Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

To ipak nije ostvario.

Ono sto je vazno je da pored ovih kategorija postoje i izvedeni pojmovi koje Kant naziva predikabilijama cistog razuma, i on kaze da su i ti izvedeni pojmovi cisti kao sto su osnovni pojmovi cisti, ali da se ti izvedeni pojmovi ne smeju poistovecivati s tim osnovnim pojmovima niti se na njih svesti. On daje primere tih predikabilija ne grupisuci ih jer smatra da to nije neophodno: kada se kategoriji uzrocnosti podredi predikabilija sile, radnje, trpljenja.... To kaze o tim izvedenim pojmovima.

TABELA KATEGORIJA

Zasto Kant korelira kategoriju jedinice sa opstim sudovima, a kategoriju celokupnosti sa pojedinacnim sudovima?

Drugi deo casa

92.strana, 11.paragraf

Ne objasnjava distinkciju matematicko/dinamicko, a trebalo bi, to je bitno kad se kasnije govori o antinomijama. On samo predlaze ovu podelu.

Kakva je tacno razlika iz matematickog i dinamickog?

Tu imamo razliku izmedju matematike i fizike, obe su sinteticke a priori, ali matematika je potpuno cista, a fizika se odnosi na prirodu i nije potpuno cista – ona podrazumeva da imamo nesto ispred sebe. Kad se vratimo na kategorije – matematicke su kvaliteta i kvantiteta, a dinamicke relacije i modaliteta. Koja je korelacija tu sa ovim sto smo rekli o matematici i fizici? Da bismo npr. mogli da razmisljamo o kauzalitetu sta je potrebno?

Potrebno je da nam je nesto dato da bismo imali vezu izmedju necega. Isto je i sa modalitetom – kopula tu mora nesto da vezuje.

Dakle, razlika matematicko/dinamicko odgovara razlici koju Kant povlaci izmedju matematike i fizike. Da biste rekli nesto o kvalitetu i kvantitetu stvari ne morate imati nista pred sobom, mozete nezavisno od bilo kog predmeta, ili bilo kog predmeta uopste o tome da govorite. Medjutim, da biste govorili o kauzalitetu vi ste prethodno barem morali u iskustvu da imate neke stvari pa onda apstrahujete iz toga, relacija kauzaliteta je apriorna u tom smislu sto je nezavisna od bilo kog KONKRETNOG iskustva sto znaci da jednom kad ste upoznali prirodu vi mozete nezavisno od bilo kog predmeta da razmisljate o kauzalnim odnosima, ali ipak je to na neki nacin drugacije nego kad posmatrate kvalitet i kvantitet stvari. Tako da uvek kad Kant govori o dinamici on ima u vidu ono sto je u prirodi, odnosno ono cime se fizika bavi. Tako da matematicko/dinamicko moze biti matematicko/fizicko.

Iznosi drugu primedbu u kojoj kaze da je podela zapravo svuda ista, naime svaka klasa kategorija se sastoji iz tri kategorije, i zasto bas tri? Kod svake klase se treca kategorija dobija spajanjem prve dve. Iz toga on definise 4 pojma, kaze da kad je to vec slucaj treba da shvatimo da je totalitet zapravo mnozina posmatrana kao jedinstvo, da je ogranicenje realitet spojen sa negacijom, da je zajednica uzrocnost jedne supstancije odredjene drugom, i da je nuznost egzistencija koja je data na osnovu same mogucnosti. I on kaze dalje da iako je slucaj da je treca kategorija u okviru klase kategorija nastala spajanjem prve i druge mi nikako ne mozemo da smatramo da je to mesavina, ta treca kategorija je uvek autenticna i elementarna, nije izvedena iz pojmova a priori, vec je ona pojam a priori. Ono sto Kant ima u vidu jeste da je delanje samog razuma koji je ucestvovao u spajanju prve i druge kategorije zapravo razlicit od onog delanja koje se vrsi za prvu ili drugu kategoriju posebno. I to je objasnjenje koje kaze da je treca kategorija autenticna. Treca primedba – kod kategorije zajednice nije ocigledno njeno podudaranje sa formom disjunktivnog suda iz tabele logickih funkcija. „Da bismo se uverili u ovo podudaranje moramo...“

Kako to da on uspeva da definise totalitet preko mnozine i jedinstva a da ostane zasebno?

