Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

DOKAZ ANTITEZE – U dokazu antiteze Kant prvo pretpostavlja da postoji sloboda u trl.smislu. On kaze:“...to ce reci jedna narocita forma kauzaliteta...“ Ovde je problem u tome sto opisujuci slobodu kao vrstu kauzaliteta dolazimo do toga da je slobodno delanje nesto sto je slobodno od mehanicke kauzalnosti u prirodi, a bas ta vrsta kauzalnosti cini nase iskustvo shvatljivim. Bez prirodne kauzalnosti izmedju dogadjaja ne bi postojalo nista do nezakonitosti medju pojavama, a gde je ta nezakonitost tu ne moze biti jedinstva iskustva sto bi bilo suprotno sa onim sto je Kant do sad pokusavao da pokaze u KCU. Ako bismo imali te razlicite nizove kauzaliteta onda bi iskustvo na neki nacin bilo iscepkano jer bismo imali nizove koji nemaju nikakve veze jedni sa drugim. Zato Kant zakljucuje da bi trl.sloboda u tom slucaju bila jedna prazna zamisao. On kaze da moramo imati samo prirodu u kojoj moramo traziti vezu i red medju dogadjajima u svetu. Pored svega ovoga, za zagovornika teze ne bi bilo dobro da tvrdi da nezakonitost nije neka sustinska karakteristika slobode jer u tom slucaju zagovornik antiteze bi mogao da odgovori da takva sloboda i nije sloboda nego nista drugo do priroda. Zato on i kaze da se priroda i trl.sloboda razlikuju kao zakonitost i nezakonitost, odnosno da ta zakonitost namece umu tezak zadatak da se penje u onom nizu uslova i ide sve dalje i dalje trazeci pocetak, ali pored toga ono sto cemo imati jeste jedinstvo iskustva. Sa druge strane nezakonitost bi nam pruzila odmor u tom traganju ali zrtvovali bismo to jedinstvo.

Primedba o antitezi: Ovde on kaze kako bi mogao da se brani zagovornik antiteze od raznih sofistickih zakljucaka – „Ako vi s obzirom na vreme...“ Takodje se poziva i na supstanciju koja se kao kategorija mora nuzno pretpostaviti radi jedinstva iskustva, i kaze da posto je ona uvek postojala u svetu onda se moze pretpostaviti da je uvek postojala i izmena stanja supstancije, odnosno nekakav niz promena pa prema tome ne mozemo zakljucti nikakav prvi pocetak, ni matematicki ni dinamicki. Ono bitno u ovoj primedbi je nesto sto otvara mogucnost resenja antinomije – Kant kaze cak iako bi se priznala neka trl.moc slobode ta moc ne bi mogla da se pripise supstancijama i morala bi da bude izvan sveta, medjutim Kant kaze da ce uvek ostati jedna smela namera () da se izvan skupa svih mogucih opazaja pretpostavi neki predmet koji ne moze biti dat ni u kakvom mogucem opazaju. Dakle, time nagovestava resenje antinomije.

