Special edition diogen haiku

NO 38 
PAGE 246 
   Tomislav Marijan Bilosnić: 
EGIDA: PUTOPIS: Drugi put u Albaniji 
Tomislav Marijan Bilosnić, hrvatski književnik, vratio se iz Albanije gdje je predstavio svoju svjetski 
poznatu haiku-zbirku Velebit  
 
 
SUNČEVA SVJETLOST OD ZADRA DO ELBASANA  
 
Gotovo tisuću godina Albanija je bila ili porobljena, ili zatvorena i izolirana, što se danas ne može os-
jetiti  u  ljudima. Albanci su kao i njihove planine, simboli vječne nade. Ovdje ako čovjek i pati, on to 
ne pokazuje kao ni njegova rodna stijena. Kao da se božanski val snage zaustavio na ovome mjestu, u 
planinama  izdignutim  iznad  Jadranskog,  Jonskog  i  Egejskog  mora.  Ovdje  nikad  ne  treba  kompas, 
čovjek se uvijek kreće prema suncu. To i jest ono što me opet vuče u Albaniju – putovanje u svjetlost! 
 
Dug, dug, dug je put. 
Sunčeva svjetlost seže 
do Elbasana. 
 
Prošloga puta u Skadru mi se učinilo kako svjetlo ne dolazi od Sunca već od vode nad čijim ponorom 
lebdi orao koji je u trenutku moga ulaska preko mosta u grad poletio iz svoga gnijezda, iz utvrde koja 
je nekad  bila prijestolnica ilirskih vladara i utvrda plemena Labeata. U Tirani, sklonjen pod sjenom 
tornja sa satom, gledao sam kako svjetlo s katoličkog tornja poput elektriciteta prelazi na minaret sus-
jedne džamije, a odatle pada  na sablju Juraja  Kastriotića, kneza i  vojskovođe, glasovitoga Skender-
bega, koji je siječe tako da se svjetlost pretvara u latice krizantema što se dižu k nebu postajući pod 
njim zvijezde. U Elbasanu je svjetlost   bila uznemirena  šarama  maslina, njihovim crnim plodovima 
punim zemaljskoga žara. U Draču je bljesnulo more. Svjetlost je poput Mojsija rastvarala more kako 
bih vidio dolazak Grka s Krfa i Korinta, kako udaraju temelje Epidamnosu, bacajući u vodeni ponor  
kamenje što se nadimlje i pišti poput užarenog ugljevlja. A sad u Skadru voda stremi k nebu, brda se 
tuku  s  oblacima,  samo  se  djeca  prestala  međusobno  čupati  dok  se  mi  krećemo  mostom  između 
kućeraka u obliku ležećih ljudi. 
 
Dok prelazim most 
pozdravljaju me djeca 
tražeći novčić. 
 
Odavde  iz  skadarske  oblasti  na  zadarsko  područje,  barski,  pa  zadarski  nadbiskup  Vicko  Zmajević, 
doveo  je  Arbanase  čiju  je  prvu  povijest  napisao  don  Mijo  Ćurković,  gorljivi  hrvatski  pravaš,  glaz-
benik,  pjevač  i  svećenik.  Slučaj  ili  ne,  htio  je  da  nekada  staro  prapovijesno  naselje  na  području 
današnjih Arbanasa sudjeluje u formiranju ilirskoga Zadra, kao što su kasnije Arbanasi gradili i branili 
hrvatski Zadar.  

---

NO 38 
PAGE 247 
Već svibnja 1726. godine u Zemunik stižu prvi Arbanasi. U prvoj velikoj seobi stigao je i moj daleki 
predak po majci. Po rodu Paleka, po nazivu Đoka. I on je kao i svaka arbanaška obitelj u Zemuniku 
dobio  tri  odjelita  veća  kompleksa  zemlje;  podvornicu  s  kućom,  oranicu  na  putu  koji  od  zemuničke 
crkve vodi u Hambar i oranicu pokraj ceste  koja od zemuničkog kaštela vodi u Zadar, između dvaju 
bunara  zvanih  Smrdelj.  Prošloga  sam  se  puta  i  zaustavio  u  Skadru  kako  bih  upoznao  jednoga  od 
Paleka, a sada u žurbi nemam vremena ni da ga pozdravim. 
 
 
Samo oblaci 
sjećaju na prolaznost 
dok se žurimo.   
 
 
Nemam  vremena  ni  za  Kruju,  biskupsko  sjedište  još  iz  devetog  stoljeća,  za  koje  mnogi  Albanci  i 
danas  vjeruju  da  je  sveto  mjesto  napučeno  bogovima.  Dvorac  na  visini  od  548  metara    stradao  u 
zemljotresu, danas je Skenderbegov muzej. Juraj Kastriotić ovdje je vodio svoje presudne bitke za slo-
bodu kršćanske Albanije. Ali dvorac pamti i bizantsku i osmanlijsku vlast. Pri brzini većoj od stotinu 
kilometara na sat, stopivši se s putom, ja sam iz zemlje čuo kako kuca veliko srce albanske borbe za 
nezavisnost, srce patnje zatrpano zemljotresom. Kruja je i danas srce Albanije, ono srce koje se uvijek 
otkriva u novom i drukčijem doživljaju. Sunce koje je krenulo k zapadu bacilo je na dvorac  paučina-
stu izmaglicu poput Kumove slame što se dizala iznad obližnjega močvarnog područja. Oblaci u ruži-
častom svjetlu postali su najednom mrki i nemirni poput šišmiša. Dvorac se u poslijepodnevnim pa-
rama nazirao na istoku kao tamni portal nadolazeće večeri. 
 
 
Hrabre ratnike 
zaklanjaju zidovi 
u oblacima. 
 
 
Zaustavila nas je samo žeđ. Pivo – zaista lijepa riječ. Konobar se neprestance vrti oko nas s pladnjem 
punim čaša piva. U svadbenoj sali lokala i nema nikog osim mene, Viktora, moga pratitelja i kono-
bara. Ćutili su se prvi znaci večeri, a s njima kao da su se u daljini naslućivali i svi oni gosti koji će 
nahrupiti ovamo s prvom tamom dana. Na takvu pomisao navode me i suviše rano upaljeni lampioni 
kojima je lokal okićen poput novogodišnjega drvca. Poslije doslovnog  mraka u totalitarnome sustavu, 
Albanci  se  poput  djece  oduševljavaju  električnim  svjetiljkama,  koje  su  posvud  improvizirano 
postavljene. Kada se noću upale stvaraju nekakav istočnjački ugođaj, gotovo festivalski dojam, pjene 
se poput dobrog albanskog piva s imenom Tirana. Pijući čašu za čašom, gaseći žeđ gotovo osam stot-
ina kilometara prevaljenog puta, pomislio sam kako ću već prije Tirane imati problema s utvrđivanjem 
vlastitog  identiteta.  Radost  što  ću  se  uskoro  sresti  s  prijateljima,  kolegama  pjesnicima,  pijući  pivo 
prešla je u opuštenost, a sljedećom čašom već u melenkoliju. 
 
 
Cijelo polje 
i cijela rijeka 
u jednoj čaši. 
 

---

NO 38 
PAGE 248 
Tirana  je  danas  pravo  gradilište,  sva  je  raskopana,  puna  vreve  i  žamora,  kao  da  za  nju  još  i  nije 
prestala  bitka  skadarskih  paša  i  lokalnih  begova,  započeta  negdje  početkom  devetnaestog  stoljeća. 
Ovaj grad nekada zvan i Teheran, tek će 1920. godine postati glavnim gradom Albanije. Sve do de-
mokratskog  osvita  devedesetih  godina    grad je savladavao sve  svoje  neprijatelje,  jednog  po  jednog, 
tako što se nije mijenjao, što je njegovo vrijeme putovalo samo kroz sebe, tako da se i nije micalo s 
mjesta, a onda je na Tiranu navalio njen najljući neprijatelj – ona sama. U svakoj njezinoj točki danas 
ključa promet, trgovina i izgradnja. Mir više nije njezin kontinuum, kontinuum je dinamika, kao da se 
u svakom trenutku pokušava prestići budućnost. Samo monumentalni Skenderbegov spomenik  mirno 
gleda    mravinjak,  ne  dajući  da  mu  se  itko  približi  preko  njegove  davno    postavljene  demarkacijske 
crte. 
 
 
 
Pod gradskim svjetlom 
miran, na crnom konju 
čeka Skenderbeg. 
 
 
U kavani Europa u Tirani već trideset godina za istim stolom sjedi moj prijatelj, veliki albanski pjes-
nik Xhevahir Spahiu. Donedavna predsjednik Saveza pisaca i umjetnika Albanije, a potom savjetnik 
za  kulturu  Predsjednika  Republike.  Sjedi  Xhevahir  i  misli  na  svoja  putovanja,  a  kako  je  mudar,  to 
uopće i ne mora činiti. “Osedlat ću oblak” - kaže – “i projahati planine”. Čovjek je to bez uzda i orme, 
čovjek s izgledom vjetra. Sjedi on, čeka me i prevodi svoju rijeku: “Težak prijevod / Od čiste vode”. 
Znam  da  sada  misli  s  kime  može  popričati  dok  me  čeka,  s  kojeg    telefona?  On  čeka  mene,  ali  bi 
razgovarao i s Halleyjevim kometom. Čita moj Velebit na albanskom, a misli na svoj Tomorr, na plan-
inu koju ne može smetnuti s uma ma ni u jednom razgovoru. 
 
 
Planinske ruže 
prijatelju cvjetaju 
sad u očima. 
 
 
Xhevahir    me  grli  i  ja  u  šuštanju  zagrljaja  čujem  kako  “još  od  Adamova  vremena/romone  rijeke;/
romone  pčele  i  oblaci/na  hrptu  planina”.  On  je  danas  u  velikom  intervjuu  u  središnjim  albanskim 
novinama Shqip govorio i o mom Velebitu. Pita me da mu govorim o Velebitu, o velebitskim vilama, 
o Zoraniću; pita je li nad Velebitom nebo “sazdano od zraka” ili od kamena. Njegova  pitanja nemaju 
strpljenja, pa i ne čekaju odgovor. Iz njegovih ruku, iz očiju kao i s njegovih usana samo izlaze i ulaze 
pitanja, a iz tih valova rađaju se lijepe riječi kao “sve boje beskrajna svemira”. Prozvao me Xhevahir 
Spahiu tako danas u svom novinskom razgovoru  “princem hrvatskog haikua”. I eto, to mi pokazuje 
kao svoju dobrodošlicu. 
 
Gle, i kraljevi 
znaju biti ponizni 
u prijateljstvu. 
 
Pristiže i prijatelj Arian Leka, poznati pjesnik, prozaik, glazbenik, prevoditelj, likovni kritičar i nak-
ladnik, urednik Poeteke, časopisa koji istodobno izlazi u Engleskoj, Francuskoj, Albaniji, Rumunjskoj 
i Grčkoj. Arianovo je lice kao puna svibanjska mjesečina, blago, nježno i svježe.  

---