U tom smislu sto to nije nesto kao kad narandzasto dobijamo iz crvene i zute, nego ako cemo da odredimo blize koja je treca kategorija doci cemo do toga ako pojmimo sta su prve dve, ali ona ipak ostaje elementarna. Uzmite tabelu sudova, moguce je izvesti disjunktivni sud iz kategorickog i hipotetickog, ali i dalje nista manje ne mozete reci da disjunktivni sud nema svoju nezavisnu funkciju. Vi mozete govoriti upotrebljavajuci disjunktivni sud, sledeci Kanta vi cete govoriti o ispitivanju nekih mogucnosti u polju onoga sto je dato – svet je nastao ili na x ili na y ili na z nacin. I iako vi to mozete da preformulisete tako da to bude kombinacija nekog kategorickog i nekog hipotetickog suda, to ne znaci da je ono sto vi treba da uradite i dalje jedna ista aktivnost. Disjunktivni sud ima jednu specificnu funkciju utoliko sto on zaista iscrpljuje razlicite mogucnosti koje mozda ne mozete drugacije da objedinite. Svet je nastao slepim slucajem ili na osnovu spoljasnjeg uzroka - onda mozete da kazete „Ako svet nije nastao slepim slucajem onda je nastao na osnovu spoljasnjeg uzroka“. A mozete i da kazete „Ili je svet nastao na ovaj, ili je svet nastao na onaj nacin“ – deluje kao da govorite istu stvar, ali Kant hoce da kaze da ako polazimo od neke raznovrsnosti i hocemo da je objedinimo na koji nacin mozemo da je objedinimo i koji su razlozi da je objedinimo na taj jedan a ne na neki drugi nacin. E sad s obzirom na specificnu relaciju medju tim stvarima mi hocemo da ih objedinimo. Na primer - ako postoji savrsena pravda krivac ce ce biti kaznjen. Vi tu hocete da uspostavite direktnu relaciju izmedju toga da nekakva savrsena pravda dovodi do kaznjavanja krivca. Medjutim, tu postoji direktan uzrocni odnos, ali on ne postoji ako kazete „Ako svet nije nastao slepim slucajem onda je on nastao spoljasnjom uzrocnom delatnoscu“. Sama cinjenica da nije nastao slepim slucajem moze da nas uputi na alternativne mogucnosti, ali ne dovodi direktno do njih. Recimo, ako ce krivac biti kaznjen to je moguce jedino na osnovu toga sto postoji savrsena pravda koja ce se sprovoditi, ali ako je svet nastao spoljasnjim uzrokom to je moguce samo na osnovu toga sto postoji spoljasnji uzrok, a ne zato sto nije nastao slepim slucajem. Postoji nacin na koji su sudovi prilagodjeni onome o cemu sudite. Oni sintetisu specifican sadrzaj, a razlog zasto vam se cini da je ovo isto je zbog toga sto posmatrate samo formu sudova, istinosne vrednosti, a Kant u trl.logici kaze da morate da posmatrate i sadrzaj, vrednost onoga o cemu govorite. E sad, sta je to sto govorite? Ako posmatrate poreklo sveta u jednom takvom sudu, kazete izmedju A i B postoji neka veza, ali ona ne postoji – iz toga sto ne-A, to ne znaci da B, iz toga moze da sledi po nekoj tabeli, istinosnoj tablici, ali ne-A ne dolazi do B, nekakav uzrok dolazi do B. Zato vi bolje mozete da govorite o raznim mogucnostima kako je nastao svet tako sto cete prosto da ih popisete: ili, ili, ili; a o tome sto govorite da A dovodi do B, bolje o tome da govorite tako sto cete upotrebiti jedan hipoteticki sud koji je korelacija sa kategorijom kauzaliteta! Probajte da razmisljate u kategorijama kauzaliteta o poreklu sveta – da li na pravi nacin objedinjujete ideje sta bi svet moglo da stvori ako razmisljate prosto o mogucnostima kako je stvoren – ne! Razmisljate mozda da li postoji neki Bog koji je uzrokovao postojanje spoljasnjeg sveta, ali to nema veze sa nastajanjem slepim slucajem, koji je druga mogucnost i mozda je bio slucaj. Sadrzina pravi tu razliku i Kantu je vazna, a ne samo forma.

