Lakan u Podgorici ciklus predavanja

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

27

koji utemeljuje diskurs. Ili, kako to kaže Lakan „Nema Drugog od Drugog.“ 

Postojanje  Drugog  nije  ničim  zagarantovano,  osim  svojim  postojanjem  tj. 

performativnim aktivnostima. 

Kao  što  to  objašnjava  holandski  profesor  Filip  van  Ote  (Phillippe  van 

Haute), Lakan po ovom pitanju uspostavlja jasnu razliku između životinja i 

čovjeka. Lovljena životinja može da zavara lovca time što će se vratiti svojim 

tragovima i izabrati drugi smjer bjekstva, da bi lovac mislio da je pobjegla u 

onom prvobitnom smjeru. Ali, životinja ne može prevariti lovca time što će mu 

predstaviti same tragove kao lažne, da bi upravo njih iskoristila da pobjegne. 

Naime, životinje mogu da se pretvaraju (to dozvoljava struktura znaka), ali ne 

mogu da se pretvaraju da se pretvaraju (to može samo označiteljska struktura). 

Ova ideja se može slikovito prikazati vicem koji navodi Frojd. Dva Jevreja 

se sreću na željezničkoj stanici u Galiciji. «Gdje ideš?», pita jedan od njih. «U 

Krakov»,  odgovara  drugi.  «A,  kakav  si  ti  lažov!»,  viče  prvi.  «Time  što  kažeš 

da ideš u Krakov, hoćeš da ja povjerujem da ideš u Lavov. Ali, ja znam da ti 

stvarno  ideš  u  Krakov.  Pa  zašto  me  onda  lažeš?»  Drugim  riječima,  suštinsko 

pitanje je koji se uslovi moraju zadovoljiti da bi nešto bilo uopšte smatrano 

za istinu? Jer, da bi upalila laž, mora se vjerovati u istinu. Prevara je moguća 

samo u slučaju da je neko smatra istinom. Zbog toga govor, prije svega, mora 

u svojoj suštini da bude povezan sa nekom vrstom istine tj. Drugi mora da igra 

ulogu osiguravajućeg svjedoka, ali sa jasnim uvjerenjem da ne postoji ništa što je 

fiksirano zauvijek. Fiksirana značenja, po Lakanu, postoje samo kod paranoje, 

jer paranoična osoba prihvata svaki označitelj kao da je znak, za njega ili nju 

je ciklus od „riznice“ do „tapacirovog šava“ zacimentiran i onda svemu što se 

dešava oko nje ta osoba daje značenje. Tako, na primjer, kako navodi profesor 

van Ote, iz svoje psihoanalitičke prakse, postoje paranoičari koji u svakom slovu 

abecede  vide  neko  značenje.  Lakan  tvrdi  da  se  može  se  reći  i  da  savremene 

prirodne nauke, takođe, posjeduje paranoičnu strukturu. 

---

doc. dr Filip Kovačević

28

Imaginarni poredak: pitanje ega

Konceptualizaciju  i  analizu  Imaginarnog  poretka  je  moguće  pronaći  u 

najranijim    Lakanovim  tekstovima  još  iz  tridesetih  godina  prošlog  vijeka, 

a  posebno  u  njegovoj  teoriji  o  „stadijumu  ogledala“  tj.  o  formiranju  ega  u 

strukturi ličnosti. Po Lakanu, ego se formira identifikacijom sa svojom slikom 

tj.  odrazom  u  ogledalu.  Naime,  dijete  od  oko  šest  mjeseci  počinje  da  biva 

zainteresovano za svoj odraz u ogledalu (što nije slučaj sa malim šimpanzom, 

npr.). Beba je nemoćna i ne može da se kreće pouzdano, a slika u ogledalu joj 

anticipira buduću koordinaciju pokreta tj. kontrolu nad sopstvenim tijelom. Ovo 

iskustvo dovodi do trijumfalne radosti kod bebe, ali ono što je problematično 

je da ova identifikacija sa slikom, kao samim sobom, predstavlja otuđenje koje 

nije moguće kasnije  prevazići. Jer, ego koji se ovim putem formira je uvijek ta 

idealna slika u ogledalu, baš kao što je napisao Rembo (Rimbaud) koga Lakan 

citira – „ja je drugi.“ Međutim, i pored identifikacije, bebi ubrzo postaje jasno 

da ta slika nije sve i ona počinje da uviđa razliku između „imaginarnog tijela“ 

(slike u ogledalu) i „stvarnog tijela“ (koje i tada, ali i tokom cijelog života ostaje 

jedna vrsta misterije, i ustvari jedna vrsta prijetnje tj. opasnosti za subjekta). 