RESENJE TRECE ANTINOMIJE

O totalitetu izvodjenja svetskih dogadjaja iz njihovih uzroka

Ovde Kant na pocetku ponavlja kakva su njegova shvatanja kauzaliteta prirode i kauzaliteta slobode. Zatim navodi ono sto je bitno – da se na trl.ideji slobode zasniva njen prakticni pojam i tu se zapravo postavlja pitanje njene mogucnosti. On kaze da je sloboda u prakticnom smislu nezavisnost volje od prinude culnih nagona. E sad jedna volja je culna ukoliko je patoloski aficirana, odnosno aficirana culnoscu. Ali ona moze biti i patoloski necesirana, odnosno zasnovana na nekoj potrebi i onda je ona zivotinjska. Sto se tice ljudske volje ona je takodje culna, ali ne zivotinjska vec slobodna, jer culnost ne cini njenu radnju nuznom, dakle tu nema nikakve potrebe. Vec coveku pripada moc da se sam sobom opredeli za neku radnju, nezavisno od prinude od strane culnih nagona. Bitno je da bi ukidanje trl.ideje slobode ukinulo slobodu u prakticnom smislu – jer ako bi svaki kauzalitet u svetu bio prirodni kauzalitet onda bi svaki dogadjaj po nuznim zakonima bio odredjen nekim drugim dogadjajem u vremenu, pa tako i volja ukoliko bi je pojave determinisale. Jer ta prakticna sloboda pretpostavlja da iako se nesto nije dogodilo, ono je TREBALO da se dogodi. Dakle njegov uzrok u pojavi ne bi bio determinantan ako se u nasoj volji nalazi neki kauzalitet koji moze sam od sebe da zapocneniz dogadjaja. U tom slucaju bi nam bilo omoguceno da kazemo „Ovo je trebalo da se dogodi“. Zatim Kant navodi primedbu kojom nas uvodi u mogucnost resenja – on se pita sta bi bilo ako bi pojave bile stvari po sebi (na ovoj distinkciji ce i biti zasnovano resenje), i kaze da bi onda uslovi i uslovljeno pripadali jednom kauzalnom nizu kao njegovi clanovi. U tom slucaju pitanje je da li se pored opsteg kauzalnog zakona sloboda i priroda iskljucuju ili mogu jednovremeno dejstvovati u dogadjaju, ali svaka u svom smislu. Kant ekspicitno kaze da ako bi pojave bile stvari po sebi (kao sto je pretpostavka trl.realizma koji zato i nije mogao da izmiri slobodu i prirodu) onda se sloboda ne moze spasti jer bi sve bilo odredjeno prema kauzalnom zakonu. Medjutim, ako za pojave smatramo ono sto one zaista jesu ondase otvara mogucnost da one mogu imati uzroke koji nisu pojave. Kant kaze:“Ali jedan takav inteligibilan uzrok ne biva u svom kauzalitetu determiniran pojavama...“

Mogucnost izmirenja kauzaliteta slobode sa opstim zakonom prirodne nuznosti

Kant ovde pocinje od toga sta bi znacilo ono „inteligibilno“ i kaze da je to sve ono na predmetu cula sto samo nije pojava. Dakle, to je ono sto se ne odnosi na pojave vec se odnosi na stvar po sebi. I Kant smatra da na isti nacin na koji pretpostavljamo stvar po sebi iza pojave date u opazanju moramo pretpostaviti inteligibilan uzrok za odredjene empiricke dogadjaje. Dakle, pravi paralelu izmedju to dvoje. Kaze da ako ono sto mora da se smatra za pojavu u culnom svetu ima po sebi moc koja nije nikakav predmet culnog opazanja, ali na osnovu koje ono ipak moze biti uzrok pojava onda kauzalitet ovog bica mozemo posmatrati sa dve tacke gledista: kao inteligibilan ako ga prema njegovoj radnji smatramo za stvar po sebi i senzibilan ako ga posmatramo prema posledicama ove radnje kao jedne pojave u culnom svetu. Dakle, subjekt moze da se ponasa slobodno u pogledu inteligibilnog kauzaliteta, iako nam ovaj aspekt ne moze biti dat u iskustvu. O moci jednog takvog subjekta mozemo naciniti jedan intelektualni i jedan empiricki pojam i ono sto je bitno jeste da obe vrste kauzaliteta imaju mesto kod jedne iste posledice. Jos jedna bitna stvar jeste da su to samo dve razlicite tacke gledista, dva nacina na koji cemo gledati na stvari. Dakle tu nemamo neku ontolosku pretpostavku da postoje dva sveta, svet pojava i svet stvari po sebi, i da nekako svet stvari po sebi kauzalitetom sobode utice na svet pojava. To nije tako, vec samo posmtramo stvari iz dva ugla – ako posmatramo striktno prirodu onda govorimo o prirodnom kauzalitetu, ali ako posmatramo razloge i psmatramo moralnu sferu onda mozemo govoriti o kauzalitetu slobode. Pored toga Kant kaze da svaki uzrok mora imati karakter, koji predstavlja zakon njegovog kauzaliteta, i taj karakter ili zakon se odredjuje na osnovu toga iz koje tacke gledista posmatramo stvari. Zato kaze da bismo na jednom subjektu culnog sveta imali empiricki karakter, i to je karakter jedne stvari u pojavi, a zatim imamo i inteligibilan karakter „na osnovu koga je on zaista uzrok onih radnji kao pojava...“, dakle to je karakter stvari po sebi. Kada subjekt dela u svom intetligibilnom karakteru njegov kauzalitet ne bi stajao u nizu onih empirickih uslova koji dogadjaje u culnom svetu cine nuznim. Pored toga, ne bi stajao ni pod kakvim vremenskim uslovima, a ne bi mogao ni da se sazna neposredno, jer samo pojave mozemo saznati na akav nacin. Dakle, on bi morao biti oslobodjen od bilo kakvog uticaja culnosti i determinacije od strane pojava. Kant kaze:“O njemu bi se sasvim tacno kazalo da ono samo od sebe (dakle spontano) pocinje svoja dejstva u culnom svetu, a da radnja ne pocinje u njemu samom (zato sto ne stoji ni pod kakvim vremenskim uslovima)...“ Sa druge strane u pogledu empirickog karaktera subjekt bi bio potcinjen svim zakonima determinacije izvedene prema kauzalnoj vezi i sve njegove radnje bi se objasnjavale prirodnim zakonima. Zato Kant zakljucuje:“Tako bi se sloboda i priroda nalazile svaka u svom potpunom znacenju...“

