Beleška o piscu

Slika  216
doklegod  se  problem  ograničava  na  najuži  opseg.  Samo  u  širem 
okviru  opšte  situacije  otkriva  se  da  je  krov  kos,  to  jest,  da  odstupa 
od  koordinatnog  sistema  celine.  Krov  nije  čvrsta  platforma,  kako  se 
to  čini  usko  gledano.  Stoga,  da  bi  se  dobio  stabilan  položaj  koji  je 
dete  želelo  da  dâ  dimnjaku  postavljajući  ga  pod  pravim  uglom  u  od­
nosu  na  krov,  dimnjak  mora  da  se  saobrazi  vertikali  šireg  prostora. 
Ali,  time  se  stvara  jedan  nespretan,  na  izgled  pogrešan  odnos  između 
ta  dva  suseda,  dimnjaka  i  krova,  odnosa  koji  je  opravdan  samo  kada 
se  gleda  u  širem  kontekstu.
Drugi  osnovni  saznajni  problem  jeste  problem  uzajamnog  dej- 
stva.  Na  ranom  stepenu  mišljenja,  stvari  se  posmatraju  kao  međusob­
no  nezavisne  jedinice.  Ponekad,  među  njima  nema  nikakvog  odnosa. 
Baš  kao  što  će  mala  deca  da  se  igraju  jedna  pored  drugih  a  ne  jedna  s 
drugima,  tako  i  figure  na  njihovim  crtežima  lebde  u  prostoru,  bez 
ikakve  međusobne  veze.  Čak  i  kada  se  odnos  nagovesti,  on  u  početku 
ne  pokazuje  da  se  i  učesnici  njime menjaju.  U vrlo  primitivnome  crte­
žu  na  si.  209,  ovalni  oblik  konja  ne  ukazuje  na  prisustvo  jahača,  niti, 
pak,  čin  jahanja  bilo  čime  utiče  na  formu  ljudske  figure.  Samo  pros­
torna  uzajamnost  govori  o  tome  da  je  odnos  između  to  dvoje  nešto 
više  nego  nezavisno  naporedo  postojanje.  Na  sledećem  koraku,  oba 
partnera  žrtvuju  nešto  od  svoje  samostalnosti  u  interesu  uzajamnog 
dejstva. Na  si. 216Aa i 216Ad, noge su izostavljene da bi se učvrstila gra­
nična  linija  između  figure  i  sedla.  Ali,  ni  jedan  ni  drugi partner još ne 
prodire  u  oblast  onog  drugog.  SI.  216Ab  i  216Ac  pokazuju  drukčije  re- 
šenje.  Partneri  su  ostali  ćeli,  ali  prodiru  jedan  u  drugi.  Oni  obrazuju 
prisnije vizuelno  jedinstvo,  ali  ono  na  njih ne utiče.  Svaki je  oblikovan 
cnaiko  kakav  bi  bio  sam  za  sebe,  bez  prisustva  onog  drugog.  Time  se
Slika  216A
216