Nakon iznetih primedbi Kant nam daje jednu kritiku sholasticara kod kojih se nalazi jos jedna glava koja sadrzi ciste pojmove razuma, a koje oni ne podvode pod kategorije. Ali Kant kaze da je to nemoguce, kad bi to bio slucaj lista kategorija bi mogla da se prosiri, jer su to cisti a priori pojmovi. Njihova greska, kaze on, jeste sto su oni te pojmove shvatali i upotrebljavali samo u formalnom smislu kao nuzne logicke uslove sveg saznanja. A Kant kaze da je neophodno bilo da ove pojmove shvate u materijalnom smislu, kao uslove mogucnosti samih stvari. I to je glavna razlika koju on njima zamera. Onda nam Kant daje nesto sto bi trebalo da se definise kao kvalitativno jedinstvo, kvalitativna mnozina i kvalitativna potpunost, i daje nam obrazlozenje zasto pojmovi istina, jedinstvo (JEDNO, nema veze sa kategorijom jedinstva) i savrsenost ne mogu dopuniti tabelu kategorija i da je ona zapravo potpuna kako je sacinjena. Najpre definisemo ova tri pojma: kvalitativno jedinstvo je jedinstvo koje obuhvata raznovrsnost u saznanju i daje primer teme u pozorisnoj igri. Tema se provlaci kroz citavu pozorisnu igru, ali ona obuhvata sve delove te celine i cini samo celinu. Kvalitativna mnozina je oznaka koja pripada jednom pojmu kao zajednickom principu. On je tako definise i ne daje nam primer. Za kvalitativnu potpunost kaze da je to savrsenost koja se sastoji u tome sto se mnozina svodi na jedinstvo pojma i ona se potpuno slaze samo sa njim a ne sa nekim drugim pojmom. I zavrsava zakljuckom zasto pojmovi istina, jedinstvo i savrsenost ne mogu biti cisti pojmovi a priori, odnosno ne mogu uci u tabelu kategorija. Kaze „Jedinstvo, istina i savrsenost...“

Drugim recima ta trijada pojmova, unum, verum, bonum, koji su sholasticari uvazili nema svoje mesto u tabeli kategorija, a to je analogno kraju same estetike gde kaze „Evo zasto jos neke stvari ne mogu da postoje tu pored prostora i vremena...“ Time zavrsavamo metafizicku dedukciju kategorija i rekli smo sta su kategorije, kako dolazimo do njih i koja je donekle njihova konkretna uloga. Sad prelazimo na transcendentalnu dedukciju kategorija i tu cemo videti zasto su oni nuzni uslovi za svako saznanje, odnosno pod kojim uslovima oni jedino mogu da se upotrebljavaju.

I odgovor na pitanje - korelacija kategorije jedinstva (JEDINICA) i opstosti, odnosno kategorije celokupnosti sa pojedinacnim sudovima. Kako moze opsti sud da se poveze sa kategorijom jedinstva – „Svi x su y“, na primer „Sva tela su deljiva“. Gde je tu mesto za kategoriju jedinstva? Ili ovo drugo (celokupnost i pojedinacnost) – „Aristotel je Platonov ucenik“.

Mozda ako kazemo „X je y“ on je celokupan u smislu sto je potpuno definisan.

Ali necemo reci da je taj sud celokupan, kategorija celokupnosti prethodi iznosenju jednog pojedinacnog suda. Zapravo treba reci da imamo sintezu raznovrsnosti svojstava jedne stvari pred sobom i sintetisemo putem kategorije celokupnosti. Na osnovu te sinteze mi smo u stanju da iznesemo pojedinacan sud istancirajuci jedno od mnogih svojstava koje imamo u vidu i predicirajuci ga tom objektu ciju smo raznovrsnost prethodno sintetisali. Analogno se moze i prvi sud i kategorija povezati.