Objasnjenje kosmoloske ideje u vezi sa opstom prirodnom nuznoscu

Ovde Kant na prve dve strane opet sumira ono sto je rekao ranije. Zatim kaze da sve to sada primenimo na iskustvo. Odnosno, sad cemo sve sto smo rekli primeniti na coveka. On kaze da covek kao jedna od pojava culnog sveta i jedan od prirodnih uzroka ciji kauzalitet mora da stoji pod empirickim zakonima mora imati svoj empiricki karakter. Medjutim, on kaze da sto se tice mrtve prirode i zivotinja tu nemamo nikakav razlog da zamislimo bilo koju drugu moc nego sto su culno uslovljene moci, odnosno nemamo nikakvog razloga da zamislimo da one imaju neki drugi karakter pored empirickog karaktera. Medjutim, iako covek celu prirodu spoznaje preko cula, on spoznaje samog sebe i to pomocu ciste apercepcije i to u radnjama i unutrasnjim odredbama koje nikako ne moze da ubroji u culne utiske. Dakle videli smo jos u trl.dedukciji kategorija kako covek dolazi do svesti o tome da su sve njegove predstave zaista njegove, i na osnovu toga dolazi do predstave o onom Ja koje nikako ne moze imati u iskustvu i nikako ne moze spoznati, odnosno to Ja predstavlja stvar po sebi. Zbog svega toga covek jeste jedan fenomen ukoliko se posmatra samo kao jedna od pojava culnog sveta, ali isto tako on je jedan prost inteligibilan predmet jer njegova radnja ne moze da se pripise receptivitetu culnosti. Dakle on moze da se posmatra i kao stvar po sebi. I Kant kaze da one moci koje nas razlikuju od mrtve prirode i zivotinja jesu zapravo razum i um, i on kaze da narocito um jeste odvojen od iskustva, zato sto razum ipak primenjuje svoju aparaturu na culnost, medjutim um je taj koji samo usmerava razum i vodi ga ka bezuslovnom jedinstvu. Zatim se Kant pita sta je to sto nam potvrdjuje da um ima jedan takav kauzalitet i kaze da su to imperativi. Imperativi su ono sto sam um postavlja. Kant kaze da su to pravila onih sila koje dejstvuju u prakticnom zivotu. U imperativu koji kazuje da TREBA nesto ciniti izrazava se jedna vrsta nuznosti i veza sa razlozima kakva se inace nigde u prirodi ne pokazuje. Razum moze o prirodi da sazna ono sto ona jeste, sto je bila i sto ce biti, ali on nikako ne moze da kaze sta treba da bude, ne mozemo se pitati sta treba da se desi u prirodi. Taj imperativ nema nikakvog smisla ako imamo u vidu samo tok prirode. Kant kaze da nikakvi prirodni uzroci i culni nadrazaji ne mogu da proizvedu imperativ, vec samo radnja koja je upravljena na taj imperativ mora da bude moguca pod tim prirodnim uslovima. Ali ovi uslovi ne odnose se na opredeljivanje volje vec samo na njeno dejstvo i posledicu u prirodi. Um stvara svoj sopstveni poredak prema idejama prema kojim podesava empiricke uslove i proglasava za nuzne one radnje koje se nisu desile i koje se mozda nece ni desiti, ali mora se pretpostaviti da um ima kauzalitet u odnosu na njih jer bez toga ne bi ocekivao od ideja dejstvo u iskustvu. Medjutim, ukoliko um ima kauzalitet u odnosu prema pojavama mora se pretpostaviti da on ima empiricki karakter, odnosno da svaki covek mora imati empiricki karakter svoje volje kojim su odredjene covekove radnje u pojavi prema redu u prirodi. S obzirom na ovaj karakter nikako ne postoji sloboda. Medjutim ukoliko covekove radnje uporedimo sa umom sa prakticne tacke gledista onda nalazimo sasvimo drugo pravilo i red nego sto je red u prirodi. Jer tu mozda nije trebalo da se desi sve ono sto se prema toku prirode desilo i sto se na osnovu empirickih zakona moralo desiti. Kant