Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 14
završetku projekta savremenosti koji se završava s XX stolećem a koji je dva veka ranije nazvan prosvećenošću. Nakon najsvežijeg iskustva poslednjih nekoliko decenija koje mnogi vole da opisuju postmodernim kategorijama, čini se da isti taj postmodenizam nije ostavio ni kamen na kamenu ni od uma, ni od morala (koji ni dosad nisu vladali svetom, ali su u svakom slučaju nosili u sebi izvesnu regulativnost); da li je nevolja koja nas je snašla logička posledica principa koje su propovedali ideolozi prosvećenosti, ili su potonji izvršioci bili ispod nivoa zadatka koji im je bio postavljen? Racionalizam prosvećenosti (moderna) koji je scijentifikovao sve komponente kulture, odredio je sudbinu filozofije u poslednja dva stoleća: iz ljubavi prema mudrosti ona je pretvorena u ljubav prema znanju, što je dovelo do opadanja njenog kulturnog značaja, do njenog otuđivanja od čoveka, do njenog pretvaranja u arsenal saznajnih metoda. Filozofija može ponovo dobiti svoj raniji značaj samo ako iznova počne da osmišljava biće savremenog čoveka, ako pokaže njegovu opravdanost. Ovo zvuči kao neka lepa parola, lepa želja, ali šta se iza toga zapravo krije? Šta uopšte može danas filozofija? Njeni putevi su u velikoj meri zatvoreni, ponajviše, zahvaljujući njenom sujetnom nastojanju da sama sebe iz sebe izgrađuje. Ako već novovekovna filozofija teško prihvata svu dubinu srednjevekovnog učenja o transcendentalijama i ako joj isto tako malo dopire do svesti jednostranost njenog subjektivističkog stanovišta (koje se ne razlikuje nimalo od onog antičkog – objektivističkog), onda treba čuti i glas savremenih naučnika koji složno ponavljaju kako je «neophodno zaći u prostor iza ovog «sveta količina», zaći u «svet svojstava» - u svet nastajućeg i rađajućeg. Naspram sholastičke metafizike koja je svo bivstvujuće mogla određivati samo u supstancijalnim kategorijama, nova
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 15
metafizika, svesna svih opasnosti koje donosi latentno ontologizovanje stvari, akcenat stavlja na njihova modalna i temporalna određenja. Time ona nastoji da bude u saglasju sa savremenom naukom. Duhovni rezultati XX stoleća su paradoksalni: čovek ima sve jači osećaj individualnosti i slobode, ali, istovremeno, ima sve više samoodricanja od slobode, bekstva od individualnosti. Savremen čovek postao je problematičan. Ogledala postmoderne refleksije više ne stvaraju harmoniju; u njima se umnožavaju likovi. Filozofski postmodernizam izražava bolesno, krizno stanje savremene filozofije; sva postmoderna igra smislova odvija se u potrazi za novim smislovima, bez obzira koliko neki od postmodernista ne vole da ih svrstavaju u svevladajući postmodernistički hor. U istoriji filozofije je takvih situacija već bilo (sofistika, sholastika, prosvećenost) a odgovori na njih behu: hrišćanstvo, renesansa, naučno-tehnički progres. Ako postmodernizam i ima neki značaj, onda je on u stvaranju pretpostavki za novo promišljanje problema slobode i odgovornosti. S punim pravom možemo sebi postaviti pitanje: kako nas je postmoderna do tako nečeg dovela? Pre će biti da smo, nekim posebnim putevima, posebnim spoznajnim tehnologijama dospeli u ravan gde ni nauka nije više određena ranijim racionalnim principom. Fundamentalne nauke sredinom devedesetih godina XX stoleća došle su do svoga kraja; to ni u kom slučaju na znači da naukâ u vremenu koje dolazi neće biti, naprotiv; dolazi "zlatno doba" primenjenih nauka; iz nauke će se izvlačiti i dalje svaka moguća korist, ali koga će interesovati teorija struna, ili razmišljanja Andreja Lindea? Kome će biti inspiracija razmišljanja Zeljdoviča, Boma, Fajnemana, Gulda, Penrouza, Maldenbora, Fajgenbauma, Libhabera,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 16
Prigožina, Dajsona, Vitna, Vajnberga, Kaufmana – samo umetnicima i estetičarima, odnosno, filozofima. Nauka je danas, u najvećoj meri, poetsko istraživanje prirode pri čemu pesnik (naučnik) nastupa istovremeno i u ulozi tvorca (koji se aktivno meša u stvari prirode) i u ulozi njenog istraživača. Budući da njihove teorije nikad neće moći da budu potkrepljene eksperimentima, fizičari koji se danas bave teorijom superstruna više se ne zanimaju za fiziku, već "subjektivnim" kriterijumima kao što su elegantnost i lepota pa fizika čestica sve više ima šanse da postane grana estetike (D. Lindli). Ova situacija nije i apsolutno nova: na kraju krajeva, i Njutnova teorija gravitacije nalazi se van granica zdravog smisla. Kako jedno telo može delovati na drugo kroz ogromni prostor? Ako kvantna mehanika i ne može do kraja da objasni svet, ona je i dalje najcelovitija teorija koja je našla eksperimentalnu potvrdu; za razliku od nje teorija struna može se zasnovati na estetičkim sudovima, na dokazivanju kakvo je predložio još u XIV stoleći Vilim Okam: da je najbolje objašnjenje ono koje počiva na najmanje pretpostavki (a što je poljuljalo i tada vladajuću Ptolomejevu teoriju). Svako istraživanje danas je u velikoj meri, nužno, i samozavaravanje, uljuljkivanje u stanje zanetosti "uspehom" koji je unapred uprogramiran kao deo rezultata do kojeg je trebalo doći. Vidimo i otkrivamo ono što želimo da vidimo, daleko manje ono što nam je strukturom čula dato, a uopšte ne – ono što odista jeste. Planeta na kojom živimo je nesavršena; savršena će biti tek u času kad postane kristal jednak sa svih strana il komad granita neprobojan u lepoti. Za tako nešto potrebno je vreme; priroda ga ima na pretek a obrada kamena do savršenstva ostaje zadatak (prekovremeni) poslednjeg, najvišeg neimara. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|