Jugoslovensko dramsko pozorište Vizuelni identitet 1948 2008



Yüklə 19,95 Mb.
Pdf görüntüsü
səhifə1/21
tarix07.08.2018
ölçüsü19,95 Mb.
#60946
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   21
Print



Jugoslovensko dramsko pozorište
Vizuelni identitet 1948 - 2008
Muzej pozorišne umetnosti Srbije
April - septembar 2008.
Unutrasnja naslovna.indd   3
Unutrasnja naslovna.indd   3
13.4.2008   21:30:33
13.4.2008   21:30:33


Dvorana 1948.indd   2
Dvorana 1948.indd   2
13.4.2008   21:33:06
13.4.2008   21:33:06


Dvorana 1948.indd   3
Dvorana 1948.indd   3
13.4.2008   21:33:07
13.4.2008   21:33:07


Jovan Ćirilov
Jovan Ćirilov
NOVE TENDENCIJE - DA, AVANGARDNA AVANTURA - NE
VIZUELNI IDENTITET JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA 1948-2008.
vladajućeg socrealizma, tako su umetnici JDP-a, 
reditelji, glumci, scenografi i kostimografi, već prvih 
sezona prevazišli dogmu tadašnje zvanične estetike 
u svim njegovim elementima.
To je za stručno oko bilo vidljivo i na arhitekturi 
rekonstruisane zgrade Jugoslovenskog dramskog 
pozorišta.
Dobri poznavaoci arhitekture tvrde da je zgrada 
Manježa, koju je za JDP adaptirao arhitekta Momčilo 
Belobrk (1905-1980), u saradnji sa umetničkim 
rukovodiocem Bojanom Stupicom (1913-1980), 
bila na tragu međuratnog svetskog i srpskog 
modernizma. Dvojica arhitekata odlučili su se da 
pokriju neoklasicističku fasadu arhitekte Nikolaja 
Krasnova i izmene ulaz u zgradu radikalnom 
intervencijom. Ta intervencija ostvarena je svesno, 
mada ne deklarativno jer je u to vreme to bio 
nemogućno, u stilu međuratnog modernizma, čiji je 
izraziti predstavnik bio arhitekta Belobrk. Zvanično 
otklanjajući građanski neoklasicizam ruskog 
emigranta Nikolaja Krasnova (što nije nešto samo po 
sebi pohvalno), ostvaren je napredniji arhitektonski 
korak u stilu avangarde zbog koje se u Sovjetskom 
Savezu tih godina dopadalo sibirskih gulaga. Bilo 
je to zapravo krijumčarenje jeretičke međuratne 
avangarde.
Nešto slučajno dešavalo se i na sceni 
Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Osim 
propagandne predstave Duboki su koreni dvojice 
danas zaboravljenih američkih dramatičara Arnoa 
D`Isoa i Džemsa Goa, kritike američkog rasizma 
od strane većinskog belog stanovništva, nijedna 
predstava prvih sezona JDP-a ne bi mogla da se 
6
Vizuelni identitet Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1948 - 2008
U proleće 2003. godine u samoj završnici 
rekonstrukcije, ili, tačnije rečeno, izgradnje nove 
zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, posle 
požara 17. oktobra 1997. godine, postavilo se 
pitanje - da li u foaje vratiti mozaik Mila Milunovića 
iz 1948. godine? Oni koji su bili protiv vraćanja 
mozaika slavnog slikara, tvrdili su da novom JDP-u 
ne dolikuje mozaik iz doba socijalističkog realizma. 
Bila je to vladajuća estetika u vreme kada je tadašnji 
predsednik Vlade FNRJ, maršal Josip Broz Tito, 
godine 1947. potpisao uredbu o osnivanju ovog 
reprezentativnog pozorišta po ugledu na MHAT.
Srećom, prevladalo je stanovište da mozaik valja 
vratiti na mesto između ulaza u parter, gde je i bio 
od osnivanja do požara 1997. godine. Iako, osim 
gabarita, ništa nije ostalo od zgrade JDP-a iz doba 
kad je otvarano, ulazeći i danas tamo imam osećanje 
da dolazim u istu zgradu u kojoj sam se kao mlad 
gledalac, student filozofije, 1950. godine popeo na 
drugu galeriju da gledam Sofoklovu Antigonu sa 
Marijom Crnobori u naslovnoj ulozi.
Za mene je upravo taj mozaik "Devojka sa bakljom"


za to vreme sa gotovo nedozvoljivom slobodnom 
stilizacijom zvaničnog grba Jugoslavije i lebdećom 
tragičnom maskom, uprkos tim elementima 
patetične ikonografije socijalističkog realizma - 
metafora šta je u stvari bilo JDP već na samom 
njegovom početku. 
Kao što je na mozaiku "Devojka sa bakljom" veliki 
jugoslovenski slikar Milo Milunović prevazišao sivilo 
† 
Za lik "Devojke sa bakljom" majstoru Milu Milunoviću je
  pozirala glumica Ana Krasojević, članica Humorističkog
  pozorišta na Terazijama
Cirilov tekst.indd   2
Cirilov tekst.indd   2
14.4.2008   20:12:04
14.4.2008   20:12:04