kaze i da je empiricki karakter, koji naziva narav, odredjen inteligibilnim karakterom koji predstavlja nacin misljenja, medjutim taj inteligibilni karakter nikad ne mozemo spoznati ni to zasto on odredjuje bas neki odredjen empiricki karakter, i na to ce se on osvrnuti i kasnije. Dakle, ako um moze da ima kauzalitet u pogledu pojava onda je on moc kojom pocinje culni uslov nekog empirickog niza posledica. Sam uslov koji se nalazi u umu nije culan pa je empiricki neuslovljen, jer je on sam izvan pojava, ne podleze nikakvom culnom uslovu niti vremenskoj odredbi na osnovu nekog prethodnog uzroka. Medjutim, posto je covek pojava njegova volja ima onaj empiricki karakter koji je empiricki uzrok svih njegovih radnji, ali sto se samog uma tice on nije neka pojava pa se na njega ne mogu primeniti prirodni zakoni. Zato Kant kaze da je um postojani uslov svih voljnih radnji u kojima se covek pokazuje, dakle to je taj njegov inteligibilni karakter. Ali svaka od tih radnji je jos unapred odredjena u empirirckom karakteru coveka jos pre nego sto se desi. Da bi ovo objasnio uzima primer:“Uzmimo jednu voljnu radnju, na primer neku pakosnu laz kojom je neki covek uneo izvesnu zabunu u drustvo...“ Tu radnju ispitujemo prema njenim motivima i ocenjujemo kako se prema njenim posledicama moze pripisati subjektu. Sto se tice motiva ispitujemo empiricki karakter coveka dok ne nadjemo njegove izvore. Njih cemo naci, u rdjavom vaspitanju, losem drustvu, delom takodje u zlobnosti karaktera koji po prirodi ne oseca stid itd. Dakle ovo je ono sto sacinjava empiricki karakter coveka. I iako cemo pomisliti da je radnja svim tim determinisan, vinovnik se ipak prekoreva i to „ne zbog njegove nesrecne prirode...“, dakle ovaj empiricki karakter se ostavlja po strani, i ovaj niz uslova se posmatra kao da se nije ni desio, a ovo delo se posmatra kao potpuno neuslovljeno, kao da vinovnik njime zapocinje sam od sebe jedan niz posledica. „Ovaj prekor se osniva ne jednom zakonu uma...“ Dakle, radnja se pripisuje njegovom inteligibilnom karakteru jer uma kao slobodan naredjuje sta treba da se uradi, i zato je vinovnik kriv. Sam um nije bio determinisan, ali on determinise pojave tako da ne mozemo pitati zasto se um nije drugacije opredelio (nista ga ne determinise), vec mozemo samo pitati zasto nije drugacije determinisao pojave. Medjutim na to pitanje ne mozemo odgovoriti i to Kant ima u vidu kad kaze da ne znamo zasto je inteligibilan karakter odredio bas takav empirivki karakter. Drugi inteligibilni karakter mozda bi proizveo drugaciji empiricki karakter. Dakle, u ocenjivanju slobodnih radnji mozemo dospeti samo do inteligibilnog uzroka, da je on slobodan, a nikako izvan njega. Ono sto ne mozemo reci je zasto inteligibilan karakter proivodi bas ove pojave i odredjuje bas ovaj empiricki karakter ali to nije ni bitno, ono sto smo pokazali prema Kantu jeste da:“Posto je kod slobode moguc odnos prema nekim sasvim drugacijim uslovima nego kod prirodne nuznosti to zakon ove prirodne nuznosti ne aficira slobodu, te prema tome i sloboda i prirodna nuznost mogu postojati nezavisno i ne ometajuci jedna drugu“. Zatim Kant zakljucuje da ovim nikako nismo hteli da dokazemo stvarnost slobode (to se raditi u Zasnivanju metafizike morala), kao ni njenu mogucnost, vec samo to da se prirodna i slobodna nuznost mogu pomiriti, da ne stoje ni u kakvom sukobu, i da mogu postojati nezavisno jedna od druge, odnosno da se antinomija zasniva na jednom prostom prividu.