Van redno izdanje

22 

§ 2. — Sugestivnost i lakovjernost gomila. 

Definirajući gomile, rekosmo, da je jedan od njenih glavnih 

karaktera, pretjerana sugestivnost, te smo predočili, kako je u 

svakom ljudskom sklopu sugestija zarazna, Sto objašnjava naglu 

orientaciju osjećaja u ođredjenomu smjeru. 

Makar kako se gomila zamišlja neutralnom, ona se od veće 

česti nalazi u stanju pozornog iščekivanja, koje olakšava sugestiju. 

Prva formulirana sugestija, koja se pojavi, nameće se neposredno 

svim mozgovima i u isti mah je orientacija utvrdjena. Kao kod 

svih sugestioniranih bića, ideja, koja je prodrla u mozgove, nastoji, 

da se prometne u djelo. Bilo da se radi o palači, koju valja za¬ 

paliti ili o izvršenju kakvog djela odanosti, gomila je na oboje 

spremna s istom lakoćom. Sve će ovisiti o prirodi poticala, a ne, 

kao kod izoliranog bića, o odnosima, koji postoje izmedju sugeri¬ 

ranog djela i razuma, koji se može ispriječiti ostvarenju. 

Lutajući ovako granicama nesvijesnosti, podležući lako 

svakoj sugestiji, imajući svu žestinu osjećaja bića, koja ne mogu 

prizvati na utjecaje razuma, može gomila biti samo do krajnosti 

lakovjerna. Za nju ne postoji nevjerojatnost, što valja dobro imati 

na umu, da se uzmogne shvatiti lakoća, kojom se stvaraju i šire 

najnevjerojatnije legende i bajke.

1

) 

Stvaranje legenda, koje tako lako kruže gomilama, nije de¬ 

terminirano samo potpunom lakovjernošću. Ono ima svoj korijen 

i u začudnim deformacijama, kojima su podvrženi dogadjaji u 

uobrazilji sakupljenih ljudi. Najobičniji dogadjaj, što ga vidi go¬ 

mila, za čas je sasvim promijenjen. Gomila misli u slikama, a 

razbudjena slika izaziva samo niz drugih slika, koje nisu ni u 

kakvoj logičnoj vezi s prvom. Ovo ćemo stanje lako razumjeti, 

pomislivši na bizarno nadovezivanje ideja, na koje nas ponekad 

navede izazvanje bilo kakvog fakta. Razum nas upućuje, kako u 

tim slikama nema suvislosti, no gomila to ne vidi i ono, šta njena 

deformirajuća uobrazilja pridaje zbiljskomu dogadjaju, stapa ona 

sa samim dogadjajem. Ona smatra stvarnima slike, koje su se u 

1) Oni koji su prisustvovali opsadi Pariza, vidjeli su brojne 

primjere ove lakovjernosti gomila u najnevjerojatnijim stvarima. 

Svijeća, što bi je tko zapalio na kojemu katu, odmah se smatrala 

kao znak opsjedačima, iako je nakon najkraćeg razmišljanja bilo 

očevidno, da oni nikako ne mogu na više milja udaljenosti vidjeti 

svijetlo ove svijeće. 

njenom duhu razbudile i koja su od veće česti u najdaljoj vezi s 

posmatranim faktom. 

Deformacije, kojima gomila iznakazi neki dogadjaj, kojemu 

je svjedokom, morale bi, kako se čini, biti bezbrojne i različite, 

budući da su pojedinci, koji je sačinjavaju, vrlo različitih tem-

peramenata. No ipak nije tako. Uslijed zaraze deformacije su iste 

naravi i istoga smjera za sve pojedince. Prva deformacija, koju 

je opazio jedan od pojedinaca u zajednici, jest klica zarazne su¬ 

gestije. Prije nego što će se sveti Juraj prikazati svima križarima, 

zacijelo ga je opazio samo jedan od opsjedača. 

Takav je uvijek mehanizam ovih zajedničkih halucinacija, 

koje su tako česte u historiji i koje kao da sve imaju klasične 

značajke autentičnosti, budući da se radi o pojavima, koje su usta¬ 

novile hiljade ljudi. 

Da se pobija ovo, što je prije rečeno, ne treba se utjecati 

duševnoj kvaliteti pojedinaca, od kojih je gomila sastavljena. Ova 

kvaliteta je bez ikakve važnosti. Neznalica i naučenjak, čim se 

nadju u gomili, jednako su nepodobni za posmatranje. 

Ova se teza može činiti paradoksalnom. Da se temeljito 

predoči, valjalo bi navesti velik broj historičkih činjenica, za što 

ne bi dostajalo ni više svezaka. 

No budući da ne ću ostaviti čitaoca pod dojmom tvrdnje 

bez dokaza, navest ću mu nekoliko primjera, ispabirčenih slu¬ 

čajem izmedju mnogih, koji bi se mogli navesti. 

Slijedeći je slučaj najtipičniji, jer je izabran izmedju zaje¬ 

dničkih halucinacja, koje su zarazile gomilu, u kojoj je bilo naj-

različitijih pojedinaca, najvećh neznalica i najučenijih ljudi. Pri¬ 

povijedao ga je pomorski poručnik Julien Felix u svojoj knjizi 

o morskim strujama, a donijela ga je i  R e v u e  S c i e n t i f i q u e . 

Ratni brod  » L a  B e l l e - P o u l e « krstario je morem, da 

nadje brod  » B e r c e a u « , od kojega ga je odijelila žestoka oluja. 

Bilo je to za vedra, sunčana dana. Odjednom javi straža, da je 

opazila razbijeni brod. Svi uperiše poglede na označeno mjesto i 

cijela posada, časnici i mornari opaziše sasvim jasno jednu splav, 

krcatu ljudima, koju su vukli čamci, na kojima su lepršali zna¬ 

kovi brodoloma. Sve je to medjutim bila puka zajednička haluci¬ 

nacija. Admiral Desfosses naloži, da se opremi jedan čamac, da 

podje u pomoć brodolomcima. Približujući se, vidjeli su mornari 

i časnici u čamcu »mnoštvo ljudi, kako sa miču, pružaju ruke i 

čuli muklo komešanje i buku brojnih glasova«. Kad je čamac 

---

24 

prispio na lice mjesta, nadjoše se pred lišćem pokrivenim granjem 

drveća, što je bilo na susjednoj obali polupano. Pred ovako jasnom 

očevidnošću nestalo je halucinacije. 

U ovom se primjeru vrlo jasno opaža razvoj mehanizma 

zajedničke halucinacije, kako smo ga mi razložili. S jedne strane 

gomila u stanju pozornog iščekivanja, a na drugoj sugestija, uzro¬ 

kovana izvještajem straže o razbijenoj Iađi na moru, sugestija, 

koja se putem zaraze prenijela na sve prisutne, na časnike, kao i 

na mornare. 

Nije potrebno, da gomila bude brojna, da joj se smuti podo¬ 

bnost, da pravo vidi, što se pred njom dogadja i da se zbiljske 

činjenice smijene halucinacijama, koje nisu s njima u srodstvu. 

Čim je nekoliko pojedinaca na okupu, sačinjavaju oni gomilu, pa 

makar su to i odlični naučenjaci, ipak poprimaju sve značajke 

gomila u onom, što je izvan njihove struke. Podobnost posmatranja 

i kritički duh, što ga svaki od njih posjeduje, u isti mah iščezavaju. 

Jedan odlični psiholog, g. Davey pružio nam je u tom pogledu 

vrlo zanimljiv primjer, koji je iznesen  u » A n n a l e s  d e s Scien¬ 

c e s  p s y c h i q u e s « , a koji zavrjedjuje, da bude ovdje priopćen. 

