Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 11
izbegnu svaku odgovorost. Živeći u jednom večnom «sada», ove «postmoderniste bez imena» nikakvo produkovanje zla - koje se odvija u njihovoj blizini, podržano njihovim strategijama relativizovanja sveg što postoji kao i «bespoštednom» borbom protiv «metafizičkih temelja» Zapada – ne može probuditi iz dogmatskog relativističkog anything goes dremeža. Uprkos svim razlikama rezultati postmoderne koji nam se u poslednje vreme hoće nametnuti svojim dijagnostičkim moćima, obično se formulišu s tri najizrazitija simptoma: (a) ljudi nemaju pristup realnosti i zato ne postoje sredstva za postizanje istine; (b) realnost je nedostupna jer smo zarobljenici jezika koji daje formu našim mislima još pre no što počinjeno misliti, i zato ne možemo da izrazimo ono o čemu mislimo; (c) mi stvaramo realnost pomoću jezika i prirodu realnosti određuje onaj ko može da formira jezik. Premda to izgleda lepo, i u svakom slučaju zavodljivo učeno, ostaje utisak da sve diskusije oko postmoderne i sva ta postmoderna «moda» idu ka svom neumitnom zalasku; u času kad, odbijajući ideju o postojanju ma kakvog središta, postmoderni diskurs nastoji da sebe postavi kao svoj sopstveni predmet, bez obzira s koliko duhovitosti se odbijala pomisao o nužnosti da se svojim strategijama i «metodama» podnese moralni račun – sve se pretvara u mehure sapunice. Pokušaj da se izgradi neka «postmoderna filozofija» poslednja je sapunska opera u stoleću koje se upravo završilo. ** Odista, XX stoleće je završeno, ali daleko smo od toga da bi ono bilo i osmišljeno; ono se još uvek pokazuje kao polje na kome se presecaju različita duhovna traženja, pokazuje se kao epoha prakse i eksperimenta, kao vreme kad su plodovi (zahtevi) epohe prosvećenosti – veliki zahtevi
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 12
koje je postavila tada nauka i etika, politika i ekonomija – postali realnost. Ta realnost sada se vidi kao kriza ekologije, demokratije, morala, nauke, umetnosti. Tako oštre napetosti između pretenzija uma, nauke i racionalnosti, s jedne strane, i pada društvene svesti u iracionalno nasilje i misticizam, s druge strane, u istoriji čovečanstva nije bilo. Sâma naučna delatnost razvila se u poslednje vreme do te mere da ugrožava i samu oblast kulture preteći da njene sadržaje u potpunosti potisne iz našeg vidnog polja; neki savremeni naučnici (I. Prigožin), krajnje samokritički, modernu nauku vide kao kancerogeno tkivo koje se velikom brzinom širi po telu kulture preteći da uništi kulturni život društva. Izraz duhovnog stresa pokazuje se i u javnim zahtevima za pravnom organizacijom društvenog života, ali i za „jakim ličnostima“, u zahtevima za naučno utemeljenim rešenjima ali i za pomoć u horoskopima. Promena naših stavova o nauci i prirodi više je no očigledna; manje vidna je zavisnost tih promena od promene našeg odnosa spram čulnosti i emocija čiju metamorfozu uslovljavaju iste te nauke. Ako se u doba vladavine klasične nauke čovek oslanjao na zakone nezavisne od vremena te se činilo mogućim «naučno» razotkriti prošlost jednog sistema i potpuno predviđati njegovu budućnost, ako se činilo da se potraga za večnom istinom privodi kraju, u novo doba taj entuzijazam je splasnuo: naspram kratkotrajne vere u mogućnost saglasja čoveka i prirode, jasno se zapaža sve veće udaljavanje čoveka od prirode, sve veće razmimoilaženje dveju oprečnih teleoloških strela na tlu samoorganizujućeg haosa. Ne bi li sebe bolje razumeo, čovek je bio od samih početaka prinuđen da se u traženju odgovora obraća prirodi; u velikoj meri taj sumnjivi "dijalog" nastavljajući se u novo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 13
doba traje do naših dana - sada u uverenju kako priroda odgovara na pitanja naučnika/eksperimentatora. Činjenica da u pravilno postavljenom pitanju leži najveći deo odgovora, daleko više govori o onom koji pita, mnogo manje o onom koji je pitan, a skoro ništa o onom o čemu se pita. Da li je svet savršen mehanizam ili biće u vlasti boga – na to priroda ne odgovara; ona je iznad sukoba racionalnih i iracionalnih stremljenja koja više govore o svojim protagonistima a skoro ništa o predmetu samog spora. A šta je sam predmet? Sada se opet, uvek, i iznova, postavlja pitanje same stvari; ono ostaje i dalje aktuelno, bez obzira na to što se akcenat prenosi sa supstancijalnosti na odnose, veze, vreme. U savremenoj nauci svet se sad vidi kao pluralističan, kompleksan; strukture mogu da nestaju no mogu i da nastaju. Sami procesi dopuštaju više različitih tumačenja koja su međusobno jednako valjana. Nalazimo se u potpuno izmenjenom svetu. Isključena je svaka predvidljivost i vidljivost onog što bi trebalo da je pred nama. Nalik smo atletičaru dugoprugašu koji, nalazeći se na pošetku staze, ne samo da ne vidi stazu pred sobom, već nije siguran da može da načini i prvi korak. Sve naše teškoće odslikavaju se u tom pokušaju da se načini taj prvi korak koji je istovremeno ne samo nov, nego i drugačiji od svakog prethodnog koji smo dosad u životu načinili. Da bi se makar donekle razumelo to što nas je sad zadesilo često se za odgovor obraćamo ranijim filozofijama tražeći uzrok ovoj, novonastaloj situaciji. Neki razloge vide u padu iz okrilja hrišćanstva koje je odnegovalo zapadnu kulturu, drugi razlog vide u krizi koja je zadesila Evropu jer su se pokidale njene neposredne veze s izvorom koji su neki nalazili u antičkoj grčkoj filozofiji (sa kojom ova današnja Evropa, nastala u vreme Karla Velikog nekih posebnih dodirnih tačaka nema), dok, treći smatraju da se radi o Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|