanje.  E.  Pol  Torens  (Paul  Torrance),  pišući  o  »Ulo­
zi  manipulisanja  u  stvaralačkom  mišljenju«,  navodi  studije  o  prona­
lazačima  koje  pokazuju  da  su  manipulativne  tendencije  važne  za 
pronalazaštvo.  U  svojim  sopstvenim  ogledima  sa  decom,  Torens  je 
zapazio  da  postoji  »pouzdan  odnos  između  fizičkog  manipulisanja  kao 
podstreka  stvaralačkom  mišljenju,  ili  pronalazaštvu,  s  jedne  strane, 
i  kvantiteta  i  kvaliteta  reagovanja,  s  druge  strane.«  Kada  se  dete  po­
naša  motorno,  ono  može  da  barata  idejama.
To,  dakle,  znači  da  se  pri  vaspitanju  čoveka  koji  najbolje  funk­
cioniše  u  telesnoj  delatnosti  ne  radi  o  tome  da  se  motorna  aktivnost 
zamem  idejama.  Risman  (Riessman)  tvrdi  da  »ometena«  deca  koju 
on  ima  na  umu,  ne  osećaju  nikakvu  odbojnost  prema  apstraktnom 
mišljenju;  ona,  samo  drukčije  pristupaju  tome.  »Za  njih  apstraktno 
mora  stalno  i  prisno  da  bude  povezano  sa  neposrednim,  čulnim,  ak- 
tuelnim.«  Pošto  steknu  izvesno  osećanje  za  široka  uopštavanja  kada 
vide  da  se  ona  izvode  i  primenjuju  u  praksi,  ona  mogu,  do  izvesnog 
stepena,  da  procenjuju  i  čisto  apstraktna  formulisanja.  U  ovoj  svetlos- 
ti,  mogu  da  se  stave  pod  izvesnu  sumnju  Rismanova  tvrđenja  da  bi 
mašine  za  učenje  bile  naročito  pogodne  za  takvu  decu,  zato  što  ona 
imaju  tendenciju  da  motorno  uče  i  što  vole  mašine.  Svakojake  sprave 
mogu  da  se  upotrebe  kao  mamac,  koji  će  učenje  učiniti  prihvatljivim, 
ali,  ako  se  programirana  nastava  zasniva  na  formalističkim  misaonim 
radnjama,  koje  su  strane  detetu,  teško  da  se  podsticaj  na  majstorisanje 
može  prevesti  u  želju  da  se  uči  na  dužu  stazu;  niti  će,  pak,  postupak 
učenja  više  da  odgovara  duhovnom  sklopu  deteta.
U  novije  vreme,  mnogi  vaspitači  došli  su  do  uverenja  da  deca 
moraju  oko  sebe  da  imaju  mnoštvo  raznolikih  predmeta,  jasno  izra­
ženog  oblika,  veličine  i  boje.  Svaki  predmet  artikulisanog  izgleda 
saopštava  opažajne  principe  živahnome  duhu,  a  svaki  učeni  opažajni 
princip  pomaže  da  se  sagrade  osnove  mišljenja.  Na  isti  način,  princi­
pi  akcije,  kao  na  primer  odnos  između  uzroka  i  posledice,  moraju  da 
se  učine  vidljivim  pomoću  jednostavnih  upečatljivih  sredstava.  Skloni 
smo  da  mislimo kako  deca  koja  rastu  u  suštinski  »praktičnoj«  okolini 
imaju  široke mogućnosti za  takvo  učenje iako  možda i  ne  poseduju  od­
govarajuće  igračke.  Ovo  može  da  bude  sasvim  tačno  za onu  decu  koja 
žive na selu ili se igraju u očevoj  radionici ili  dućanu.  To, međutim, ne 
važi za decu u gradskim sirotinjskim četvrtima.  Kao što je  Martin Dojč 
(Deutsch)  zapazio,  »u  vizuelnom  smislu,  gradska  sirotinjska  četvrt  i 
njeni  prenaseljeni  stanovi  pružaju  detetu  najmanju  mogućnu  meru 
draži.  Obično  ima  malo  ili  nimalo  slika  na  zidu,  a  stvari  u  domaćin­
stvu,  bilo  da  su  to  igračke,  nameštaj  ili  aparati,  uglavnom  su  oskudne, 
istovetne,  bez  ikakvih  razlika  u  formi  i  boji.«  Nasuprot  tome,  privi- 
legovano  dete  srednje  klase  u  svojoj  opažajnoj  okolini  od  samog 
rođenja  uživa  u  obilju  draži  neophodnih  za  njegov  duhovni  razvoj.
169

---

Njemu  će  po  svoj  prilici  koristiti  još  od  ranih  dana  duhovite  i  lepe, 
ali  i skupe  igračke,  koje praktične  funkcije  građenja, uravnotežavanja, 
uklapanja,  grupisanja  itd.  primenjuju  na  lepo  oblikovane  i  višebojne 
predmete,  i  koje  su  načinjene  od  izdržljivog  materijala,  za  razliku 
od  aljkavih  i  zbrkanih  imitacija  raznih  kolica,  alatki  ili  ljudskih  fi­
gura  izrađenih  od  plastike  i  jevtinog  metalnog  lima.  Siromaštvo  i  po­
metnja  čulne  okoline  odražava  se  u  siromaštvu  i  smetenosti  duha.  U 
školi,  deca  iz  sirotinjskih  četvrti  su  bar  u  početku  slabija  ne  samo  u 
služenju  jezikom  i  opštim  pojmovima  nego  i  u  manuelnoj  veštini  i 
poimanju  opažajnih  odnosa.  Ovo  je  utoliko  žalosnije  pogoršanje  što 
podriva  same  temelje  mišljenja.
Treba  li  da  dodam  da  se  način  mišljenja  usmeren  na  predmet 
sreće  ne  samo  kod  vaspitno  i  socijalno  ometenih  ljudi,  nego  se  jav­
lja  i  kao  karakterističan  način  saznaj nog  funkcionisanja  i  pod  vrlo 
povoljnim uslovima!  U  jednom eseju  napisanom pre  više  godina  o  nas­
tavi  psihologije,  opisao  sam  dva  tipa  studenata — jedne  koji  su  »empi­
r iste   po  tome  što  se  njihovo  ponašanje  prema  svetu  zasniva  u  suštini 
na  konkretnim,  životnim  iskustvima;  i  druge  koji  streme  ka  znanju 
uglavnom  baratajući  apstraktnim  opštim  pojmovima.
»Jedna  krajnost  susreće  se  kod  studenata  i  studentkinja  koji  se  rado 
bave  decom,  posmatraju  životinje,  prisustvuju  sudskim  raspravama  ili 
anketiraju  susede.  Oni  su  obuzeti  onim  što  može  da  se  posmatra  i  dodi­
ruje.  Oni  opšte  sa  ljudima  sa  urođenom  mudrošću.  Ali,  osećaju  se  nela­
godno  kada  se  od  njih  zatraži  da  izvuku  opšte  zaključke,  da  uporede  jednu 
teoriju  sa  drugom  ili  da  procene  valjanost  nekog  dokaza.  Naučni  pojmovi, 
kojima  se  oni  služe  oprezno  ili  pak  sasvim  bezbrižno,  dobijaju  čudnu,  poe­
tičnu  aromu.  Kada  se  od  njih  zatraži  da  definišu  uslovni  refleks,  oni  odgo­
varaju:  .Stavili  su  jednog  psa  na  sto,  i  napravili  mu  bezopasnu  operaciju 
na  donjoj  vilici  da  bi  mogli  da  mu  broje  kapi  pljuvačke,  a  zatim  su 
zazvonili  zvoncetom. . .‘.
Na  drugom  kraju,  nalaze  se  vešti  žongleri  pojmovima.  Oni  su  zaljub­
ljeni  u  terminologiju  i  hitro  otkrivaju  veze  među  idejama  koje  potiču  iz 
različitih  oblasti.  Ali,  njihovi  blistavi  kratki  spojevi  često  su  potpuno  for­
malni  i  stoga  neproduktivni.  Odvojeni  od  činjenica  na  koje  se  odnose, 
pojmovi  se  nasumce  pomeraju  i  mešaju.  Brižljivo  prikazivanje  dokaznog 
materijala  čini  takve  studente  nestrpljivim:  .Zašto  mora  da  nabroji  sve 
te  slučajeve  kada  je  glavna  misao  bila  jasna  još  na  prvoj  strani?’«
Ovo  su  prirodno  jednostrani  ekstremni  tipovi.  Međutim,  odvo­
jeno  od  toga  šta  pojedini  učitelj  lično  više  voli,  sigurno  je  da  se  ovde 
ne  tvrdi  da  preovladavanje  prvog  stava  obećava  manje  nego  preovla- 
davanje  drugog.  Mnogi  vaspitač,  kada  pročita  o  sedam  Rismanovih 
karakteristika  ometenog  deteta,  po  svoj  prilici  će  priznati  da  je  takav 
učenik,  iako  u  mnogo  čemu  postavlja  teške  zahteve  pred  nastavnika, 
baš  ona  vrsta  đaka  koja  najviše  zaslužuje  njegov  trud.  U  stvari,  čim 
je  saopštio  svoj  spisak  osobina,  Risman  napominje  da,  prema  drugom 
jednom  psihologu,  Ervingu  Tejloru  (Irving  Taylor),  sličan  tip  može 
da  se  nađe  kod  veoma  stvaralačkih  ličnosti.
Ta  sličnost  nije  slučajna.  U  jednoj  kasnijoj  glavi  imaću  prilike 
da  iznesem  primere  o  inteligenciji  koju  veliki  umetnici  pokazuju  u 
rukovanju  vizuelnim  problemima.  Iako  brzo  razmišljanje  može  da 
bude  preimućstvo,  inteligencija  takvog  jednog  umetnika  održava  se 
tipično  na  polaganom  i  snažnom  upijanju  onoga  što  oči  sagledavaju
170

---