Nove tendencije - da, avangardna avantura - ne
podvede pod čisti socijalistički realizam. 
Kada se govori o vizuelnom identitetu 
Jugoslovenskog dramskog pozorišta, mora se imati 
na umu da je šezdeset godina relativno mali period 
da bi se uočili jasni stilski periodi u likovnosti 
predstava i ostalih pojava koje prate pozorišni čin 
- plakati, programi, flajeri, ulaznice. Pritom, dekor, 
kostimografija i maska spadaju u bitan element 
pozorišnog čina duboko vezan za njegovu estetiku, 
a to znači i za ideologiju, dok je prateći materijal više 
znak mišljenja u pozorištu već neposredni idejni čin.
Dekor i kostim prve decenije Jugoslovenskog 
dramskog pozorišta više su zavisili od repertoarskog 
poteza, to jest od drame koja je stavljana na 
repertoar i reditelja kome je poveren komad, nego od 
estetike koja bi važila za sve umetnike koji stvaraju 
u JDP-u.
Dok je sa osnivanjem "Savremenika" i "Dela" 1955. 
godine, realistički i modernistički front bio strogo 
podeljen na dva dela, u JDP-u su bili pod istim 
krovom u neobičnoj koegzistenciji oba toka. Realiste 
je predstavljao Velibor Gligorić, glavni urednik 
"Savremenika", a sa modernističkog krila u pozorištu 
je istovremeno delovao kao umetnički rukovodilac 
predratni nadrealist Milan Dedinac. 
Oštri sukobi na ideološkoj bazi nisu se u JDP-u 
otvoreno ispoljavali kao na literarnom frontu. Ali je 
Milan Dedinac, pre svega preko Tomislava Tanhofera, 
primenjivao svoj omiljeni stil pariskog Kartela Batija, 
Dilena, Žuvea i Pitoefa, a koji je karakterisao estetski 
purizam. Realistički dekor javljao se u komadima 
koji su i napisani u realističkom maniru, kao što 
su "Jegor Buličov" ili "Na dnu" Gorkog , koje je 
režirao Mata Milošević. Međutim, on je intimno bio 
sklon modernizmu još iz međuratnih godina svoje 
mladosti na sceni Narodnog pozorišta. On je kao 
mladi glumac 1935. godine u Narodnom pozorištu, 
čiji je bio član, režirao Maksima Crnojevića u 
izrazitom avangardnom stilu tadašnjeg modernizma. 
Tako da je i u JDP-u, kad je režirao savremenu 
klasiku, svesno težio modernom izrazu. Blizak 
međuratnom modernizmu bio je i Bojan Stupica. 
Ovaj osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 
njegov graditelj u doslovnom i u prenosnom smislu
bio je blizak nemačkom i češkom ekspresionizmu 
Ervina Piskatora i Emila Františeka Burijana, a to 
je podrazumevalo društveni angažman i jarkost 
pozorišnog čina. Tako je nosila pečat društvene 
angažovanosti njegova režija Cankarovog Kralja 
Betajnove, a bili su jarka negacija sivila socrealizma 
pre svega njegov Dundo Maroje i Ribarske svađe, 
puni mediteranskog erosa - tuđeg puritanizmu 
ranog jugokomunizma. Ne zna se gde je kod Stupice 
počinjao svesni levi ekspresionistički angažman, 
a gde se ispoljavao njegov lični temperament i 
neobuzdani dar koji nije mogao da podnese stege 
socijalističkog realizma. Na kraju prve pozorišne 
sezone 1947/1948, u kojoj je JDP prikazalo svoje 
prve četiri predstave - "Kralj Betajnove", "Ujka 
Vanja", "Ribarske svađe" i "Škola ogovaranja", i to 
sve tri u 1948. godini - održana je neka vrsta javnog 
suđenja. Na sastanku JDP je optuženo za ideološko 
skretanje zaraženo "formalizmom" u prikazivanju 
komada. To znači da je najviše partijsko rukovodstvo 
zemlje tačno naslutilo, čak uočilo modernističke 
tendencije, koje Jugoslovenskom dramskom 
pozorištu danas služe na čast. To skretanje je na neki 
način bilo vidljivo pre svega u vizuelnom oblikovanju 
predstave i jarkom mizanscenu prvih predstava. 
Mi, mlada studentska publika, odmah smo prigrlili 
JDP kao pozorište svoje slobode i jeretičnosti, za 
razliku od Narodnog pozorišta, koje se držalo svoga 
estetskog tradicionalizma, nekim čudom estetički 
bliži partijskoj vrhuški nego JDP, teatar koji je ta 
partija osnovala.
Na vizuelnom planu od samog početka u JDP-u je 
vladao princip cvetanja svih cvetova. Savremeno 
u sferi vizuelnog - podrazumevalo se od prvog 
dana, mada nije na taj način bilo izraženo. U 
literaturi protagonista realizma, Velibor Gligorić, 
na čelu pozorišta od 1949. godine, u teatru je 
tolerisao svežinu nove vizuelnosti, kako kartelovski 
purizam tako i blagu modernističku stilizaciju jedne 
Ožalošćene porodice scenografa Milenka Šerbana u 
7
Vizuelni identitet Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1948 - 2008
Nove tendencije - da, avangardna avantura - ne
Cirilov tekst.indd   3
Cirilov tekst.indd   3
14.4.2008   20:12:04
14.4.2008   20:12:04



Yüklə 19,95 Mb.

Dostları ilə paylaş:
  1   2   3   4   5   6   7   8   9   ...   21




Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2022
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə