Vlada usvaja
Yüklə 0,91 Mb.
|
|
Negativan proizvodni jaz nije onemogućio uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije u periodu od 2014. do 2016. godine. Određeni unutrašnji i spoljni faktori su ublažili efekte fiskalne konsolidacije. Kao najvažniji faktori mogu se navesti: 1) značajno poboljšanje efikasnosti naplate poreskih prihoda, 2) naplata jednokratnih neporeskih prihoda koji su u velikoj meri neutralisali izdvajanja po osnovu jednokratnih rashoda, 3) povoljno međunarodno okruženje (cena nafte, ekonomski rast spoljnotrgovinskih partnera, politika ECB), 4) akomodirajuća monetarna politika NBS, 5) relativno niske vrednosti fiskalnih multiplikatora. U periodu 2017–2019. godine, fiskalni impuls je praktično neutralan. Određeni minimalan stepen restriktivnosti potiče od poboljšanja efikasnosti naplate na centralnom i lokalnom nivou. Približavanje ostvarenih stopa rasta potencijalnom nivou u znatnoj meri smanjuje potrebu za restriktivnom fiskalnom politikom. U kontekstu stabilizacije nivoa javnog duga, efekti mera u posmatranom periodu, dovode do njegove stagnacije i blagog pada, ali za ozbiljnije smanjenje učešća javnog duga u BDP neophodno je održavanje postignutih efekata fiskalne konsolidacije i nakon 2018. godine. Realni rast BDP iznad potencijalnog u dužem roku omogućio bi da taj proces bude olakšan.
U skladu sa principom fiskalne odgovornosti, ukoliko dug opšte države pređe 45% BDP, Vlada je dužna da predloži mere kojima će se dug približiti ciljanom nivou i vratiti u održive okvire. Istovremeno, Paktom za stabilnost i rast je propisana gornja granica učešća javnog duga u BDP od 60%, kao i obaveza za zemlje članice EU da zvaničnim dokumentom predstave kredibilan plan dostizanja propisanog nivoa zadovoljavajućom brzinom, ukoliko je ova granica prekoračena. U periodu od 2008. do 2014. godine deficit opšte države porastao je sa 2,6% na 6,6% BDP, dok je istovremeno javni dug ušao u eksplozivnu putanju rasta, pri čemu je odnos duga i BDP više nego udvostručen. Ekonomska kriza koja je započela krajem 2008. godine imala je za posledicu pad ili usporenje rasta budžetskih prihoda i rast rashoda kojima se ublažavaju posledice krize. U uslovima izostanka ili nedovoljnog nivoa strukturnih mera došlo je do uvećanja godišnjeg nivoa fiskalnog deficita. Javni dug sa oko 30% BDP krajem 2008. godine je dostigao 71,8% BDP na kraju 2014. godine. Mere fiskalne konsolidacije usvojene krajem 2012. i tokom 2013. godine delimično su ublažile ovaj trend, ali je nivo javnog duga i dalje značajno rastao. Smanjivanje primarnog deficita u periodu od 2012–2014. godine nije bilo dovoljno da stabilizuje učešće nivoa javnog duga u BDP. Efekti prvog talasa fiskalne konsolidacije, koja se odnosila uglavnom na prihodnu stranu izostali su, usled povećanog obima sive ekonomije. Nivo javnog duga, a naročito dinamika njegovog kretanja u prethodnom periodu, nisu bili fiskalno održivi. Na rashodnoj strani, visoke kamate i određeni jednokratni rashodi dalje pogoršavaju fiskalnu poziciju. Mere fiskalne konsolidacije započete tokom 2015. godine spustile su primarni deficit na 0,5% BDP i usporile rast javnog duga. Primarni suficit biće ostvaren u 2016. godini a putanja javnog duga preokrenuta. Smanjenje javnog duga u BDP što je primarni cilj programa fiskalne konsolidacije ostvariće se godinu dana ranije nego što je bilo predviđeno aranžmanom sa MMF. Predviđeno je da učešće nivoa javnog duga dostigne 74,6% BDP u 2016. godini naspram 76% BDP na kraju 2015. godine. Pored primarnog suficita, ubrzanje privrednog rasta uticaće pozitivno na kretanje učešća javnog duga u BDP. Fiskalni deficit, iako presudan, nije jedini faktor koji utiče na visinu javnog duga i stoga je neophodno sprovesti mere koje dodatno unapređuju upravljanje i održivost javnog duga:
U skladu sa fiskalnim pravilima neophodno je programom predvideti dinamiku spuštanja nivoa javnog duga na 45% BDP. Pored toga, program mera za smanjenje fiskalnog deficita i fiskalni okvir u periodu 2017–2019. godine, kojim je predviđen pad konsolidovanog fiskalnog deficita na 1% u 2019. godini, predstavljaju osnovni scenario i sastavni su deo ovog programa za smanjenje javnog duga. U ovom programu data je simulacija spuštanja nivoa duga na zakonski nivo do 2027. godine, dinamika dostizanja granice od 60% i pretpostavke na kojima se zasniva. Duži vremenski period prilagođavanja je nužan kako bi se umanjile negativne implikacije fiskalne konsolidacije po stanovništvo i privredu. Pretpostavke u osnovnom scenariju su:
Tabela 24. Simulacija nivoa ukupnog duga u osnovnom scenariju do 2027. godine, % BDP
Izvor: MFIN Osnovni scenario pretpostavlja da se nivo javnog duga spusti na oko 60% BDP krajem 2021. godine. Zakonska granica od 45% BDP, pod datim pretpostavkama se dostiže u 2027. godini. Na grafikonu su prikazane simulacije alternativnih scenarija kretanja javnog duga, u zavisnosti od promena određenih pretpostavki u osnovnom scenariju. Radi boljeg poređenja izvršena je varijacija samo jedne varijable, kao faktora rizika koji utiče na nivo duga. U stvarnosti su moguće mnogobrojne kombinacije kretanja različitih faktora koji deluju na javni dug. Scenario „usporeni rast nakon 2019” podrazumeva prosečan realni rast BDP od oko 0,9% u posmatranom periodu, uz isti nivo fiskalnog deficita u odnosu na osnovni scenario. Ovo ne podrazumeva i isti nivo fiskalnog prilagođavanja jer je potrebna veća akomodacija na rashodnoj strani u situacijama kada se beleži niži privredni rast. Na kraju perioda javni dug prema ovom scenariju dostiže nivo od 54,9% BDP. Jedna od opasnosti koju nosi scenario produženog usporenog rasta, leži u tome što i pored određenog nivoa fiskalnog prilagođavanja na strani deficita, nivo javnog duga ne pada dovoljno brzo. Sa druge strane, usporeni rast putem automatskih stabilizatora, produkuje više nivoe fiskalnog deficita, pa su neophodna veća smanjenja rashoda kako bi se zadržala opadajuća putanja učešća javnog duga. Prisutan je rizik ulazaka u spiralu usporenog rasta usled visokog deficita i neophodnosti mera štednje. I pored ovih rizika, scenario omogućava postepeno smanjenje učešća javnog duga i dostizanje nivoa od 60% u 2024. godini, pri ostalim istim pretpostavkama. Scenario „nema dalje konsolidacije nakon 2019. godine” podrazumeva popuštanje mera na smanjenju fiskalnog deficita, tako da se u posmatranom periodu ne spušta ispod 1,5% BDP. U ovom slučaju smanjenje nivoa učešća javnog duga je nešto sporije i pored prethodno sprovedenih mera fiskalnog prilagođavanja u periodu od 2015–2019. godine. Javni dug ne dostiže zakonsku granicu od 45% u posmatranom periodu, iako je njegova putanja opadajuća. Granicu od 60% učešća u ovom scenariju, javni dug dostiže dve godine kasnije u odnosu na osnovni scenario. Scenario „više izdate garancije” podrazumeva napuštanje mere koja se odnosi na prirast neto izdatih garancija. U ovom slučaju uvedena je pretpostavka o godišnjem neto prirastu izdatih garancija od oko 0,7% BDP. Na kraju posmatranog perioda nivo javnog duga viši je za oko 6,8% BDP u odnosu na osnovni scenario. Evidentno je da se brojni pozitivni efekti mogu ostvariti boljom kontrolom i uvođenjem strožijih kriterijuma za izdavanje novih garancija. Scenario koji kombinuje manji realni rast i zadržavanje nivoa fiskalnog deficita na 1,5% BDP ima najnepovoljniju putanju javnog duga. Pri tome jedino u ovom scenariju dug ne pada ispod 60% u posmatranom periodu. Učešće nivoa javnog duga je skoro konstantno tokom posmatranog perioda. III. STRATEGIJA UPRAVLJANJA JAVNIM DUGOM OD 2017. DO 2019. GODINE Prema Zakonu o javnom dugu, kao pravnom osnovu zaduživanja Republike Srbije, javni dug čine sve direktne obaveze Republike po osnovu zaduživanja, kao i garancije izdate od Republike za zaduživanje javnih preduzeća i lokalnih vlasti. Republika se može zaduživati u domaćoj i stranoj valuti, radi finansiranja budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti, refinansiranja neizmirenog duga, za finansiranje investicionih projekata, kao i za izvršavanje obaveza po datim garancijama. Odredbama Zakona o javnom dugu naznačeno je da javni dug predstavlja bezuslovnu i neopozivu obavezu Republike Srbije u odnosu na otplatu glavnice, kamate i ostalih pripadajućih troškova. Osnovni princip upravljanja javnim dugom predstavlja obezbeđivanje redovnog servisiranja budžetskih potreba po najnižim mogućim troškovima uz prihvatljiv nivo rizika. Za formulisanje Strategije za upravljanje javnim dugom korišćen je kvantitativni pristup, identifikujući moguća ograničenja kroz makroekonomske pokazatelje, analizu troškova i rizika i tržišnih uslova koji utiču na upravljanje javnim dugom. U svrhu analize korišćeni su instrumenti finansiranja dostupni na domaćem i međunarodnom finansijskom tržištu. Strategija upravljanja javnim dugom zasniva se na principima koji definišu potrebu za transparentnim i predvidivim procesom zaduživanja, uz permanentan razvoj tržišta državnih hartija od vrednosti i prihvatljiv nivo izloženosti finansijskim rizicima. Analizirajući moguće strategije zaduživanja, model Svetske banke Medium Term Debt Strategy Model – MTDS ukazuje da struktura zaduživanja koja se zasniva na hartijama od vrednosti emitovanim u dinarima i evrima predstavlja najbolju opciju sa aspekta troškova (rizika). Model u kome su analizirane strategije zaduživanja pokazuje da u situacijama kada se mogu obezbediti koncesionalni izvori finansiranja treba iskoristiti ta sredstva, jer se na taj način smanjuju troškovi finansiranja uz prihvatljiv rizik, čime se ostvaruje osnovni cilj upravljanja javnim dugom. Fiskalna strategija predviđa kretanje javnog duga opšteg nivoa države u narednom periodu do 2019. godine ispod nivoa od 70% BDP sa jasnom tendencijom smanjenja nakon 2016. godine, pri čemu se u skladu sa Smernicama upravljanja javnim dugom definisanim od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, u okviru Strategije upravljanja javnim dugom vrši stres-scenario analiza uticaja promene deviznog kursa domaće valute u odnosu na valute u kojima je denominovan javni dug Republike Srbije. U poslednje četiri godine učinjen je značajan napredak u pogledu povećanja prosečne ročnosti dinarskih državnih hartija od vrednosti i smanjenja troškova finansiranja po osnovu ovog vida zaduživanja, čime je smanjena izloženost riziku refinansiranja. Strategijom upravljanja javnim dugom se definišu osnovne mere za dalji nastavak razvoja dinarskog tržišta državnih hartija od vrednosti, jer će se razvojem ovog tržišta stvoriti jedan od neophodnih preduslova za povećanje kreditnog rejtinga Republike Srbije i smanjenje izloženosti javnog duga prema deviznom riziku.
Na kraju septembra 2016. godine ukupno stanje javnog duga opšteg nivoa države iznosilo je 3.022,8 mlrd dinara, odnosno 72% BDP. Od toga se na direktne obaveze odnosilo 2.718,2 mlrd dinara, na indirektne obaveze 257,8 mlrd dinara, dok se 45,8 mlrd dinara odnosi na negarantovani dug jedinica lokalne vlasti i 1 mlrd dinara na negarantovani dug JP ,,Putevi Srbije”. Tabela 25. Javni dug opšteg nivoa države Republike Srbije u periodu kraj 2013. godine – 30. septembar 2016. godine
Izvor: MFIN, Uprava za javni dug U prvih devet meseci 2016. godine primetno je smanjenje javnog duga centralnog nivoa vlasti po osnovu gotovo svih valuta u kojima je originalno denominovan. Javni dug denominovan u američkim dolarima za prvih devet meseci 2016. godine smanjen je za 0,9 miliona američkih dolara, dok se javni dug denominovan u evrima smanjio za 38,9 miliona evra, a javni dug denominovan u dinarima smanjio za 33,5 mlrd dinara u odnosu na kraj 2015. godine. Tabela 26. Stanje javnog duga centralnog nivoa države po originalnim valutama u periodu od 2013. godine – 30. septembar 2016. godine, u milionima
Izvor: MFIN, Uprava za javni dug U skladu sa težnjom da se smanji izloženost valutnom riziku, produži ročnost i nastavi sa razvojem novih instrumenata zaduživanja na domaćem finansijskom tržištu, osnovni izvor finansiranja u periodu 2013–2016. godine su emisije dinarskih hartija od vrednosti, što je uticalo na povećanje učešća javnog duga u dinarima sa 20,5% na kraju 2013. godine na 21,4% javnog duga Republike Srbije na kraju septembra 2016. godine, odnosno sa 469,1 mlrd dinara koliko je iznosio javni dug u dinarima na kraju 2013. godine na 635,5 mlrd dinara na kraju septembra 2016. godine. Prema podacima od 30. septembra 2016. godine, najveći deo javnog duga opšteg nivoa države Republike Srbije je i dalje denominovan u evrima i iznosi 41,3%. Zatim su najviše zastupljeni američki dolar sa 32,5% i dinar sa 21,4%. Ostatak duga je denominovan u specijalnim pravima vučenja 3,7% i ostalim valutama 1,1%. Na dan 30. septembar 2016. godine, najveći deo javnog duga opšteg nivoa države Republike Srbije je sa fiksnom kamatnom stopom – 78,1%, dok se na javni dug sa varijabilnom kamatnom stopom odnosi 21,9% ukupnog javnog duga. Među varijabilnim kamatnim stopama najviše su zastupljeni EURIBOR i LIBOR na evro koji čine 68,4%, zatim LIBOR na američki dolar koji čini 10,8%, dok se na obaveze vezane za referentnu kamatnu stopu NBS odnosi 7,2%, a na ostale obaveze 13,6% (najvećim delom na varijabilnu kamatnu stopu za specijalna prava vučenja). Yüklə 0,91 Mb. Dostları ilə paylaş:
|