G. Davey, pozvavši skup odličnih posmatrača, medju kojima je 

bio i jedan od prvih engleskih naučenjaka, g. Wallace, izvodio je 

pred njima, pošto ih je prije pustio, da ispitaju predmete, te da 

svuda, gdje hoće, stave svoje pečate, sve klasičke spiritističke 

pojave: materijalizaciju duhova, pisanje po pločicama, itd. Pošto 

je iza toga dobio od tih odličnih posmatrača pismene potvrde, da 

su se posmatrani pojavi mogli dobiti samo nadnaravnim sredstvima, 

otkrio im je, da je sve to rezultat vrlo jednostavne varke. »Naj¬ 

čudnovatije je u Daveyevom istraživanju«, piše autor izvještaja, 

»ne možda samo čudesno eksperimentiranje, već ona krajnja sla-

boća shvaćanja, što su je očitovali neupućeni svjedoci. Ti svjedoci 

mogu najposlije praviti brojne i pozitivne izvještaje, koji su skroz 

pogrešni, ali čiji je rezultat,  a k o se  n j i h o v i  o p i s i  u z m u 

k a o  t o č n i , da se pojavi, što ih opisuju, ne mogu objasniti var¬ 

kom. Metode, koje je pronašao Davey, bile su tako jednostavne, 

da se svatko mora čuditi, kako se je usudio, da ih upotrijebi, no 

on je imao toliku vlast na duh gomile, da ju je mogao uvjeriti, 

da vidi ono, što uistinu nije vidjela«. Ovo je uvijek moć hipno-

tizera nad hipnotizovanim. No kad se vidi, kolika je ta moć i nad 

nadmoćnim duhovima, koji predhodno dolaze s nepovjerenjem, može 

se shvatiti, kako je lako opčiniti obične gomile. 

25 

Slični su primjeri bezbrojni. U čas, kad sam pisao ove 

retke, bile su novine pune dogadjaja dviju utopljenih djevojčica, 

koje su izvukli iz Seine. Ovu je djecu u prvi mah na najkategoričniji 

način prepoznalo dvanaest svjedoka. Sve izjave bile su tako u 

skladu, da sudac istražitelj nije ni časa sumnjao. On dade sastaviti 

spis o njihovoj smrti. No u času, kad se prešlo na pokop, slu¬ 

čajno se otkrilo, da su obje pretpostavljene žrtve čile i zdrave, te 

da su tek nešto nalik na male utopljenice. Kao i u većini prijašnjih 

primjera, dostajala je i ovdje tvrdnja prvoga svjedoka, koji je bio 

žrtva iluzije, da je sugerira svim ostalima. 

U običnim slučajevima polazi sugestija uvijek iz iluzije, koja 

nastane kod jednog pojedinca uslijed više ili manje blijedih pod-

sjećanja, zatim iz zaraze, putem afirmacije, te prvobitne iluzije. 

Ako je prvi posmatrač vrlo prijemljiv za impresije, dostajat će 

često, da se na mrtvomu tijelu, za koje misli, da ga je prepoznao, 

nalazi bez svake stvarne sličnosti kakva pojedinost, kakva braz-

gotina ili dio odjeće, koji bi u njemu mogao razbuditi misao na 

neku drugu osobu. Razbudjena ideja može iza toga postati klicom 

neke kristalizacije, koja oblada poljem razuma i oslabi svaku kri-

tičku podobnost. Ono, što tada posmatrač vidi, nije više sam pred¬ 

met, već slika, koja se razbudila u njegovom duhu. Ovako se tumači 

pogrešno raspoznavanje djece po vlastitoj majci, a takav je i slije¬ 

deći slučaj, koji je već dosta star, no na koji su netom podsjetile 

novine i iz kojeg se vidi, kako se precizno očituju dvije vrste su-

gestija, kojih sam mehanizam upravo označio. 

»Dijete je prepoznalo neko drugo dijete — koje se prevarilo. 

I sad nastade čitav niz netočnih prepoznavanja. 

Doskora se pokazalo nešto osobito. Sutradan, pošto je dijete 

njegov školski drug prepoznao, poviče neka žena: ,Ah Bože, to 

je moje dijete!' 

Povedoše je k mrtvomu tijelu, ona ga pogleda i ustanovi 

brazgotinu na čelu. ,To je', reče ona, ,moj nesretni sin, koji se je 

izgubio u mjesecu srpnju, Ukradoše mi ga i ubiše!' 

Ta je žena bila vratarka u ulici du Four, a zvala se Cha-

vandret. Kad dovedoše njenoga šurjaka, on bez skanjivanja reče: 

,Gle, maloga Philiberta!' Više stanovnika iz ulice takodjer je pre-

poznalo u djetetu iz Villette Philiberta Chavandreta, ne izuzevši 

ni njegovog vlastitog učitelja, kojemu bijaše znakom jedna medalja. 

Pa ipak: susjedi, šurjak, učitelj i majka, svi su se varali. 

Šest nedjelja kasnije ustanovila se identičnost djeteta. Bilo je to 

---