Beleška o piscu

se  duhovni  aparat  postepeno  istančava  a  posmatranje  spoljnjeg  sveta 
postaje  na  odgovarajući  način  bogatije.  S  druge  strane,  pošto  misaoni 
modeli  proističu  iz  složenosti  neposredno  posmatranog  sveta,  oni  ta- 
kođe  teže  da  budu  jednostavniji  ukoliko  um  biva  nezavisniji.  Ari­
stotel  je  znao  da  lađa  postepeno  tone  iza  horizonta  dok  se  udaljava; 
znao  je  da  za  vreme  pomračenja  Meseca  Zemlja  baca  kružnu  senku 
na  Mesec  i  da  se  nova  sazvežđa  vide  kada  se  putuje  iz  zemlje  u 
zemlju.  Na  taj  način,  istančano  posmatranje  zahtevalo  je  da  se  Zemlja 
predstavlja  kao  okrugla,  pa  je  to  dovelo  do  modela  koji  je  bio  još 
jednostavniji  i  elegantniji  od  prethodnog,  naime  do  predstave  sferič- 
nog  sveta  koncentrično  okruženog  ljuskom  nebesa.  Takvo  odstupanje 
od  neposrednog  opažanja  ne  prihvata  se  lako.  Mora  da  se  pribegava 
posrednim  modelima,  uz  pokušaje  da  se  čine  kompromisi.  Anaksiman- 
der,  na  primer,  govorio  je  »da  je  Zemlja  valjkastog  oblika  i  da  joj 
dubina  iznosi  trećinu  širine;  oblik  joj  je  zakrivljen,  okrugao,  sličan 
dobošu  nekog  stuba:  mi  hodamo  na  jednoj  od  njegovih  ravnih  povr­
šina,  dok  je  druga  na  suprotnoj  strani.«
Baš  kao  što  se  u  dečjim  crtežima  prvobitni  krug,  posle  kratkog 
vremena,  razdvaja  u  više  koncentričnih  krugova,  tako  i  astronomska 
nebeska  ljuska  postaje  sistem  koncentričnih  ljuski.  Svaka  ljuska  nosi 
po  jednu  planetu;  krajnja  ljuska  sačuvana  je  za  zvezde  stajačice  te 
sačinjava  granicu  konačnog  svemira.  Međutim,  što  se  tiče  same  Zem­
lje,  koncentričnost  modela  dosta  dugo  ostaje  nepotpuna.  Starije  gle­
dište  nastojalo  je  na  tome  da  postoji  gornji  i  donji  svet,  jedan  na 
svetlosti  dana  nastanjen  živim  smrtnicima,  a  drugi  je  tamni  vilajet, 
stanište  zlih  duhova  i  mrtvih.  Saznajni  nesklad  između  opažene  oko­
line  i  podjednako  opažajnog  misaonog  modela  svemira  razrešava  se 
veoma  polako.
Geometrijska  stabilnost  tih  ranih  modela  navodi  nas  u  iskušenje 
da  ih  zamišljamo  kao  čisto  statične  oblike.  Međutim,  svi  se  oblici 
doživljavaju  kao  sklopovi  sila,  te  samo  kao  takvi  imaju  značenje. 
U  praktičnom  životu,  zid  se  ne  posmatra  kao  geometrijska  ravan, 
nego  kao  granica  koja  ljude  i  stvari  obuhvata,  brani  i  štiti;  i  u  deč- 
jem  crtežu  pisaljkom  nacrtana  linija  konopca  za  preskakanje  koja 
okružuje  glavu  može  da  bude,  kao  što  smo  videli,  ne  prosto  jedna 
mrtva  linija  nego  zaštitnička  tvrđava.  Čovek  u  stvari  oko  sebe  vidi 
radnje  koje  su  ih  proizvele  i  koje  oni  mogu  da  vrše.  Ovo  dinamičko 
gledanje  na  svet  odgovara  onome  što  znamo  o  objektivnom  stanju 
prirode.  Moderna  fizika  ide  dotle  da  tvrdi  kako  materijalni  oblici  nisu 
ništa  drugo  do  čovekovom  umu  dostupni  načini  ispoljavanja  dej- 
stva  sila.
Od  najranijih  početaka,  na  arhitekturu  svemira  gledalo  se  kao 
na  nešto  što  je  stvoreno  dejstvovanjem.  Kosmogonija  počinje  formom 
koja  se  pomalja  iz  besformnosti.  Zemlja,  kaže  Biblija,  bila  je  bez 
forme  i  prazna,  a  rani  grčki  filozofi  govore  o  pramateriji  kao  bez­
graničnoj  i  upoređuju  je  sa  pokretljivim  i  gipkim  elementima  vode 
ili  vazduha,  koje  kao  da  oživljuje  neki  neoblikovan  život.  Reč  chaos, 
međutim,  prvobitno  znači,  kao  što  je  to  F.M.  Kornford  (Cornford) 
istakao,  ne  primitivan  nered  nego  razjapljenu  provaliju.  Ona  se  stoga 
odnosi  na  najranije  stanje  srednjeg  oblika,  naime,  na  raspravljanje 
dva  tvorbena  načela.  Možda  to  načelo,  koje  se  sreće  u  kosmogoni- 
jama 
m n o g ih  
kultura,  jednostavno  potiče  od  biološke  polarnosti  po­
lova;  ali,  možda  se  ono  takođe  natura  i  kada  kosmogonije  ne  obuhva-
226

---

taju  misao  o  tvorcu  odvojeno  od  stvorenog,  te  stoga  mora  očekivati 
da  se  sam  svet  rascepio  već  na  početku  bar  na  dve  sile,  koje  su 
istovremeno  i  tvorac  i  tvorevina.  Ovo  gledište  o  međusobnom  dejstvu 
suprotnosti  može  onda  da  se  dočepa  polne  dvojnosti  kao  svog  pri­
rodnog  modela.  U  klasičnoj  kineskoj  filozofiji,  sve  što  postoji  nastalo 
je  antagonističkom  saradnjom  oba  velika  načela  Jin  i  Jang,  koji  se 
tradicionalno  predstavljaju  kao  dve  međusobno  upletene  polovine  jed­
nog  kružnog  simbola.  U  Bibliji,  te  dve  praiskonske  sile  javljaju  se 
u  obliku  Neba  i  Zemlje.  Prema  vavilonskom  mitu  o  Postanju,  »is­
konski  mulj,  rođen  od  slane  i  slatke  vode  u  prvobitnom  vode­
nom  haosu,  nataložio  se  oko  njega  kao  kružni  bedem:  horizont.« 
Iz  tog  bedema  na  horizontu  izrastaju  nebo  i  zemlja  kao  dva  ogromna 
kotura,  koje  je  kasnije  »rasterao  vetar,  naduvao  ih  i  pretvorio  u 
veliku  vreću  u  kojoj  živimo,  i  čija  je  donja  strana  zemlja,  a  gornja 
nebo.«
U  ovom  vavilonskom  modelu,  razdaljina  između  neba  i  zemlje 
sagledava  se  dinamično  kao  ishod  rastezanja,  a  nebeski  svod  se  javlja 
kao  proizvod  te  sile  od  koje  nastaje  širenje.  Tako,  kosmogonija  nije 
samo  priča  o  tome  kako  su  stvari  postale  u  prošlosti  nego  ostaje  kao 
suštinsko  svojstvo  arhitekture  svemira,  njegov  i  danas  vidljiv  sklop 
sila.
Po  pravilu,  kosmologijski  oblici  i  radnje  ovaploćuju  se  u  mito­
loškim  pričama.  Međutim,  baš  kao  što  je  u  umetnostima  narativna 
tema  nosilac  unutarnjih  sila,  tako  je  i  »brak«  Neba  i  Zemlje,  izazvan 
Erosovom  privlačnom  snagom,  u  suštini  simbolizacija  osnovnih  sklo­
pova.  Obrnuto,  antropomorfne  crte  se  naziru  čak  i  kada  su  se  mitovi 
pretvorili  u  teorije  o  nebeskoj  mehanici.  U  Aristotelovom  verovanju 
da  se  tela  kreću  usled  nekog  podstrcka  koji  kao  suštinski  leži  u 
njima  ima  neke  analogije  sa  čovekovim  stremljenjima.  Zemaljske 
stvari,  kaže  on,  kreću  se  u  pravim  linijama,  bilo  ustranu  od  središta 
zemlje,  kao  vatra,  ili  ka  njemu  zato  što  se  »telo  prirodno  kreće  ka 
onom  mestu  gde  počiva  bez  prinude«,  a  loptasti  oblik  zemlje  nastaje 
dinamički  usled  pritiska  svih  njenih  delova  u  pravcu  njenog  središta.
Za  nebeska  tela  se  kaže  da  se  kreću  u  krugovima  zato  što  je 
krug  najjednostavniji  prirodni  oblik  i  zato  što  odgovara  okruglosti 
samih  tih  tela.  Prvenstvo  kruga  i  lopte  ima  čisto  opažajno  poreklo, 
kao  što  ga  ima  i  misao  da  kretanje  tela  odgovara  njegovom  obliku. 
Ljudski  um  nikada  nije  sasvim  prestao  da  veruje  da  opažajno  naj­
jednostavniji  oblik  i  u  prirodi  preovladava.  On  se  protiv  volje  povlači 
čak  i  onda  kada  ga  izričita  posmatranja  drukčije  uče,  kao  kada  je, 
na  primer,  Galileo  odbio  da  prihvati  Keplerovo  otkriće  da  se  planete 
kreću  u  elipsama  oko  Sunca,  koje  se  nalazi  u  jednoj  od  žiža.  Ovo 
otkriće  nije  Galileju  bilo  po  volji  zato  što  je  za  njega  krug  još  bio 
jedino  prirodno  kretanje,  dok  je  pravolinijsko  kretanje  nastajalo  usled 
mešanja  nekog  uzroka  sa  strane.  Sunce  je  stajalo  u  središtu  sistema 
savršenih  krugova,  a  brzina  kretanja  planeta  morala  je  da  bude 
trajna.  Dovde  je,  dakle,  borba  za  naučni  napredak  bila  porodična 
razmirica  u  okviru  opažajne  oblasti:  borba  tačnog  posmatranja  protiv 
tendencije  ka  najjednostavnijem  obliku.  Ervin  Panovski  (Erwin  Pa- 
nofsky),  razmatrajući  Galilejevu  predrasudu,  ističe  da  je  elipsu,  taj 
deformisani  krug,  »renesansna  umetnost  isto  toliko  nedvosmisleno  od­
bacivala  koliko  su  je  maniristi  voleli«.
U slikarstvu,  kaže  on,  ona  se  ne javlja  sve  do  Koređa  (Correggio).
15*
227

---