Van redno izdanje

26 

27 

neko dijete iz Bordeauxa, ubijeno u Bordeauxa i u poštanskom 

zavežljaju poslano u Paris.

1

) 

Primjećuje se, da ova prepoznavanja potječu od veće česti 

od žena i djece, to jest od bića, koja se mogu najlakše impresio¬ 

nirati. Ona nam podjedno pokazuju, koliko mogu vrijediti kod suda 

takva svjedočanstva. Naročito što se tiče djece, na bi se na nji¬ 

hove tvrdnje trebalo nikad pozivati. Sudci obično govore, da se 

u toj dobi ne laže. No s malo više psihološkog znanja mogli bi 

znati, da se upravo u toj dobi uvijek laže. Ta je laž bez sumnje 

bezazlena, ali zato je ipak laž. Bolje bi bilo žrijebom odlučiti o 

osudi nekog optuženika, nego odlučivati — kako se to često čini 

— prema svjedočanstvu djeteta. 

Vrativši se na posmatranja gomila, doći ćemo do zaključka, 

da su zajednička posmatranja najneispravnija i da vrlo često pre¬ 

dočuju puku iluziju nekog pojedinca, koji je putem zaraze suge¬ 

rirao i ostale. Moglo bi se navesti nebrojeno primjera, koji doka¬ 

zuju, kako valja gojiti krajnje nepovjerenje prema svjedočanstvu 

gomila. Prije dvadeset i pet godina prisustvovale su hiljade ljudi 

slavnom konjaničkom jurišu u bitci kod Sedana, pa ipak je nemo¬ 

guće iz najoprečnijih tvrdnja očevidaca razabrati, tko je njime 

zapovijedao. U nedavnoj svojoj knjizi dokazao je engleski general 

Wolseley, da su dosad počinjene vrlo teške omaške, u predočivanju 

najvažnijih fakata, koje je više stotina svjedoka potvrdilo.

8

) 

Takove nam činjenice pokazuju, koliko vrijedi svjedočanstvo 

gomila. Rasprave u logici unose jednodušnost brojnih svjedoka u 

kategoriju najsolidnijih dokaza, koji se mogu navesti, da se do¬ 

kaže ispravnost činjenice. No ono, što znamo o psihologiji gomila, 

1)  E c l a i r od 21. travnja 1895. 

2) Znamo li mi za jednu jedinu bitku, kako je točno pro¬ 

tekla? Ne vjerujem. Znamo, tko su bili pobjednici, a tko pobije-

djeni, no ništa više. Ono, što g. d'Harcourt, učesnik i svjedok, 

pripovijeda o bitci kod Solferina, može se primijeniti na sve bitke: 

»Generali (obaviješteni dakako stotinama izjava) predaju svoje 

službene izvještaje; časnici, koji to imaju srediti, preinačuju ove 

dokumente i priredjuju konačni sastav; glavar glavnog stožera 

ga osporava i iznova preradjuje. Sad ga nose maršalu i on poviče: 

»Vi se varate!« i sastavlja novi prikaz. Napokon ne ostane ništa 

od prvobitnog izvještaja«. G. d'Harcourt pripovijeda ove činjenice, 

kao dokaz nemogućnosti, da se utvrdi istina o najshvatljivijem, 

najbolje posmatranom dogadjaju«. 

pokazuje, da se logičke raspravo moraju u tom pogledu sasvim 

preraditi. Najsumnjiviji su zacijelo oni dogadjaji, koje je po sma¬ 

trao najveći broj osoba. Reći, da je neku činjenicu utvrdilo hiljadu 

svjedoka, znači najčešće ustvrditi, da se zbiljski fakat uvelike ra¬ 

zlikuje od usvojenih navoda. 

Iz svega, što je dosad rečeno, proizlazi, da historičke knjige 

valja uzimati kao djela čistog uobražavanja. To je skup fantastičnih 

priča o loše posmatranim činjenicama, popraćenih naknadnim tu¬ 

mačenjima. Mnogo je korisniji posao mlatiti praznu slamu, nego 

pisati ovakve knjige. Da nam prošlost nije ostavila svoja literarna, 

umjetnička i monumentalna djela, ne bismo znali ni trunak istine 

o onom, što se dogodilo. Poznajemo li jednu istinitu riječ o životu 

velikih ljudi, koji su u čovječanstvu igrali važne uloge, kao što su 

Herkul, Budha, Isus ili Muhamed? Zacijelo ne poznamo! Uosta¬ 

lom njihov realni život malo nas se tiče. Ono, za što se zani¬ 

mamo, jesu veliki ti ljudi u onom obliku, kako ih je uobličila 

pučka legenda. Legendarni junaci, a ne stvarni junaci impresioni-

rali su dušu gomila. 

Na nesreću legende — pa i onda, kad su utvrdjene u knji-

gama — nemaju nikakve postojanosti. Uobrazilja gomila nepre-

stano ih mijenja prema vremenu i prema plemenima. Kolika je 

razlika izmedju krvožednoga biblijskoga Jehove i Boga ljubavi 

svete Terezije, a Budha, kojega obožavaju u Kini, nema ni jedne 

zajedničke crte s onim, koji se štuje u Indiji. 

Ne treba ni da vijekovi prodju preko junaka, da njihovu le-

gendu uobrazilja gomila preinači. Do toga dolazi ponekad već i za 

nekoliko godina. Iz svojega doba znamo, kako se legenda jednoga 

od najvećih junaka historije u manje od pedeset godina više puta 

promijenila. Pod Bourbonima Napoleon postaje neka vrsta idilske, 

filantropske i liberalne osobnosti, prijatelj potištenih, koji bi, kako 

kažu pjesnici, u svojim kolibama morali dugo sačuvati njegovu 

napomenu. Trideset godina kasnije, dobroćudni je junak postao 

krvožednim despotom, koji je uzurpirajući vlast i slobodu, pogubio 

tri milijuna ljudi, samo da izdovolji svoju ambiciju. U naše dane 

nalazimo novo preobraženje te legende. Pošto pak predje preko 

nje nekoliko desetina vijekova, naučenjaci će na osnovu ovih 

oprečnih prikaza možda i posumnjati, da je taj junak ikad po-

stojao, kako danas neki sumnjaju, da je postojao Budha, te ne će 

u njemu vidjeti drugo, nego kakav sunčani mit ili razvijenu lege 

ndu Herkulu. Oni ćs se medjutim lako utješiti zbog te neizvjes-

---

28 

nos ti, jer bolje upućeni u poznavanje psihologije gomila, nego danas, 

oni će znati, da historija ne može ovjekovječiti drugo, nego mite. 

§ 3. — Pretjeranost i jednostranost osjećaja gomila. 

Makar kakvi su^osjećaji, što ih gomila očituje, dobri ili zli, 

oni pokazuju dvojaki karakter, da su naime vrlo priprosti i vrlo 

pretjerani. U ovoj se točki, kao i u mnogim drugima gomila pri-

bližuje primitivnim bićima. Neprijemljiva za nuanse, vidi ona 

stvari u cijelosti i ne poznaje prelaze. U gomili je pretjeranost 

osjećaja učvršćena činjenicom, da time, što se očitovani osjećaj 

vrlo brzo širi putem sugestije i zaraze, očito odobravanje, kojemu 

je predmetom, znatno uvećava njegovu snagu. 

Priprostost i pretjeranost osjećaja gomila čine, da potonje 

ne poznaju ni sumnju ni neizvjesnost. Poput žena zapadaju one 

odmah u ekstreme. Iznesena sumnja brzo se promeće u neospo¬ 

rivu očevidnost. Začetak antipatije ili negodovanja, koji se kod 

izoliranog pojedinca ne bi isticao, postaje odmah divljom mržnjom 

kod pojedinca u gomili. 

Žestina osjećaja gomila još je i pretjerana, naročito kod 

heterogenih gomila uslijed odsuća odgovornosti. Izvjesnost nekaž-

njivosti, s tim veća izvjesnost, što je gomila brojnija i poznavanje 

časovite znatne brojčane snage, omogućuje zajednicama osjećaje i 

čine, koji su izoliranim pojedincima nemogući. U gomilama su 

glupani, neznalice i zavidnici oslobodjeni od osjećaja svoje ništet-

nosti i svoje nemoći, koji zamjenjuje poznavanje brutalne, prolazne, 

ali goleme snage. 

Pretjeranost navodi često gomile na ružne osjećaje, na tu 

atavističku ostavštinu nagoni primitivna čovjeka, koju izolirani i 

odgovorni pojedinac ,u svojoj bojazni od kazni obuzdava. U tome 

leži razlog, zašto se gomile mogu tako lako navesti na opake 

ispade. 

No zato ipak ne stoji, da gomile, ako su vješto sugerirane, 

ne bi bile podobne za heroizam, odanost i vrlo visoke vrline. One 

su zato čak i podobnije, nego osamljeni pojedinac. Imat ćemo do¬ 

skora prilike, da se vratimo na tu točku, proučavajući moralnost 

gomila. 

Pretjerana u svojim osjećajima, gomila je prijemljiva samo 

za krajnje osjećaje. Govornik, koji hoće da je zavede, mora zlou¬ 

potrebljavati žestoke tvrdnje. Pretjerivati, tvrditi, ponavljati i nikad 

29 

ne pokušati išta predočiti umnim razlaganjem, najpoznatiji je na¬ 

čin argumentiranja pučkih govornika. 

Gomila traži isto pretjerivanje i u osjećajima svojih junaka. 

Njihove osobine i prividne vrline moraju uvijek biti uvećane. U 

kazalištu se može jasno primijetiti, da gomila zahtijeva od junaka 

komada sva svojstva hrabrosti, moralnosti i vrline, kakvih u ži¬ 

votu nikad nema. 

O posebnoj optici kazališta nije se bez razloga govorilo. 

Ona bez sumnje postoji, no njena pravila nisu od veće česti ni 

u kakvoj vezi sa zdravim razumom i logikom. Vještina govorenja 

gomilama bez sumnje je podredjene vrste, ali ona iziskuje sasvim 

posebne podobnosti, često je nemoguće po čitanju zaključivati us¬ 

pjeh izvjesnih komada. Kazališni ravnatelji, kad ih primaju, vrlo 

često su i sami u neizvjesnosti o uspjehu, jer kad bi htjeli pravo 

suditi, morali bi se prometnuti u gomilu.

1

) I ovdje, kad bismo se 

mogli upustiti u šira razlaganja, dokazali bismo pretežni utjecaj 

plemena. Kazališni komad, za koji se gomila u jednoj zemlji odu-

ievljava, ne doživi ponekad uspjeha u drugoj ili pak doživi uspjeh, 

koji se osniva samo na cijenjen ju i učtivosti, jer u njemu nema 

pokretala, koja bi bila kadra, da njegovo novo općinstvo uzbude. 

Ne trebam dodavati, da se pretjeranost gomila odnosi samo 

im osjećaje, a nipošto na inteligenciju. Već sam predočio, da sa¬ 

mom činjenicom, da je pojedinac u gomili, neposredno i znatno 

pada njegov intelektualni niveau. To je utvrdio i iskusni sudac, 

g. Tarde, u svojim istraživanjima o zločinima gomila. Prema tomu 

mogu se gomile samo u osjećajima izdignuti vrlo visoko ili obratno: 

vrlo nisko sići. 

!) Ovo omogućuje, da se shvati, zašto neki komadi, koje su 

»vi kazališni ravnatelji, odbili, ipak doživljuju golem uspjeh, ako 

»c slučajno ipak prikazuju. Poznat je nedavni uspjeh komada g. 

Coppćc-a »Pour la couronne«, koji su deset godina odbijali ravna-

lp||l prvih kazališta, unatoč imenu njegovog autora. »La  m a r -

r n l u c de  C h a r l e y « , koji su odbila sva kazališta, a napokon 

ic prikazivao o trošku nekog bankira, doživio je dvije stotine 

prril»tnvii u Francuskoj i više od hiljade u Engleskoj. Bez gornjega 

ii!i|iiSnjcnja o nemogućnosti, u kojoj se nalaze kazališni ravnatelji, 

ilu ne duševno priijube gomili, ne bi se mogle shvatiti tako krupne 

mnliludc u ocjeni sa strane nadležnih i vrlo interesiranih osoba. 

Ovu je predmet, koji ne mogu ovdje potanje razviti, a koji bi za-

vrlleillo, da se njim pozabavi pero čovjeka od kazališta, a ujedno 

psihologa, kakav je na priliku g. Sarcey. 

---