Beleška o piscu


spektive.  Ta  konstrukcija,  međutim,  sadržala  je  paradoks  smeštanja



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə103/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   99   100   101   102   103   104   105   106   ...   125

spektive.  Ta  konstrukcija,  međutim,  sadržala  je  paradoks  smeštanja 
beskonačnog  u  jednu  određenu  tačku  prostora  slike.  Ona  je  pred­
stavljala  beskonačno  veliko  beskonačno  malim,  pa  je  činila  da  se  svet 
skuplja  a  ne  da  se  širi.  Tek  u  poznije  vreme  pokušali  su  slikari  da 
prikažu  doživljavanje  beskrajnog  prostora,  pre  svega  na  tavanicama 
baroknih  zgrada.
Kuzanski  je  o  središtu  u  beskrajnom  svetu  govorio  ne  samo 
negativno  kao  o  nečemu  čega  nema.  On  ga  je  video  svugde  i  na 
svakom  mestu.  On  je  shvatio  da  Zemlja  ne  može  da  bude  u  središtu 
sveta  i  da  je  svako  kretanje  relativno.  Možemo  da  prepoznamo  kre­
tanje,  govorio  je  on,  upoređivanjem  sa  nečim  što  čvrsto  stoji,  kao  što 
su  polovi  ili  središta,  »a  njih  unapred  pretpostavljamo  prilikom  me- 
renja  kretanja«.  On  je  time  udario  temelje  za  relativizam  dvadesetog 
stoleća.  Relativizam  kao  konkretan  postupak  zahteva  prilično  složen 
skup  predstava,  naime  koordinaciju  bar  dva  sistema  koji  se  uzajamno 
uključuju  —  jedan  za  koji  je  predmet  u  kretanju  i  drugi  za  koji  se 
taj  isti  predmet  nalazi  u  mirovanju.  Verovatno  da  to  može  da  se 
vizualizuje  samo  razmenom  tih  dveju  predstava,  slično,  na  primer 
onome  što  se  događa  prilikom  obrtanja  iigure  i  osnove  ili,  pak,  koor­
dinaciji  unutrašnjeg  i  spoljašnjeg  izgleda  neke  zgrade.  Samo  osloba­
đanjem  od  oba  ta  merila,  može  se  dospeti  do  stava  koji  je  van  njih 
i  koji  je  pretpostavka  za  čisti  apsolut  u  Ajnštajnovom  smislu  (Ein­
stein).
Imamo  li,  zaista,  prava  da  spekulacije  iz  prošlosti  stavljamo  na 
ravnu  nogu  sa  modernim  teorijama,  zasnovanim  na  egzaktnom  pos- 
matranju  i  računu?  Imamo,  bar  za  svrhe  ove  knjige,  pošto  me  ne 
zanima  pouzdanost  pojmovnih  konstrukcija  nego  njihov  opažajni  oblik 
—  njihove  themata,  kako  je  fizičar  Džerald  Holton  (Gerald)  nazvao 
načela  koja  leže  u  osnovi  naučnih  koncepcija.  Imao  je  u  vidu  misaone 
modele  koji  ne  potiču  ni  od  empirijskih  iskaza,  kao  što  je  očitavanje 
na  metru,  niti,  pak,  od  analitičkih,  koji  se  oslanjaju  na  integralni 
račun,  logike  ili  matematike.  Holton  ne  želi  da  se  upušta  u  to  da  li 
te  themata  treba  da  se  povezuju  »bilo  sa  kojom  od  sledećih  koncep­
cija:  platonovskim,  keplerovskim  ili  jungovskim  arhetipovima  ili 
predstavama;  mitovima,  u  pozitivnom  smislu  reči,  sintetičkim  apri­
ornim  znanjem;  intuitivnim  poimanjem  ili  .razumom*  u  Galilejevom 
smislu;  realističkom,  ili  apsolutičkom  ili,  pak,  bilo  kojom  filozofijom 
nauke.«  Ja  ove  themata  posmatram  ovde  kao  mentalne  slike,  te  mogu 
da  se  nadam  da  će  čak  i  onima  koji  vole  da  prave  razliku  između 
moderne  nauke  u  načelu  i  onoga  što  joj  je  prethodilo  pasti  u  oči  for­
malne  sličnosti  koje  sam  ovde  razmatrao.
Moderna  kosmologija  još  se  koleba  između  dve  osnovne  pred­
stave  koje  su  prvi  izmislili  Grci.  U  osamnaestom  veku,  takvi  mislioci 
kao  što  je  Tomas  Rajt  (Thomas  Wright)  i  Imanuel  Kant  izložili  su 
tvrđenje  da  je  sunčev  sistem  deo  neke  galaksije  i  da  je  svemirski 
prostor  ispunjen  većim  brojem  galaksija  sličnih  našoj.  Tako  su  oni 
empirijskim  uopštavanjem  ostvarili  novu  vezu  sa  atomističkim  shva- 
tanjem  o  homogeno  ispunjenim  beskonačnim  prostranstvom.  Kant  je 
sasvim  jasno  poimio  koliko  je  taj  pristup  sličan  postupku  koji  se 
primenjuje  u  aritmetičkoj  progresiji:
»Mi  vidimo  prve  članove  progresivnog  odnosa  svetova  i  sistema,  a 
prvi  deo  te  beskonačne  progresije  omogućuje  nam  već  da  raspoznamo  šta 
treba  da  se  pretpostavlja  o  celini.  Nema  kraja,  nego  samo  bezdan  istinske
236


neizmemosti  (ein  Abgrund  einer  wahren  Unermesslichkeit),  u  čijem  pri­
sustvu  sva  sposobnost  ljudskog  poimanja  tone  iscrpena,  iako  joj  pomoć 
pruža  nauka  o  brojevima.«
(Uopštavanje  koje  su  izneli  ovi  mislioci  zahtevalo  je  da  se  nepo­
sredni  opažajni  podaci  smelo  prestrukturišu,  što  im  je  omogućilo  da 
se  uklope  u  sasvim  drukčiju  predstavu.  Bila  je  potrebna  izvanredna 
gipkost  vizuelne  uobrazilje  da  se  sunčev  sistem  sagleda  kao  utkan  u 
kružnu  zvezdanu  traku  koja  na  izgled  opkoljuje  Zemlju  kao  daleki 
Mlečni  put,  a  zatim  da  se  ta  galaksija  vidi  kao  pramenovi  maglina 
poput  Andromedinih.  Ovaj  primer  takođe  ponovo  pokazuje  kako  uda­
ljavanje  od  prvobitnog  izgleda  ne  znači  udaljavanje  od  opažanja,  nego, 
naprotiv,  prelazak  sa  jednog  opažajnog  modela  na  drugi.
Predstava  o  beskrajnom  kontinuumu  zamenjena  je  predstavom  o 
svemiru  sa  središtem  da  bi  se  došlo  do  teorije  o  poreklu  univerzuma. 
Iako  »u  jednom  beskonačnom  prostoru  nijedna  tačka  ne  može  odista 
da  ima  tu  povlasticu  da  se  nazove  središtem«,  Kant  je  pretpostavio 
da  je  jedna  oblast  najveće  gustine  poslužila  kao  oslonac  iz  koga  je 
priroda  praizašla  šireći se  u  svim  pravcima  beskonačnog prostora.  Ov- 
de  se,  opet,  vraćamo  na  Plotinov  model  zračenja  iz  jednog  središta 
energije  —  shvatanje  koje  se  ponovo  ogleda  u  nedavnoj  teoriji  o 
širenju  svemira,  koji  se,  prema  Žoržu  Lemetru  (Georges  Lemaître) 
razvio  iz  jednog  atomskog  jezgra.  Takođe,  ne  možemo  a  da  se  ne  seti- 
mo  srednjovekovne  beskonačne  lopte,  čije  je  središte  bilo  svugde  i 
nigde,  kada  gledamo  kako  astronom  Fred  Hojl  (Hoyle),  godine  1950, 
ideju  o  univerzumu  koji  se  širi,  ilustruje  poređenjem  sa  balonom  na 
čijoj  se  površini  nalazi  veliki  broj  tačaka,  a  koji  se  postepeno  nadu- 
vava  do  beskonačne  veličine:
»Poređenje  sa  balonom  dovodi  nas  do  jedne  veoma  važne  tačke.  Ono 
nam  pokazuje  da  ne  smemo  da  zamišljamo  kako  smo  smešteni  u  središtu 
svemira,  samo  zato  što  vidimo  da  se  sve  galaksije  udaljavaju  od  nas.  Jer, 
bilo  koju  tačku  da  se  potrudite  da  odaberete  na  pavršini  balona,  videćete 
da  se  sve  druge  tačke  udaljavaju  od  nje.  Drugim  rečima,  bilo  u  kojoj  gala­
ksiji  da  se  nalazite,  ustanovićete  da  druge  galaksije  beže  od  vas.«
Nikoli  Kuzanskom  bi  ovakvo  razmišljanje  bilo  veoma  blisko.
DOKLE  DOPIRE  UOBRAZILJA
Bilo  bi  dobro  da  se  ovo  poglavlje  zaključi  time  što  će  se  ukazati 
na  pojmove  o  četvrtoj  prostornoj  dimenziji  i  takozvanom  »zakrivlje­
nom  prostoru«,  koji  se  često  pominje  u  vezi  sa  Ajnštajnovom  opštom 
teorijom  relativnosti.  Ajnštajnova  predstava  o  konačnom  ali  bezgra­
ničnom  svetu  —  koja  kao  da  je  danas  napuštena  u  korist  »otvorenog 
univerzuma«  —  zaslužuje  da  se  pomene  kao  najistančaniji  pokušaj  da 
se  pomiri  loptasti  oblik  i  beskonačnost  u  fizici.  Četvrta  prostorna  di­
menzija,  s  druge  strane,  čisto  je  matematička  konstrukcija,  prvi  korak 
u  matematici  viših  dimenzija.  U  stručnoj  literaturi  ne  postoji  jedin­
stveno  mišljenje  o  tome  da  li  ovaj  matematički  korak  vodi  do  mode-
237




Dostları ilə paylaş:
1   ...   99   100   101   102   103   104   105   106   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə