Special edition diogen haiku

NO 38 
PAGE 251 
Na svečanosti u Elbasanu proglašen sam počasnim članom Saveza književnika Albanije, ogranak El-
basan i Haiku-kluba Albanije. Moja članska iskaznica nosi redni broj 1. Albanski časopis Haiku broj 5 
iz 2007. godine, koji izlazi u Elbasanu, što se esejističkog i kritičarskog dijela tiče, u cijelosti je posve-
ćen mojoj zbirci “Velebit”, koja je ovdje i inače u medijima i javnosti dočekana s velikom pažnjom. 
Pažnjom sam okružen i ovaj put, čekaju me razgovori za radio, televiziju, već sutra u novinama izlaze 
moje pjesme iz zbirke Tigar koju su u cijelosti preveli Jehona i Mustafa Spahiu. 
 
Sad me veseli 
to što će me rastužiti 
pri odlasku. 
 
 
Na odlasku iz Elbasana, moj vjerni pratitelj i prevoditelj Viktor Perfundi, inače pokretač ove hrvatsko-
albanske  književne  veze,  i  sam  pomalo  pjesnik,  pokazuje  mi  svoj  Librazhd.  Drago  mi  je  da  čovjek 
nema predrasuda o svome mjestu daleko gore u planinama. I ja sam njega najprije poveo u Zemunik. 
Svaki pojedinac koji se želi otvoriti svijetu i uklopiti u njega, ponajprije mora krenuti od svoga izvora, 
od mjesta koje krije naš duh, dušu, naš san i naše vjerovanje, našu dobru volju, naš svjetonazor, pa 
ako hoćete i našu uskogrudnost, našu isključivost, naše krive predodžbe, sve ono što držimo dobrim i 
zlim, pravednim i nepravednim. Iza Librazhda vidim planinu Shebenik (Šibenik) i mislim kako nije 
samo priroda ta koja je uvijek spremna popuniti praznine u prostoru kojim se krećemo,  praznine još 
bolje popunjava jezik koji nam pruža maštu da možemo svojom voljom zamisliti i imenovati ono što 
je pružila priroda. 
 
Za tren pomislim: 
nisam tako daleko  
dok gledam nebo. 
 
 
Putujemo  u  Drač;  čim  sam  ugledao  Jadransko  more  sjetio  sam  se  puta  za  Casablancu.  Gledao  sam 
tada  čeznutljivo  Drač,  njegove  antičke,  bizantske  i  venecijanske  zidine  koje  su  se  nazirale  već  na 
samom rubu obale, ali obali ni blizu nismo smjeli. Bilo je takvo vrijeme, vrijeme Envera Hoxhe. A 
danas u Draču kupujem novine Albanija, na čijoj se prvoj stranici nalazi i moja i Hoxhina fotografija. 
Najzanimljivije je to da i jedna i druga fotografija najavljuju naše tekstove, moju poeziju i Hoxhina 
pisma Amerikancima. Čudno, Enver je pisao zašto Albanci ne vole Amerikance, a danas je gotovo za 
svakog Albanca jedina uzdanica Amerika. Kako li je tek nedavnu prošlost prekrilo more, mogu misliti 
što je onda  s onom pradavnom. 
 
Jadransko more 
proteglo se od neba 
pa sve do zemlje.   
 
 
Prije nego li sam krenuo domu, prema Hrvatskoj, u najgledanijem programu albanske televizije  Ar-
bria u jutarnjoj emisiji Kapučino ugostila me prelijepa voditeljica, glumica Juli Xhokaxhi. Više je gle-
dam nego li slušam dok glasom vile Ilirkinje čita moje haikue iz zbirke Velebit. Samo jedan trenutak, 
samo nekoliko riječi, i njezin mi je  glas u studio donio cijeli Velebit.    
 
I ovdje Vile 
donose mi jabuke 
s Velebita. 

---

NO 38 
PAGE 252 
I dok se s večeri vozimo prema albanskoj granici, spremni na cjelonoćno putovanje, slušamo prvi pro-
gram Radio Tirane. U najavi čujem meni poznati i dragi glas voditelja emisije Na početku bijaše riječ, 
albanskog pjesnika Demira Gjergja. Čitavih sat vremena Viktor i ja nismo više progovorili ni riječi, 
slušali  smo  na  radiju  razgovor  sa  mnom  i  Viktorov  prijevod.  Kako  je  to  maestralno  vodio  Gjergj, 
čovjek koji je u ovoj emisiji, do moje malenkosti, ugostio mnoge poznate albanske, europske i svjet-
ske pjesnike. Za ovaj moj nastup u ovoj emisiji zaslužan je Gazmend Agaj, mladi i popularni novinar, 
kao i pjesnik, pripovjedač i radijski novinar Jaho Margjeka. Slušam ga kako lijepo izgovara moje ime 
i čita haiku o Zoraniću. 
 
Petsto godina 
put putuje Zoranić 
noseć Velebit.  
 
 
http://www.eurotravelling.net/albania/elbasan/elbasan.htm
  
 
 
 
EGIDA:  IN ALBANIA FOR THE SECOND TIME 
 
Tomislav Marijan Bilosnić, a Croatian writer and haiku poet recently returned from Albania where he 
introduced his world known haiku collection Velebit  
 
The sunshine from Zadar to Elbasan 
(haibun) 
 
Almost for a thousand years Albania was either enslaved, closed or isolated, but this cannot be seen 
on people whatsoever.  The Albanians are, just like their mountains, the symbols of  
everlasting hope.  Here even if someone  is suffering it is not seen, just like the rocks.  As if a  godly 
wave of strength stopped on this place, in the mountains rising  above the Adriatic, Ionian and  Ae-
gean Seas.  Here man needs not a compass, he moves according to the Sun.  And this is what draws 
me back to Albania – travelling into the light. 
 
Long, long, long is the way. 
The sunshine  reaches 
To Elbasan. 

---

NO 38 
PAGE 253 
Last time in Skadar, it appeared to me the light does not come from the sun but the water,  
with an eagle gliding above it that, after had taken off from its nest on the tower, at the moment I was 
entering the town crossing the bridge.  This tower had been a capital of the Ilyric rulers  and the for-
tress of the Labeata tribe.  In Tirana, hid in the shadow of the tower with the clock, I was watching the 
light from the Catholic church belfry shining like electricity, moving over to the  mosque's minaret in 
the neighbourhood, then falling  onto the sword of St. George Kastriotić, prince and an army leader, 
well  known  Skenderbeg,  who  cuts  the  light  so  it  becomes  the  petals  of  chrysanthemums  rising  to-
wards the sky, thus becoming the stars under it.  In Elbasan the light was disturbed by the shades of 
olive trees, their black fruits full  of an earthly  glow.  In  Drač  the sea glittered.  The light, just like 
Moses had, opened the sea  thus enabling me to  watch the entrance of the Greeks from  Crete and  
Corinth, their  
founding of Epidamnos, throwing stones into the abyss, the stones swelling and hissing  
like glowing coal.  And now in Skadar the water aspires towards the sky, the hills are  
battling  with    the  clouds,  only  the  children  do  not  scruffle  while  we  are  moving  over  the  bridge, 
among little houses that look like people lying down.  
 
Whilst crossing the bridge 
The children greet me 
Begging a coin. 
 
Zadar's  archbishop  Vicko  Zmajević,  brought  the  Albanians  from  this  Skadar  county  (Albania)  to 
Zadar and its vicinity in Croatia and pater Mijo Ćukrović, an enthusiastic Croatian politician, a mem-
ber of Croatian law society, a musician, singer and the priest, wrote their first history.  Accidentaly or 
not,  he  wanted  the   old  prehistorical  settlements    on  the location  of  today's  Arbanas  to  take  part  in 
forming Ilyrian Zadar, just like the Albanians had  built  and defended Croatian Zadar.  The first Alba-
nians  came to Zemunik during May of 1726.  In this first big migration my distant ancestor on my 
mother's  side  came  to  Zemunik,  too.    His last  name  was  Paleka,  his  first  name  Đoka.    Him  too,  as 
every Albanian family in Zemunik, was given three large pieces of land; a yard and a garden around 
the house,  a field by the road leading  from Zemunik's church and a filed by the road which goes from 
the Zemunik's citadel  
to Zadar, between two wells called Smrdelj. Last time I stopped in Skadar in order to meet one of the 
Paleks, and now in a hurry, I have no time to greet him.   
 
Only the clouds 
Remind me of the transience 
While we hurry on. 
 
I don't have enough time to stop at Kruj, the bishops's residence  from the ninth century.   
Many Albanians believe it is a holy place with gods residing there, even today.  The castle, 
548 meter above the sea level, that suffered damage in an earthquake, today is the  
Skenderbeg's museum.  Juraj Kastriorić fought his most important battles for the freedom of  
Christian Albania.  But, the castle remembers the Byzantine  and Turkish rule. At a hundred  kilome-
ters per hour ride, blending into the road, I heard the heartbeat of the great Albanian battle for inde-
pendence, the suffering hearts covered by the earthquake.  Kruj is the heart of Albania, today as well, 
the heart that discloses itself in a new and different experience, each time.   

---