---

stvaraju  površine  koje  pripadaju  obojici  partnera,  pa  mogu  da  se 
pogrešno  tumače  kao  da  se  radi  o  providnosti.  Naprotiv,  ovde  su  po- 
sredi  nebrižljivo  izvedena  poklapanja.  Ali,  ovim  se  stvara  vizuelno 
suparništvo,  sukob,  koji  nagooni  na  dalje  objedinjavanje.
Klaun  na  slonu  (si.  216Ac)  zauzeo  je  profilni  položaj  isto  kao  i 
slon, koga jaše. Međutim, on se uz  to  odrekao  i jedne  noge. Da  bi  se  ova 
žrtva  prihvatila  kao  legitimna,  potrebna  je  mnogo  jača  izmena  ranog 
mišljenja  nego  što  je  zahtevalo  prosto izostavljanje  nogu  na  si.  216Aa 
i  216Ad.  U  ranim crtežima,  deca  lako  zanemaruju  udove;  ali,  priznava­
nje  njihovog  prisustva  i  slaganje  sa  amputacijom  ipak  traži  koreni- 
tije  odstupanje  od  osnovne  predstave  o  ljudskoj  figuri.  Dete  se  ovde 
suočava,  u  opažajno  opipljivoj  i  srazmerno  neutralnoj  oblasti,  sa  često 
bolnim  problemom  međusobnog  dejstva:  deo  mora  da  se  izmeni  u 
interesu  celine;  a određena  forma  i  ponašanje  delà  razumljivo  je  samo 
pomoću  njegove  funkcije  u  oelini.  Kao  saznajni  problem,  međusob­
no  dejstvo  postavlja  teškoće  na  svim  nivoima  teoretskog  mišljenja: 
kao  praktičan  problem  međusobnih  ličnih  odnosa,  mnogi  ljudi  čitavog 
života  ne  uspevaju  da  ga  zaista  reše.
U dva odmaklija crteža sedeće figure (si. 216Af i 216Ag)  međusob­
no dejstvo dovodi do unutrašnje  promene u samom telu. Kruta prvobitna 
figura  ranijih  crteža  sada  se  raspoznaje  kao  pokretljiva  u  zglobovima, 
a  i  shvatljiva.  Ukazivanje  na  jezik  može  da  pokaže  koliko  ta  razlika  u 
mišljenju ima  sveopšti  karakter.  Neki  jezici  obrazuju  rečenice  prostim 
nizanjem  nepromenjenih  reči.  Veze  između  reci  izražavaju  se  bilo 
samim  redosledom,  kao  u  kineskom,  ili  pomoćnim  rečima  kao  što 
su  predloži,  npr.  prisvojni  oblik  u  engleskom  of  ili  u  japanskom 
no.  Inflektivni  metod,  s  druge  strane,  menja  imenice,  glagole  i 
druge  elemente  da  bi  međusobno  dejstvo  između  sastavnih  de- 
lova  jednog  iskaza  učinio  izričito  vidljivim  i  čujnim.  Ovaj  metod 
javlja  se  u  latinskom  i  nemačkom  jeziku.  Izrazi  infleksija,  me- 
njanje,  i  deklinacija,  imenička  promena,  etimološki  vode  poreklo  od 
reči  savijanje,  menjanje,  te  ukazuju  na  paralelu  o  kojoj  se  ovde  radi. 
Iako  je  još  Sapir  opominjao  da  inflektivni  jezici  ne  treba  da  se  bez 
daljega  smatraju  za  »više«  i  razvijenije,  ipak  može  da  se  primeti  raz­
voj  od  krutog  do  promenljivog  oblika  reči,  na  primer  kod  dece;  a 
Margareta  Slauh  (Schlauch)  napominje  da  je  »inflektivni  indoevrops­
ki  jezik  mogao  da  se  razvije  od  jedne  ranije  faze  u  kojoj  su  korenske 
reči  i  rečce  bile  labavo  nanizane  kao  potpuno  ili  napola  nezavisni 
elementi«.
Karakteristične  su  za  misaone  procese  sasvim  uopšteno  i  zamrše­
ne  ili  »ružne«  prelazne  forme,  koje  nastaju  kada  neko  napušta  neku 
dobro organizovanu  koncepciju  da bi  napredovao  ka višoj,  obuhvatnijoj 
i prikladnijoj. To je  reakcija na onu vrstu  rizika koju preuzima planinar 
kada  napušta  sigurno  uporište  da  bi  se  uspeo  na  sledeće  više  mesto. 
Na  si.  218  data  su  shematski  tri  načina  prikazivanja  kuće,  koja  se  ti­
pično  sreću  u  dečjim  crtežima.  SI  218a  jasno  određena  i  besprekorna 
po  sebi,  ne  uspeva  da  označi  trodimenzionalnost,  te  stoga  ima  tenden­
ciju  da  izgleda  nezadovoljavajuća  čim  se  postave  veći  zahtevi.  SI.  218c 
je novo jasno  rešenje,  isto  tako  savršeno  kao  prvo,  ali  sa  izvesnom  raz­
likom  u  prednjem  i  bočnom  izgledu. SI. 218b prikazuje jednu od mnogih 
prelaznih  formi  dezorijentacije:  dete  je  izgubilo  sigurnu  osnovu,  pipa­
jući  traži  novo  rešenje,  drži  se  neodređenih  nagoveštaja,  nedosledno 
primenjuje  strukturalne  odlike  i  nasumce  proveravajući  nabada  u 
ovom  ili  onom  pravcu.
217

---