Transcendentalna dedukcija, 13. i 14.paragraf

Kant najavljuje cime ce se baviti u daljem toku, i predstavlja sta je trl.dedukcija i zasto je ona neophodna u ovom trenutku nakon definisanja cistih pojmova razuma. Kada prica o dedukciji uopste naglasava da je to jedan pojam koji je preuzeo iz pravnicke prakse i da pravnici razlikuju dve vrste pitanja kada govore o nekim svojim zahtevima – pitanja o cinjenici i pitanja o opravdanosti zahteva i on kaze da imamo dokaze za obe stvari, i upravo sada nam je potrebna neka takva aktivnost, potrebna nam je opravdanost nasih pojmova. I sad, mi imamo gomilu nekih pojmova u nasem saznanju, i tu gomilu pojmova koristimo a ne preispitujemo da li ih koristimo pravilno. To je zato sto smatramo da smo u bilo kom trenutku u stanju da potvrdimo njihovu opravdanost. Mada neki pojmovi jesu sumnjivi i skakljivi kao sto su sudbina i sreca, i za njih je potrebno sprovesti jedan dokaz njihove opravdanosti. Potvrdjuje se da je potrebna dedukcija, jer ako uopste mislimo o opravdanosti upotrebe tih pojmova zapadamo u nedoumice. Pored tih empirickih pojmova imamo i ciste pojmove koji su namenjeni za upotrebu a priori. I za takvu upotrebu je potrebno sprovesti dokaz njihove opravdanosti. Da proverimo da li te pojmove koristimo na pravi nacin, da li su opravdani kad ih koristimo kako ih koristimo. I ako vec trazimo dedukciju za takve pojmove, kakva ona moze biti – imamo empiricku i transc.dedukciju, pa se prvo pitamo mozemo li sprovesti empiricku dedukciju takvih pojmova. Empiricka dedukcija – ako je dedukcija dokazivanje opravdane upotrebe, i ako je empiricka u isto vreme, to je dokazivanje da neki pojam koristimo tako da u iskustvu imamo opravdanje, takva vrsta dedukcije nije ovde dobra. Transc.dedukcija je potrebna za ove pojmove. „Ja smatram pod trl.dedukcijom objasnjenje nacina na koji se pojmovi a priori mogu odnositi na predmete. Znaci mi objasnjavamo kako se neki pojmovi koji su potpuno odvojeni od iskustva mogu odnositi na iskustvo i Kant potvrdjuje da to ne moze biti empiricka dedukcija, i kaze da je to pokusao Lok. Lok je analizirao nase iskustvo i uspeo cak u iskustvu da nadje te ciste pojmove razuma. Kaze da iz naseg iskustva mi mozemo da dodjemo do nekih pojmova razuma, ali to ne znaci da se na taj nacin sprovodi dedukcija, ne opravdavamo mi na taj nacin njihovu a priori prirodu i odnos prema iskustvu, vec kaze da ovi pojmovi treba da pokazu drugu krstenicu, a ne krstenicu o svom poreklu iz iskustva. I sad nakon sto smo odlucili sta treba da sprovedemo postavlja se pitanje zasto uopste treba da sprovedemo trl.dedukciju. Mi imamo dve vrste cistih pojmova – prvi se odnose na nasu culnost, to su prostor i vreme, to su ciste forme culnosti...

To nisu pojmovi u smislu kategorija, ali to su nasa shvatanja prostora i vremena koja moramo da opravdamo, zasto ih shvatamo bas na taj nacin.

Da, ali to su pojmovi culnosti, a ovo su pojmovi razuma.

Da, ali nije to bas sasvim precizno receno – cula ne mogu da misle, ne mogu imati pojmove, pojmovi su mehanizmi misljenja. Ako su prostor i vreme forme culnosti, onda oni ne mogu biti pojmovi. Nego mozemo pre da govorimo o shvatanju, nacinu na koji razumemo prostor i vreme, a ne da su oni sami pojmovi.

U svakom slucaju nije problematicno sprovesti takvu dedukciju o pojmovima prostora i vremena, to jest sprovesti trl.dedukciju i dokazati kako ti pojmovi mogu da se odnose na nase iskustvo i to je vec uradjeno u trl.estetici. Imamo geometriju koja se odnosi na neke spoljasnje stvari, moze se primeniti. Sad imamo pojmove razuma sa kojima nije najjasnije kako oni uspevaju da uticu na spoljasnje predmete i to bi trebalo objasniti jer postoji opasnost – vidimo da su ovi pojmovi izdvojeni od iskustva u vecem stepenu nego ovi pojmovi culnosti i onda postoji opasnost da su oni prazni, da su varke, ne uspevaju da nadju primenu. Imamo dakle jedan prigovor koji Kant iznosi – mozemo imati opazaje koji se uopste ne odnose na funkcije razuma, koji su iracionalni, imacemo nesto a pojmovi nece biti ukljuceni u to, vidimo ovi pojmovi culnosti to resavaju jer ako bismo nesto uopste imali kao opazaj ono mora da zadovoljava forme culnosti. Ali sta cemo sa razumom? Vidimo da pojmovi razuma mogu biti izolovani od naseg opazanja. Uzima primer jednog cistog pojma – uzrocnost i kako se on odnosi na iskustvo. Ova kategorija kaze da iz nekog A nuznim nacinom treba da sledi B koje je razlicito od A. A kad posmatramo nase iskustvo vidimo da u njemu nista nije dato nuzno, vidimo sledove i shvatimo da ovakav odredjen pojam uzrocnosti ne mozemo da objasnimo finom uredjenoscu prirode. Takva jedna dedukcija je empiricka i ne moze da se izvede. Ovakav jedan pojam treba da stoji nezavisno od iskustva, ali da se odnosi na njega. Upravo u tom slucaju rekli bismo da je pojam uzrocnosti prazan i imamo dve mogucnosti – ili da priznamo da su ti pojmovi varke, ili da izvrsimo trl.dedukciju, da pokazemo na koji se nacin oni a priori odnose na iskustvio. I sad Kant pokusava da objasni jedan odnos koji moze postojati izmedju pojmova razuma, kaze on odnos izmedju sinteticnih predstava i njihovih predmeta, ali mi mozemo reci izmedju pojmova razuma i naseg iskustva, predmeta iskustva. Ili predmeti iskustva cine mogucim te pojmove ili sami pojmovi cine mogucim predmete. U prvom slucaju rec je o nasem iskustvu, empirickim pojmovima, ne mozemo pricati pojmovima a priori ako na taj nacin izvodimo pojmove. A drugi slucaj nas zanima – sam pojam omogucava da neki predmet bude zadat, to je zapravo odnos koji nas zanima. Dakle imamo pojmove koji omogucavaju da predmete saznamo.

S obzirom da su kategorije odvojene suvise od culnosti potrebno je videti kako mogu da se primene i sa druge strane da budemo sigurni da ih ne primenjujemo na... Met.dedukcija samo govori o pojmovima, ali ne sadrzi pravila primene. Sta je to sto bas njih cini nuznim za nase saznanje i sta je to sto ih cini pogodnim da se pod njih podvedu odredjeni elementi u opazanju...

Sad navodi da postoje dva uslova pod kojima je moguce da postoji saznanje nekog predmeta. Prvi uslov je opazaj pomocu kojeg je predmet dat, i pojam pomocu kojeg se zamislja taj predmet. To je sad bitan prelaz sa onoga sto je pricao ranije. Odgovor na prigovor – kako se izlazi iz one situacije. Imali smo opazaje i sad sa njih prelazimo na saznanje, i vidimo sta je za to potrebno, da bismo mogli da formiramo iskustvo. Kaze da su pojmovi uslovi pod kojima uspevamo nesto da predstavimo, pod kojima se nesto zamislja, a upravo to sto uspevamo sebi nesto da predstavimo to je konstituent naseg iskustva, ne bismo imali iskustvo bez toga. I zato sto je cinjenica da imamo iskustvo,vidimo da moraju postojati pojmovi koji ce se odnositi nuzno na sve predmete naseg saznanja.

Sad ide paralela, kontrast sa Lokom – obojica moraju da nadju mesto za pojmove u jednom izvoru, taj metod deluje slicno iako su oni dijametralno suprotni. Lok iskljucuje razum, a Kant iskljucuje iskustvo. Lok nalazi izvor u culima, prica kako nastaje ideja beskonacnosti; Kant radi na drugaciji nacin.

Tu je jedno bitno odredjenje ovih pojmova, da vidimo da se oni odnose samo na predmete naseg iskustva. Nacin na koji nacin treba posmatrati ove pojmove je jedan princip kojim treba da se vodimo, zapravo ovi pojmovi predstavljaju trl.uslove a priori naseg iskustva, ali niceg van tog iskustva.

Ako vam je nekad cudno sta Kant pokusava da uradi setite se njegove osnovne ideje – zeli da pokaze zasto imamo bas ovakvo iskustvo kakvo imamo, sta je nuzno da bi ono funkcionisalo onako kako funkcionise. I sad, zamislite bica koja imaju opazaje a nemaju pojmove, recimo zivotinje. Kako bi izgledao njihov svet, sta bi bio sadrzaj njihovog iskustva?

Pa to bi bilo potpuno neodredjeno, postojala bi ta nabacana raznovrsnost... „Pojmovi se odnose na zamisljanje i bez njih ne moze da se zamisli...“ Saznanje ne bi bilo moguce, ne bismo mogli da pojmimo predmet...

Culno iskustvo bi bilo moguce, imali bi opazaje, ali iskustvo kao culno nije dovoljno za saznanje. Bica koja opazaju a nemaju pojmove – znamo da putem prostora i vremena organizujemo sadrzaje u konkretne stvari, i zamislimo da nemamo pojmove – kako bi culno iskustvo izgledalo?

Tacno je da pojmovi ne poseduju nikakav vremenski trenutak kad stupaju na scenu. Oni prosto dobijaju svoju ulogu u odnosu na materijal koji iskustvo daje i sada oni stupaju na scenu, ali sve se to desava a priori, i sve se to ne desava u nekom t2 koje dolazi posle t1 vec se sve desava simultano. E ono od cega Kant polazi je da uvek imamo iskustvo kako imamo – sve je ovako kako jeste a to ne znaci da ne mozemo da napravimo konstrukciju koja bi mogla da nam oduzme ono sto vec imamo, mi ne mozemo da dodajemo ono sto nemamo, ali mozda mozemo da zamislimo kako bi bilo da oduzmemo ono sto imamo. Recimo kad bi Kant bio upoznat sa neuroloskim ostecenjima...ljudi koji iz nekih razloga nemaju neke sposobnosti, nemaju sposobnost da zapamte duze od 5 sekundi npr. Nemaju sposobnost da formiraju pojmove npr. Kant ne bi imao problem sa tim da mozemo da kazemo kako bi njima izgledao svet, iako nama tako nikada nece izgledati, prosto zato sto znamo pojedinacne uloge svake od tih saznajnih moci, pa cak iako one uvek kod nas funkcionisu u harmoniji, mi mozemo ako sami imamo dovoljno vestina da pretpostavimo sta bi bilo, cak iako ne mozemo to do kraja da uradimo sigurno je da svet ne bi izgledao ovako kako sad izgleda, kad ne bi bilo pojmova. Znaci pojmovi nesto konkretno doprinose. I u metafizickoj dedukciji videli smo sta doprinose. Sad pokusavamo da vidimo zasto moraju da doprinose – setite se Kantove kritike ranijih metafizika, da nijedna ne opravdava dovoljno svoje tvrdnje, nijedna od njih ne govori zasto ona a ne neke druge. Kant je svestan da mora da da to, da opravda. Ako vi ne date opravdanje za ono sto tvrdite, uvek neko moze da se pojavi da kaze da ima nesto bolje. Ili da to sto ste tvrdili nema onu funkciju koju ste hteli da ima. Npr.neko moze da se pojavi i kaze da kategorija ima 15 a ne 12, da se one primenjuju drugacije itd. To je sve ono sto Kant ne sme da dopusti. Ako idemo odredjenim putem moramo da opravdavamo korake. 14.paragraf treba nekako da nas pripremi na trl.dedukciju, sto ce biti to opravdavanje upotrebe pojmova, sto ce Kant smatrati da je prava upotreba da bismo imali pravo saznanje.

Takodje Kant pravi kontrast sa Hjumom. On u svemu tome nije uspevao da nadje nuznost, dosao je korak pre Kanta, ne pravi neku krupnu gresku ali ne ide dalje u shvatanju nase uloge u saznavanju. Kod Hjuma imamo percepcije i medju njima ne postoji nuznost, ali upravo je to onaj nivo opazanja gde smo se slozili da nema nuznosti – nuznost se javlja kada ukljucimo funkciju razuma u nasem saznanju, kad vidimo da ona uslovljava mogucnost naseg iskustva i kad da vidimo da se ona na nuzan nacin odnosi na sve objekte naseg iskustva. Na taj nacin Hjum je zasao u skepticizam, ali Kant kaze da je nas zadatak da pokusamo izmedju te dve krajnosti da se sprovedemo i onda pruza tu konacnu odredbu kategorija – pojmovi o nekom predmetu uopste pomocu kojih se opazaj tog predmeta smatra kao odredjen u odnosu na jednu logicku funkciju sudjenja. Vidimo da oni ne odredjuju samo nase iskustvo nego i nacin na koji cemo misliti o njima, to jest, nacin na koji cemo suditi o njemu, uvrstavati u one sudove kojima se sluzimo.

To sve je vise opravdanje za ono sto sledi - trl.dedukciju.

Da li je ovde funkcija ono sinteticno jedinstvo...?

Funkcija kategoricnog suda je funkcija odnos S prema P. To znaci da vi kategoricni sud korisite da biste objedinili neke stvari tako sto cete ih staviti u ovaj odnos. Ali mozete govoriti u standardnom smislu funkcije, da Kant govori o funkcionalnosti kategorija tako sto im nalazi neke konkretne namene. To je kad govori o tome zasto pojedinacni ili beskonacni sud imaju svoju namenu...

Na kraju daje jedan primer – objasnjava na koji nacin koristimo ove pojmove, na koji nacin se odnose prema iskustvu. Kada imamo opazaj predmeta i zelimo da kazemo nesto o njemu pitamo se kako cemo konkretno da iskoristimo taj predmet u nasem sudu i kako cemo recimo za neki predmet znati da zelimo da ga koristimo kao S, a ne kao P. To zavisi od toga pod koji cemo pojam da ga podvedemo. Ako odredjeni predmet podvedemo pod pojam supstancije onda je time odredjeno da cemo ga koristiti kao subjekat.

TRANSCENDENTALNA DEDUKCIJA KATEGORIJA– Kant prvo govori o mogucnosti jedne veze uopste i kaze da veza jedne raznovrsnosti uopste ne moze da nam dodje u nas preko cula, i veza je jedan akt spontaniteta moci predstavljanja i ova moc mora da se nazove razum, i svaka veza je jedna radnja razuma koju Kant naziva sintezom. I Kant kaze da nista ne mozemo predstaviti kao spojeno u objektu da ga prethodno nismo sami spojili i veza je jedna predstava koja ne moze biti data putem objekata nego samo subjekat moze da je uspostavi i ovaj akt veze razlucivanja...gde razum nista nije spojio nista ne moze ni da razluci. Zatim Kant kaze da pojam veze osim pojma raznovrsnosti sadrzi i pojam njene sinteze kao i pojam jedinstva ove raznovrsnosti. Veza je predstava sinteticnog jedinstva raznovrsnosti. A predstava ove veze cini ovo jedinstvo mogucim na taj nacin sto pridolazi uz predstavu raznovrsnosti. Zatim Kant govori o praosnovnom sinteticnom jedinstvu apercepcije.

Ovde Kant u nekom smislu sumira sta je sinteza i kaze da sinteza mora da prethodi analizi. Drugim recima, uvek se nalazite pred nekim raznovrsnostima koje sintetisete. Vi zapravo nikad ne vidite raznovrsnost u iskustvu. Kant moze samo da da neku vrstu rekonstrukcije onoga kako je nase iskustvo moglo da izgleda ili iz cega je sastavljeno – vidite tablu, zid...to je ono sto smo sintetisali, da bismo analizirali to, rastavili na sastavne delove, ta sinteza bi morala postojati. Ali sta je neophodno za tu sintezu, sta je to sto je neophodno da se desi da biste mogli to da uradite? Sinteticno jedinstvo apercepcije je odgovor na to sta je jos potrebno pored materije opazaja, forme opazaja, i sintetickih pojmova a priori da bih ja zaista mogao da imam iskustvo ovako kako imam.

On kaze da je opazaj predstava koja mozeda bude data pre svakog misljenja i svaka raznovrsnost opazaja nuzno se odnosi na Ja mislim onog subjekta u kojem se ta raznovrsnost nalazi, ona je akt spontaniteta i ova predstava se ne moze smatrati kao da pripada culnosti, i Kant to naziva cista apercepcija kako bi je razlikovao od empiricke apercepcije i jos je naziva praosnovna apercepcija.