Zbog toga je, po Lakanu, ego uvijek stjecište iluzija ili obmana jer ego misli da 

je ono upravo to što vidi. Ego se prepoznaje u svom odrazu, zaboravljajući da 

je to ipak odraz, a ne ono samo. Stoga Lakan ne zove ego instancom psihe kao 

što to radi Frojd (sjetite se – id, ego, super-ego), već ga smatra imaginarnom 

tvorevinom čije je postojanje problematično, posmatrano iz perspektive onoga 

što zbilja pokreće osobu tj. iz perspektive nesvjesnog. 

No, važno je imati na umu da Imaginarni poredak ne uključuje samo ono 

što je iluzorno, ono što je obmana, nego i sve ono u psihi što je formirano kroz 

proces identifikacije. Imaginarni odnosi su zbog toga uvijek prožeti tenzijama, 

zavišću, ljubomorom, agresijom. Uvijek se kroz njih postavlja pitanje „jesam li 

ja bolji ili gori, jesam li superioran ili inferioran?“ To čini imaginarne odnose 

velikom preprekom u radu psihoanalize, pa je Lakan u svojim prvim seminarima 

insistirao na važnosti tzv. „čišćenja“ imaginarnih odnosa i uspostavljanja odnosa 

koji bi bili bazirani na govoru, na diskursu, na pojavljivanju Drugog tj. pravila, 

pakta, regulacija, zakona, a ne samo kroz rivalvstvo sa drugim kao alternativnim 

---

Lakan u Podgorici / ciklus predavanja

29

egom.  Takvo  stanje  podsjeća  na  ono  hobsovsko  „prirodno  stanje“  koje  je 

haotično  i  gdje  je  svako  svakom  neprijatelj.  Ono  otvara  i  sukob  po  pitanju 

sopstvenog identiteta – jesam li ja zbilja svoj ili sam ja drugi? Iz ovakvog stanja 

se po Hobsu (i po Lakanu) izlazi samo društvenim ugovorom ili paktom koje 

zastupa neki novostvoreni autoritet koji je nad svima jednako natkriljen. 

Drugi  psihoanalitički  termin  vezan  za  odraz  drugog  sa  kojim  se  ego 

identifikuje je „idealni ego“ (engleski the ideal ego, označen kao i(a) na grafiku 

želje). Idealni ego predstavlja idealnu cjelokupnost i savršenost kojoj ego teži. 

Na  primjer  -  majka  drži  malu  Hanu  ispred  ogledala  i  kaže  „Pogledaj,  to  je 

Hana! Zar ona nije velika djevojčica?!“ Znači, sama instrukcija za identifikaciju 

sa idealnim ego dolazi od Drugog. Hana se identifikuje ne samo sa slikom u 

ogledalu,  nego  i  sa  izrečenim  označiteljem  „velika  djevojčica.“  Drugi,  dakle, 

određuje  mjesto  za  novog  subjekta  u  postojećem  Simboličkom  poretku.  Svi 

označitelji sa kojima se novi subjekt identifikuje dolaze od Drugog. Drugim 

rječima, nije da Hana treba da misli o sebi kao velikoj djevojčici, ona je već 

označena od strane Drugog kao takva, i ona to jeste. Ili, što bi rekao Lakan, „ja 

ću postati ono što sam već za Drugog bio.“

Uz  ovakvu  imaginarnu  identifikaciju,  postoji  i  simbolička  identifikacija 

koja predstavlja identifikaciju sa nekom specifičnom crtom (osobinom) Drugog. 

Dakle, Drugi nije reduciran na malog drugog (francuski autre) tj. drugog kao 

potencijalno jednakog, kao subjekta rivalstva, već se identifikacija vrši samo sa 

komponentom Drugog koji, sam po sebi, predstavlja poredak koji prevazilazi 

subjekta. Ova vrsta identifikacije, na primjer, objašnjava važnost vojnih medalja 

ili zastava, jer one bi bile samo bezvrijedan metal ili krpe da ne predstavljaju 

nešto  više  od  samog  subjekta  (domovinu,  čovječanstvo,  itd).  Psihoanalitički 

termin za skup specifičnih osobina Drugog sa kojima se subjekt identifikuje je 

„ego-ideal“ (na grafiku želje označen kao I(A)). 

Kao  što  se  može  vidjeti  na  ovom  grafiku,  simbolička  putanja  subjekta 

($  prema  I(A)),  koju  psihoanaliza  kroz  svoje  djelovanje  nastoji  da  oslobodi 

prepreka,  nailazi  na  putanju  imaginarnih  odnosa  (i(a)  prema  m)  koji 

---