Special edition diogen haiku

NO 38 
PAGE 249 
Rođen u Draču, na moru, on zna kako “postoji jedno more za život i jedno nebo za smrt”. Kao pri-
morac Arian zna da “ništa nije kako vidiš/kad imaš sve a nemaš prijatelja” da s njim podijeliš “dvije 
čaše vina duboka”. Pruža mi desnu, a u lijevoj drži butelju zaštićenoga dračkog rizlinga. 
 
Večernju maglu 
kao vjetar rastjera 
pružena ruka. 
 
Počeli smo piti vino, meni je izgledalo tako dobro da mi se činilo kako ću popiti cijelu mješinu. Kad 
mi je Arian kazao kako će već ovih dana u  tjedniku “Albanija” biti objavljen izbor pjesama iz moje 
zbirke Tigar za piće sam imao još i više razloga. Čita mi svoju bilješku uz moje pjesme. On kaže kako 
moj  “tigar  nastavlja  živjeti,  bez  obzira  što  je  riječ  o  jednoj  od  najugroženijih  životinjskih  vrsta,  jer 
TMB  nanovo  oživljuje  pjesničkog  tigra,  poeziju  kakvu  su  započeli  Blake,  Yeats,  Tagore,  Emerson, 
Pound, Borges”. U strahu od spomenutih imena potežem još jednu čašu. Arian se čudi koliko knjiga 
nosi moje ime na svojim koricama. Najednom mi kaže TMB, to je tvoj zaštitni znak. Gledam ga i mis-
lim, otkud mu to što su još tako davno primijetili Tomislav Ladan i Igor Mandić. A poslije njih i Alojz 
Majetić. A potom opet prelazi na priču o Tigru. Za mene je velika obveza čuti ga kako mi nazdravlja-
jući recitira Williama Blakea – “Tiger! Tiger! burning bright/In the forests of the night”, a potom od-
mah govori moga Tigra na albanskom – “Tigri takon macen egjiptiane”.    
 
O Tigre, Tigre 
tvoje zube sakriva 
prenježna koža. 
 
Noću  smo  se  uputili  preko  planine  Qaf  Krrab,  što  bi  u  slobodnom  prijevodu  značilo  Uvrnuti  vrat. 
Strmo je i klizavo, a mi smo već i popili priličnu količinu piva i vina, ali i albanske rakije, bez koje se 
ovdje ne može. Pa ipak siguran sam, nije me strah ni imena planine. Već sam je jednom prešao. Znam 
da sve ono u što počnemo sumnjati, ili čega se počnemo bojati, kao i ono u što počnemo vjerovati, s 
vremenom raste, buja, razvija se,  dotle da nam konačno dođe glave, ili nas izbavi iz opasnosti i muka. 
Zato se ja držim zvijezda, držim se ljepote, pokušavam se vlastitim prepuštanjem vinuti do božanskog 
poslanja ovoga puta i ove planine. 
U mraku, pod lampionskom rasvjetom restorana koji svojim preprekama na svakome zavoju priječe 
mogućnost iskliznuća u provaliju, gledam kako niz cestu teče voda, koja se po rubovima puta cijedi s 
planine. 
 
Dok se penjemo 
strminom, u dolinu 
silazi voda. 
 
Konačno, evo me u trbuhu Albanije, na samom njezinom pupku – u Elbasanu. Koje lijepo ime, kao 
Labrador ili Senegal. Svejedno je kako ove prostore doživljavate, kao mlade ili kao stare, hladne ili 
tople, jer oni su i jedno i drugo. Oni svoju dugovječnost stječu obnavljanjem, ponekad i obnavljanjem 
sitnica,  baš  kao  i  moj  Zadar.  Takva  sitnica,  koja  Elbasanu  daje  dobar  duh  stalne  svjetlosti,  jesu 
drvoredi naranača  puni zrelih plodova uz široke gradske  ulice. Ono što  im daje stalnu životnu boju 
upravo je ta njihova feniksovska sjena koja neprestance lebdi između dobrog i zlog duha.  

---

NO 38 
PAGE 250 
Baš  kao  što  već  ranom  zorom  u  ovo  sušno  siječanjsko  doba  nad  Elbasanom  lebdi  prašina,  nekakav 
magleni smog koji prekriva cijelu kotlinu Shkumbin u kojoj leži grad. Meni sad to ne izgleda ni kao 
dim, ni kao smog cementne industrije, bliske rafinerije, ili nekad najvećega metalurškog kombinata, 
većega i od samoga grada, već mi se čini kako to nad gradom lebdi njegova orošena duša. 
 
Jutarnja rosa 
zaprljala naranču 
i osvježila. 
 
 
U hotelu Četiri godišnja doba čeka me prijatelj Milianov Kallupi, predsjednik Saveza književnika Al-
banije, ogranak Elbasan i predsjednik Haiku-kluba Albanije, haiku-pjesnik, urednik u Egnatie koja je 
objavila moju haiku-knjigu Velebit. Tu je i Kujtim Agalliu, prevoditelj Velebita. Pristižu i drage kole-
gice,  haiku-pjesnikinje  Mariana  Meta  Hushi  i  Lida  Lazaj,  tu  je  i  Ferit  Rama  i  Nexhip  Bashllari.  Iz 
Makedonije je pristigao književnik Mustafa Spahiu, kojega sam zadnji put sreo prije točno dvadeset i 
čertiri godine. Buket prijatelja, baš kako i dolikuje u Elbasanu, valjda jedinome gradu na svijetu koji 
slavi Dan cvijeća.  
 
 
U daleki grad 
prepun cvjetnih buketa 
donio cvijet.  
 
 
Milianov Kallupi i ja čestitamo jedan drugome rođendan. Oba smo rođeni istoga dana, 18. siječnja, i 
jedan  i  drugi  u  zoru.  Milianov  mi  za  rođendan  daje  rukopis  svoje  nove  haiku-knjige.  Pogled  mi  je 
zastao na haikuu koji govori o mrazu na staklu. Samo jedan prst je dovoljan da se na njemu razbudi 
cvijeće. Tako nježan dodir topline. Dah. Pčelinji dodir jagodicom kažiprsta na zaleđeno staklo dovol-
jan  je  za  promjenu  svijeta.  Mislim,  je li to  onaj  dah  koji smo  s  prvim  plačem  ispustili  dalekoga  si-
ječnja 1947. godine, kada su naše majke gledale kako se mraz na prozoru preobražava u razbuđeno 
cvijeće? 
 
Istu zvijezdu 
gledaju naše majke 
daleko, noću.  
 
 
U središnju Gradsku knjižnicu Elbasana gdje će Milianov proslaviti svoju šezdesetu godišnjicu života, 
a gdje me pozvao da mu se i ja pridružim, dolaze uzvanici. Stiže i gradonačelnik Elbasana, poslanici u 
Parlamentu, književnici, umjetnici, slikari, pjevači, glazbenici, učenici i studenti. Čuvši da sam u El-
basanu, čak iz Tetova je stigao Šefki Aliu, vlasnik slastičarnice Donat u Zadru. Ovdje su mnogi koje 
sam upoznao prije dvije godine, a sada mi nije nimalo lako sjetiti se svih imena. Dolazi i Zyhdi Mo-
rava, predsjednik albanskih pisaca. Toliko ih je da ih ne mogu sve ni pozdraviti. 
 
I bez riječi 
nama je dobro, dobro, 
dok se gledamo. 

---