Državljanstvo I apatridija Priručnik za parlamentarce



Poglavlje 4.

 

Uloga UNHCR-a

 

 

UNHCR  je  uključen  u  problematiku  apatridije  i  rad  s  apatridima  još  od 

početka  svog  djelovanja  1950.  godine.  Ujedinjene  nacije  su  toj  organizaciji  dale 

zadatak da štiti izbjeglice i da im pomaže u iznalaženju rješenja za njihove nedaće. 

Mnogobrojne izbjeglice kojima je UNHCR pomagao svih ovih godina takođe su bile bez 

državljanstva. I zaista, u prethodnim decenijama je uspostavljena čvrsta veza između 

gubitka ili uskraćivanja nacionalne zaštite i gubitka ili uskraćivanja državljanstva. Isto 

tako, danas se generalno podrazumijeva da posjedovanje efektivnog državljanstva i 

mogućnost ostvarivanja prava koja proističu iz državljanstva pomažu u sprečavanju 

nedobrovoljnog i prinudnog raseljenja ljudi. 

Na koji način je UNHCR upleten u problematiku apatridije?

 

 

Kako su godine prolazile, uloga UNHCR-a u pružanju pomoći apatridima 

i nastojanjima da se redukuje pojava apatridije, bivala je sve veća jer se i sama 

organizacija  sve  više  razvijala.  Njen  rad  u  oblasti  apatridije  propisan  je  u 

međunarodnim  ugovorima,  rezolucijama  Generalne  skupštine  Ujedinjenih  nacija, 

te  preporukama  savjetodavnog  organa  same  organizacije  tj.  Izvršnog  komiteta 

Programa Visokog komesarijata. 

 

Ne postoji nijedna odredba kojom se kreira nadzorni organ koji bi osigurao 

propisnu primjenu «Konvencije iz 1954. godine o statusu lica bez državljanstva». 

Međutim, u članu 11 «Konvencije o smanjenju broja lica bez državljanstva», poziva 

se na osnivanje organa «kome se lice koje zahtijeva povlastice iz ove Konvencije 

može obratiti radi ispitivanja zahtjeva i pružanja pomoći u predstavljanju tog zahtjeva 

odgovarajućem  organu».  Kada  je  Konvencija  stupila  na  snagu  1975.  godine, 

Generalna skupština Ujedinjenih nacija zatražila je od UNHCR-a da odigra tu ulogu. 

Nadležnosti ove organizacije su dalje elaborisane u naknadnim rezolucijama. 

 

Izvršni  komitet  Programa  Visokog  komesarijata  je  1995.  godine  usvojio 

sveobuhvatni  niz  smjernica  o  problematici  apatridije:  «Zaključak  o  sprečavanju  i 

redukovanju apatridije i zaštiti apatrida» (zaključak broj 78). (Izvršni komitet se sastoji 

od predstavnika raznih zemalja – 66 je zemalja članica bilo zaključno s januarom 

2005. godine – koje bira Ekonomski i socijalni savjet na osnovu njihovog pokazanog 

interesa za rješavanje izbjegličkih problema.) U svom zaključku o apatridiji iz 1995. 

godine, Izvršni komitet «podstiče UNHCR da nastavi sa svojim aktivnostima u ime 

apatrida» i «traži od UNHCR-a da aktivno promoviše pristupanje ’Konvenciji iz 1954. 

godine o statusu lica bez državljanstva’ i ’Konvenciji iz 1961. godine o smanjenju broja 

lica bez državljanstva’». U zaključku Izvršnog komiteta se takođe od UNHCR-a traži da 

«aktivno promoviše sprečavanje i redukovanje apatridije putem širenja informacija 

i podučavanja kadrova i službenika organa vlasti; te da ojača saradnju sa drugim 

zainteresovanim organizacijama». 

 

Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1996. godine usvojila je rezoluciju 

(A/RES/50/152)  koja  na  sličan  način  podstiče  Visoki  komesarijat  da  nastavi  s 

aktivnostima koje obavlja u ime apatrida i da promoviše pristupanje konvencijama 

iz 1954. i 1961. godine, te njihovu primjenu. Isto tako se u rezoluciji od UNHCR-a 

traži «da za države koje su za to zainteresovane obezbijedi relevantne tehničke i 

savjetodavne usluge, koje prate izradu i primjenu nacionalnog zakonodavstva». 

 

U  istoj  rezoluciji  Generalna  skupština  «poziva  države  da  usvoje 

nacionalno zakonodavstvo sa ciljem redukovanja apatridije, koje bi bilo usklađeno 

s  fundamentalnim  principima  međunarodnog  prava,  naročito  posredstvom 

---



sprečavanja proizvoljnog lišavanja državljanstva, te posredstvom eliminacije onih 

odredbi koje omogućavaju odricanje državljanstva bez posjedovanja ili sticanja 

nekog  drugog  državljanstva,  istovremeno  priznajući  da  država  ima  pravo  da 

sama donese zakone koji regulišu sticanje, odricanje ili gubitak državljanstva». 

 

U «Agendi za zaštitu» apatridija je prepoznata kao jedan od korijenskih 

uzroka  raseljeničkih  i  izbjegličkih  tokova.  Agendu  je  prihvatio  Izvršni  komitet 

UNHCR-a  (zaključak  broj  92  [LIII]  a)  i  pozdravila  Generalna  skupština  2002. 

godine. «Agenda za zaštitu», koja predstavlja kulminaciju globalnih konsultacija 

UNHCR-a o međunarodnoj zaštiti, sastoji se od izjave o ciljevima i zadacima, 

te  niza  aktivnosti  na  jačanju  međunarodne  zaštite  izbjeglica.  Ona  unakrsno 

odražava zabrinutost i preporuke država, međuvladinih i nevladinih organizacija, 

te izbjeglica, i služi kao vodič za konkretno djelovanje. Rješavanje problematike 

apatridije  prepoznato  je  kao  način  kojim  se  pomaže  da  ne  dođe  do  prisilnog 

raseljenja i osigurava ostvarivanje prava na državljanstvo. 

 

Zabrinut  zbog  neprihvatljivo  velikog  broja  apatrida  koji  već  godinama 

čekaju  na  razrješenje  svoje  situacije,  Izvršni  komitet  je  2004.  godine  pozvao 

UNHCR da odigra aktivniju ulogu u radu s relevantnim državama na iznalaženju 

rješenja  za  ovakve  situacije.  Izvršni  komitet  je  takođe  potvrdio  potrebu  da 

UNHCR nastavi s pružanjem tehničke i operativne podrške državama. 

 

Nedavno  je  Komisija  za  ljudska  prava  pri  Ujedinjenim  nacijama,  u 

svojoj «Rezoluciji iz 2005. godine o ljudskim pravima i proizvoljnom lišavanju 

državljanstva» (E/CN.4/2005/L.58) urgirala na UNHCR da nastavi s prikupljanjem 

informacija  o  ovom  pitanju  i  s  rješavanjem  problema  lišavanja  državljanstva, 

kako u izvještajima tako i u aktivnostima na terenu. 

 

Šta UNHCR radi na rješavanju problema apatridije?

 

 

UNHCR pomaže vlastima u izradi i primjeni nacionalnog zakonodavstva, 

te  osigurava  podučavanje  službenika  organa  vlasti.  U  periodu  između  2003. 

i 2005. godine, UNHCR je radio s više od 40 zemalja kako bi im pomogao u 

donošenju  novih  nacionalnih  zakona  i  u  revidiranju  starog  zakonodavstva. 

UNHCR je davao komentare na ustavne odredbe o državljanstvu za one države 

čije  stanovništvo  uključuje  veliki  broj  apatrida  ili  lica  čije  državljanstvo  nije 

utvrđeno. 

 

UNHCR  radi  zajedno  s  parlamentima  kako  bi  osigurali  da  nacionalno 

zakonodavstvo ne dovodi do raseljenja i da ne sadrži odredbe koje bi mogle 

stvoriti apatridiju. (Za spisak UNHCR-ovih kancelarija širom svijeta, vidi Aneks 

4.) 

 

Kako je to planirano u «Agendi za zaštitu», UNHCR je pokrenuo prvu 

globalnu anketu o koracima koje države članice Ujedinjenih nacija preduzimaju 

na smanjenju apatridije i na zadovoljavanju potreba za zaštitom apatrida. Anketa 

je pokazala da ne postoji nijedan region u svijetu u kome nema apatridije, te da 

još uvijek postoje ozbiljni zakonski i politički nedostaci, kako na međunarodnom, 

tako  i  na  nacionalnom  planu.  UNHCR  je  izradio  sveobuhvatni  niz  preporuka, 

koje su osmišljene na osnovu analize odgovora koje su dale 74 države. 

 

UNHCR podržava državljanske kampanje u kojima su države omogućile 

apatridima sticanje državljanstva one zemlje u kojoj žive već duže vrijeme. 

 

UNHCR takođe pruža i direktnu pomoć apatridima, kroz konsultacije s 

relevantnim državama i kroz napore na iznalaženju rješenja za pojedince ili grupe 

bez državljanstva. Ova organizacija podstiče države da pojasne pravni status 

zainteresovanog pojedinca i da promovišu priznavanje legitimnih veza između 

pojedinca  ili  grupe  pojedinaca  i  države  u  slučajevima  u  kojima  bi  predmetni 

pojedinac ili pojedinci inače bili bez državljanstva.   

---